Da li se to upalila lampica koja upozorava da nešto sa "Žutom mašinom" nije u redu?
Pokušali su tu na Voždovcu već treći put da je upale na "gurku" ali nije uspelo.
Jače i brže od ovoga, očigledno se nije moglo, tako da se mora tražiti gde je kvar, zameniti sve što treba, a ne silovati mašinu. Može još da zariba, a onda je kraj. Znam jednu SRS mašinu koja je tako bila silovana i sad je u starom gvožđu.
Do sada je vozila baš dobro. Jeste da je 90-to godište ali dobro je vukla do pred koju godinu. Vukla je i ona i ovakva već pomalo razdrndana, ali bolju nismo imali.
Ali, ne lezi vraže, nedavno se pojavio jedan sličan, ali novi model koji je ljudima prijemčiviji za oko, uho i džep te, hoćeš-nećeš, mora da se krene u popravku i redizajn starog modela.
Prvo dobro osmotriti šta ne valja a onda zameniti, po mogućstvu originalnim delovima. Ovi jeftini lažnjaci su i doveli do toga da nije izdržala ni 10 godina.
Farovi moraju da se našteluju i zamene izgrebana i zamućena stakla, da bi se videlo dalje. Da bi se jasno videlo kuda se ide. Da se ne zaluta. Kad znaš gde ideš onda može i malo brže da se vozi.
Izduvni lonac, definitivno mora da se promeni jer je ovaj počeo ozbiljno da zagađuje okolinu. Smrdi gde god prođe i ljudi okreću glavu i zapuše nos kad protutnji kroz njihov sokak.
Ni stanje amortizera više nije sjajno. Tu i tamo još se amortizuju poneke rupe na nekim slabije frekventnim putevima oko Kostolca, ali i najmanja neravnina na autoputu za EU oseća se kao ogromna rupetina. Jeste da su dobri amortizeri skupi, ali čuvaju šasiju od ulubljenja i ne daj bože raspadanja.
Štelovanje motora pod obavezno. Počeo je da troši ko ruska kola iz najboljih soc-dana.
Trošak održavanja je postao ogroman. Neka gomila mehaničara stalno nešto raducka oko motora. Prave se da kao popravljaju ali nikako da ga poprave samo naplaćuju ruke i delove.
Možda je došlo vreme da se raspiše tender, ali pravi, transparentni, pa da se izaberu novi majstori. Ovi, sadašnji garant, ne umeju da rade svoj posao. Možda bi trebalo razmisliti da se ponovo mašina preda u ruke majstorima iz 90-tih? Tada je sve radilo tip-top.
Mašina je u tako lošem stanju da koliko vidim čak ne valja ni rezevni točak marke "LDP-G17". I to treba reparirati ili nabaviti novi.
Dakle, očigledno je da je naša dobra stara "žuta mašina" počela da posustaje i da je potrebno jedno dobro osvežavanje.
8.12.09
6.12.09
11 tačaka
Malo su se utišali glasovi oko otpuštanja zaposlenih u administraciji tako da ne znam da li se na tome radi ili se možda odustalo.
Ja jesam zaposlen u administraciji i moj glas protiv te mere bi se mogao protumačiti kao sebičan ali ja sam, nažalost, već u kategoriji zaštićenih tako da se to mene direktno ne dotiče.
Kao insajder mogu da potvrdim da u našim državnim firmama i administraciji doista postoji veći broj zaposlenih od optimalnog i da bi ova mera bila veoma opravdana da se kao društvo nalazimo u drugačijem okolnostima.
Naravno sada sledi ono: ali...
Dakle, ali, pitam se ja, da li je neko razmišljao o tome da bi nas otpuštanje tih radnika moglo koštati više od direktne uštede u državnom budžetu?
Šta bismo u ovom momentu time dobili i da li bismo dobili ili, o paradoksa, možda bili u gubitku?
Ekonomija je prirodna i egzaktna nauka i ko ume njome da barata mogao bi relativno lako da dođe do prilično jasnih rezultata ukoliko se pravilno izvrši proračun. Bojim se da bi jedna takva ozbiljna računica pokazala da ne bismo dobili ništa već bismo bili samo u gubitku.
Da vidimo zašto i kako.
Radnici o kojima pričam jesu direktan trošak preduzećima i ustanovama u kojima rade i logično je da bi se njihovim otpuštanjem smanjio direktni trošak iz državnog budžeta.
Akcenat stavljam na direktan trošak koji je moguće izraziti vrlo egzaktim ciframa.
Primera radi, ako je prosečna bruto plata zaposlenog u administraciji oko 50.000 dinara i ukoliko otpustimo njih 10.000, dolazimo do sume od 500.000.000 dinara mesečno odnosno oko 5 miliona evra mesečno tj. dignuto na godišnji nivo oko 60 miliona €. Malo li je?
Pa jeste malo jer šta biva sa indirektnim i nekim drugim troškovima koji bi mogli uveliko da nadmaše ovu sumu.
Nije mi poznato da li se neko bavio i ovom računicom ali u ozbiljnoj državi bi sigurno neko seo i sagledao problem i sa te strane.
Evo nekih posledica koje bi mogle bitno da utiču na smanjenje prihoda države zbog otpuštanja tih radnika:
- Kao prvo, država bi morala svakome od njih da plati otpremninu koja bi iznosila .... dinara. Mrzi me da to sada računam ali siguran sam jako mnogo. Dakle jedan direktan i jak udar na budžet;
- Kao drugo, budžetska kasa bi bila praznija za prihod od poreza na plate koji svi ti ljudi inače dok su zaposleni uplaćuju u budžet. Verujem da to nije mali iznos, a njime se pune fondovi za zdravstvo,školstvo, vojsku, policiju, nezaposlene itd...;
- Kao treće, ti ljudi bi prestali da bivaju kupci proizvoda u trgovinama pa bi se smanjio priliv u budžetsku kasu po osnovu naplaćenog PDV-a;
- Kao četvrto, ukoliko se smanji promet u trgovinama "gazde" bi imali manji profit, a kako oni to nikako ne vole, taj manjak zarade bi prebacili na svoje zaposlene iliti u prevodu smanjili bi plate svojih radnika. Eto indirektne štete i za "one druge" koji su zadržali posao;
- Kao peto, proisteklo iz četvrtog, smanjenje plata zaposlenih automatski znači manji porez na lične dohotke radnika pa bi opet imali smanjenje priliva para u državnu kasu za određeni procenat po tom osnovu;
- Kao šesto, otpušteni radnici bi se pojavili na birou za zapošljavanje pa bi država imala veći odliv sredstava iz budžeta za socijalnu zaštitu;
- Kao sedmo, stresna situacija bi izazvala zdravstvene probleme kod velikog broja otpuštenih i članova njihovih porodica koji bi se onda javljali lekarima i imali bismo povećane izdatke za zdravstvo;
- Kao osmo, pojava tih ljudi na tržištu rada poremetila bi odnos ponude i tražnje radne snage pa bi neminovno došlo do pada nadnica, jer bi više ljudi konkurisalo za jedno slobodno radno mesto i poslodavac dolazi u lagodnu situaciju da može da za isti posao plati manje pare. Dakle, došlo bi do smanjenje plata onim srećnicma koji su zadržali posao;
- Kao deveto, smanjenje plata svih zaposlenih opet rezultira manjim prihodom u budžet po osnovu poreza na plate;
- Kao deseto, nije zanemarljivo ni pojava socijalnih protesta koji bi zakrčenjem ulica parilisali saobraćaj i povećali potrošnju goriva (koje uvozimo i plaćamo devizama), kašnjenjem na posao i padom produktivnoti onih koji još uvek rade. Još jedan verovatno značajan indirektan trošak;
- Kao jedanaesto ne smemo smetnuti s uma da bi takva situacija, nažalost, sigurno dovela i do povećanog kriminala jer bi neki ljudi i na taj način pokušali da reše svoje egzistencijalne probleme;
Kad bismo stavili na papir samo ove direktne i indirektne troškove koje sam nabrojao, a ima ih sigurno još jer nisam baš studiozno prišao ovoj temi, mislim da bismo došli do cifre koja daleko prevazilazi uštedu koju bi država ostvarila otpuštanjem ovih radnika.
Dakle nije sve kao što izgleda na prvi pogled.
Možda je neko u vladi i/ili odgovarajućem ministarstvu seo i napravio pravu projekciju i došao do cifara koje potvrđuju ovo što sam naveo.
Znači, kad odbacimo zluradost i zavist te trezne glave počnemo da računamo kao odgovorni ljudi možda je ipak bolje ostaviti te ljude tamo gde jesu. Staviti moratorijum na prijem novih administrativnih radnika, smanjiti zavisne i materijalne troškove u tim preduzećima, eventualno izvršiti linearno smanjenja plata, ali ne za mnogo jer bismo opet ušli u spiralu smanjenja indirektnih prihoda.
Možda je sve ovo neko imao u vidu i odlučio da još dva puta sve dobro izmeri pre nego što počne da seče.
Ja jesam zaposlen u administraciji i moj glas protiv te mere bi se mogao protumačiti kao sebičan ali ja sam, nažalost, već u kategoriji zaštićenih tako da se to mene direktno ne dotiče.
Kao insajder mogu da potvrdim da u našim državnim firmama i administraciji doista postoji veći broj zaposlenih od optimalnog i da bi ova mera bila veoma opravdana da se kao društvo nalazimo u drugačijem okolnostima.
Naravno sada sledi ono: ali...
Dakle, ali, pitam se ja, da li je neko razmišljao o tome da bi nas otpuštanje tih radnika moglo koštati više od direktne uštede u državnom budžetu?
Šta bismo u ovom momentu time dobili i da li bismo dobili ili, o paradoksa, možda bili u gubitku?
Ekonomija je prirodna i egzaktna nauka i ko ume njome da barata mogao bi relativno lako da dođe do prilično jasnih rezultata ukoliko se pravilno izvrši proračun. Bojim se da bi jedna takva ozbiljna računica pokazala da ne bismo dobili ništa već bismo bili samo u gubitku.
Da vidimo zašto i kako.
Radnici o kojima pričam jesu direktan trošak preduzećima i ustanovama u kojima rade i logično je da bi se njihovim otpuštanjem smanjio direktni trošak iz državnog budžeta.
Akcenat stavljam na direktan trošak koji je moguće izraziti vrlo egzaktim ciframa.
Primera radi, ako je prosečna bruto plata zaposlenog u administraciji oko 50.000 dinara i ukoliko otpustimo njih 10.000, dolazimo do sume od 500.000.000 dinara mesečno odnosno oko 5 miliona evra mesečno tj. dignuto na godišnji nivo oko 60 miliona €. Malo li je?
Pa jeste malo jer šta biva sa indirektnim i nekim drugim troškovima koji bi mogli uveliko da nadmaše ovu sumu.
Nije mi poznato da li se neko bavio i ovom računicom ali u ozbiljnoj državi bi sigurno neko seo i sagledao problem i sa te strane.
Evo nekih posledica koje bi mogle bitno da utiču na smanjenje prihoda države zbog otpuštanja tih radnika:
- Kao prvo, država bi morala svakome od njih da plati otpremninu koja bi iznosila .... dinara. Mrzi me da to sada računam ali siguran sam jako mnogo. Dakle jedan direktan i jak udar na budžet;
- Kao drugo, budžetska kasa bi bila praznija za prihod od poreza na plate koji svi ti ljudi inače dok su zaposleni uplaćuju u budžet. Verujem da to nije mali iznos, a njime se pune fondovi za zdravstvo,školstvo, vojsku, policiju, nezaposlene itd...;
- Kao treće, ti ljudi bi prestali da bivaju kupci proizvoda u trgovinama pa bi se smanjio priliv u budžetsku kasu po osnovu naplaćenog PDV-a;
- Kao četvrto, ukoliko se smanji promet u trgovinama "gazde" bi imali manji profit, a kako oni to nikako ne vole, taj manjak zarade bi prebacili na svoje zaposlene iliti u prevodu smanjili bi plate svojih radnika. Eto indirektne štete i za "one druge" koji su zadržali posao;
- Kao peto, proisteklo iz četvrtog, smanjenje plata zaposlenih automatski znači manji porez na lične dohotke radnika pa bi opet imali smanjenje priliva para u državnu kasu za određeni procenat po tom osnovu;
- Kao šesto, otpušteni radnici bi se pojavili na birou za zapošljavanje pa bi država imala veći odliv sredstava iz budžeta za socijalnu zaštitu;
- Kao sedmo, stresna situacija bi izazvala zdravstvene probleme kod velikog broja otpuštenih i članova njihovih porodica koji bi se onda javljali lekarima i imali bismo povećane izdatke za zdravstvo;
- Kao osmo, pojava tih ljudi na tržištu rada poremetila bi odnos ponude i tražnje radne snage pa bi neminovno došlo do pada nadnica, jer bi više ljudi konkurisalo za jedno slobodno radno mesto i poslodavac dolazi u lagodnu situaciju da može da za isti posao plati manje pare. Dakle, došlo bi do smanjenje plata onim srećnicma koji su zadržali posao;
- Kao deveto, smanjenje plata svih zaposlenih opet rezultira manjim prihodom u budžet po osnovu poreza na plate;
- Kao deseto, nije zanemarljivo ni pojava socijalnih protesta koji bi zakrčenjem ulica parilisali saobraćaj i povećali potrošnju goriva (koje uvozimo i plaćamo devizama), kašnjenjem na posao i padom produktivnoti onih koji još uvek rade. Još jedan verovatno značajan indirektan trošak;
- Kao jedanaesto ne smemo smetnuti s uma da bi takva situacija, nažalost, sigurno dovela i do povećanog kriminala jer bi neki ljudi i na taj način pokušali da reše svoje egzistencijalne probleme;
Kad bismo stavili na papir samo ove direktne i indirektne troškove koje sam nabrojao, a ima ih sigurno još jer nisam baš studiozno prišao ovoj temi, mislim da bismo došli do cifre koja daleko prevazilazi uštedu koju bi država ostvarila otpuštanjem ovih radnika.
Dakle nije sve kao što izgleda na prvi pogled.
Možda je neko u vladi i/ili odgovarajućem ministarstvu seo i napravio pravu projekciju i došao do cifara koje potvrđuju ovo što sam naveo.
Znači, kad odbacimo zluradost i zavist te trezne glave počnemo da računamo kao odgovorni ljudi možda je ipak bolje ostaviti te ljude tamo gde jesu. Staviti moratorijum na prijem novih administrativnih radnika, smanjiti zavisne i materijalne troškove u tim preduzećima, eventualno izvršiti linearno smanjenja plata, ali ne za mnogo jer bismo opet ušli u spiralu smanjenja indirektnih prihoda.
Možda je sve ovo neko imao u vidu i odlučio da još dva puta sve dobro izmeri pre nego što počne da seče.
27.11.09
Asambleja
Ima tome već duže vreme kako nisam toliko uživao u TV prenosima iz nacionalne Asambleje.
Priznajem da sladostrasno uživam u pištanju neobaveštenih jahača magle i bacača cipela gledajući njihovu nemoć da spreče davanje autonomije našem regionu sa najhrabrijim i najpametnijim građanima - Vojvodini.
Razlog više za moju radost, a njihovu žalost, je to što je ta autonomija direktni rezultat cvilećih poslanika i njihovog Novog Ustava. Kako su ga doneli tako će sada da uživaju u njegovim plodovima - sa sve preambulom.
Da je ustav donet na normalan način, odnosno da nije siledžijski nametnut bez prethodne javne rasprave i višednevnog glasanja, sada bi smo imali kvalitetan dokument koji ne bismo morali ponovo da menjamo.
A, menjaćemo ga i to vrlo brzo, jer ni ostatak naroda Serbskog nije baš toliko blesav. Barem se nadam. Na primeru Vojvodine će videti šta znači biti odvojen od centralizovane i korumpirane vlasti. Kad ostali budu videli na primeru Vojvodine kako je lepo kad ti se ne udeljuju tvoje pare, na kašičicu, iz jednog centra, već sam odlučujuš šta je dobro i pametno za tebe, e onda će i oni zapevati autonomašku pesmicu: Gde su naši novci?!
Ta pesmica još nije na dnevnom redu Asambleje ali čvrsto verujem da će biti već u sledećem sazivu.
Priznajem da sladostrasno uživam u pištanju neobaveštenih jahača magle i bacača cipela gledajući njihovu nemoć da spreče davanje autonomije našem regionu sa najhrabrijim i najpametnijim građanima - Vojvodini.
Razlog više za moju radost, a njihovu žalost, je to što je ta autonomija direktni rezultat cvilećih poslanika i njihovog Novog Ustava. Kako su ga doneli tako će sada da uživaju u njegovim plodovima - sa sve preambulom.
Da je ustav donet na normalan način, odnosno da nije siledžijski nametnut bez prethodne javne rasprave i višednevnog glasanja, sada bi smo imali kvalitetan dokument koji ne bismo morali ponovo da menjamo.
A, menjaćemo ga i to vrlo brzo, jer ni ostatak naroda Serbskog nije baš toliko blesav. Barem se nadam. Na primeru Vojvodine će videti šta znači biti odvojen od centralizovane i korumpirane vlasti. Kad ostali budu videli na primeru Vojvodine kako je lepo kad ti se ne udeljuju tvoje pare, na kašičicu, iz jednog centra, već sam odlučujuš šta je dobro i pametno za tebe, e onda će i oni zapevati autonomašku pesmicu: Gde su naši novci?!
Ta pesmica još nije na dnevnom redu Asambleje ali čvrsto verujem da će biti već u sledećem sazivu.
13.11.09
Još malo o globalizaciji
U današnjem blogu namera mi je da malo podrobnije pojasnim svoje razloge za tvrdnju (teoriju) da razvoj ljudskog društva mora ići u smeru globalizacije i smanjenju uticaja države na svoje privrede.
Pri tome pod globalizacijom ne pretpostavljam stvaranje neke "super države", već skup organizovanih društavâ, (ne nužno država) koje koegzistiraju u okruženju podjednakih proizvodnih odnosa i podjednako snažnih proizvodnih snaga. Bitan preduslov za nastanak takvog društva je slobodno tržište i visoki stepen automatizacije i robotike uz maksimalno oslobađanje čoveka od fizičkog rada. Samo čovek oslobođen fizičkog rada i mogućnosti eksploatacije od strane drugog čoveka može da bude istinski slobodan.
Decenijama od marksista slušamo kako kapitalizam i slobodno tržište stvaraju siromaštvo i nejednakost među ljudima i podstiču konflikte i klasnu borbu između vlasnika kapitala i proletera. Po marksističkom viđenju stvari, ovaj inherentni klasni rat nužno vodi svetskoj revoluciji u kojoj će siromašni, politički, razvlastiti kapitaliste i uspostaviti egalitarno, komunističko društvo sa kolektivnom svojinom.
Njihovi rođaci po ideji, socijaldemokrate, se protive ovako radikalnom zaključku svojih komunističkih saboraca. Po njima, tačno je da neregulisani kapitalizam vodi socijalnoj polarizaciji, siromašenju većine stanovništva i na kraju sukobima i klasnoj borbi. Da bi se to sprečilo tu je demokratska država, koja svojom benevolentnom intervencijom – putem porez, pravnom regulativom i državnom potrošnjom treba da stabilizuje i racionalizuje kapitalizam, a klasnu borbu predupredi širokim merama redistribucije dohotka.
Posle velikih turbulencija 20-ih godina prošlog veka, ovo drugo gledište će pod imenom kejnzijanskog intervencionizma i države blagostanja nadvaladati u socijalističkom pokretu, i nametnuti se kao generalni društveni obrazac u zapadnom svetu. Njegova osnovna premisa bila je da slobodno tržište ne sme biti prepušteno vlastitoj samoregulaciji, jer ona vodi privrednoj nestabilnosti (depresijama), manjku privredne aktivnosti i velikim nejednakostima. Intervencija države kroz povećanu javnu potrošnju, regulaciju ekonomije i čak nacionalizovanje nekih privrednih grana često se smatrala nužnom za uspostavljanje efikasne privredne strukture. Lord Kejnz (John Maynard Keynes) je zbog toga čak smatran spasiocem kapitalizma, budući da se verovalo da “laissez-faire” sistem XIX veka ne može opstati u XX-om.
Istorijsko iskustvo koje smo u međuvremenu preživeli, pokazalo je da su sve to bile kolosalne zablude, a posebno u pogledu jedne osnovne činjenice koju su ekonomisti u XIX veku dobro znali, a koju su socijalni reformatori u XX-om potpuno zaboravili: upravo su slobodna trgovina i slobodna tržišna ne samo instrumenti ekonomskog progresa, već ništa manje i najbolja oruđa širenja svetskog mira i miroljubive saradnje preko nacionalnih granica.
S druge strane, svedoci smo da su socijalizam i država glavni i najveći izvori kako socijalne nestabilnosti, tako i siromaštva, konflikata i ratova. Svi veliki ratovi koji su vođeni u moderno doba vođeni su zbog ekonomskih razloga, odnosno borbe oko toga ko će kontrolisati ekskluzivno neke privredne resurse i zbog trgovinskog protekcionizma i carinskih ratova koje su neke zemlje nametale iz političkih razloga. Takođe, poznato je da su svi veliki ekonomski poremećaji unutar ekonomsksog sistema bili izazvani državnim intervencijama i željom da se kapitalizam "popravi".
Nasuprot tome, skoro celi XIX vek je bio razdoblje mira. Od kraja napoleonovih ratova 1815 pa sve početka I sv. rata 1914. godine vladao je mir. To je bio “laissez-faire – vek”. Vek potpuno slobodne trgovine i liberalne privrede u većem delu Evrope. Zbog socijalizma i trgovinskog protekcionizam, koje je kao prve političke mere uveo kancelar Bizmark, počeo je narastati nemački militaristički nacionalizam, iz kojeg će kasnije proisteći oba svetska rata.
Dakle, nasuprot levičarskoj propagandi koja se duboko uvrežila u moderno intelektualno javno menje, kapitalizam i slobodna trgovina promovišu mir i saradnju, dok socijalizam i državna intervencija stvaraju konfikte, ratove, mržnju i okreću ljude jedne protiv drugih.
Mi sa Balkana možemo možda najbolje, iz prve ruke, da vidimo rezultate delovanja države, kad ona dosledno istrajava na trgovinskom i političkom zatvaranju i promoviše rat i ekonomsku samodovoljnost kao svoje osnovne postulate.
Međutim, ne ogleda se destruktivnost i konfliktnost države samo u njenim najgorim ratnim manifestacijama, već glavni problemi nastaju njihovom u danas veoma raširenom, intervencionizmu. On stvara mržnju, surevnjivost i nepoverenje među narodima.
Malo ko smatrata EU socijalističkim eksperimentom koji nanosi veliku štetu slobodnoj ekonomiji, i podstiče siromaštvo širom sveta, a ipak, EU vodi vrlo protekcionističku trgovinsku politiku kojom zatvara svoje agrarno tržište za stranu konkurenciju, sprečavajući time siromašne zemlje iz trećeg sveta da prodaju agrarne proizvode na njihovom tržištu, i tako prevaziđu dobar deo svog siromaštva jer to su proizvodi koji u najvećem procentu učestvuju u bruto proizvodu tih zemalja. Netrpeljivost i mržnja koji se javljaju između razvijenog i nerazvijenog sveta nisu proizvod kapitalizma, već trgovinskog protekcioizma, kombinovanog sa lošim, antikapitalističkim politikama u siroamšnom svetu.
Jaz između ova dva sveta nije nikakvo filozofsko ni kulturološko pitanje, već stvar uvođenja nekih političkih i ekonomski reformi, kojima bi se smanjile barijere za ulazak kako "južnjačke" robe na "severnjačka" tržišta, tako i severnjačkog kapitala i investicija na južnjačka tržišta. Svuda u svetu gde postoji otvorena privreda i slobodan protok kapitala, uz male poreze i sigurna vlasnička prava, imamo brz napredak, i prevazilaženje zaostalosti u odnosu na Zapad. I u tim zemljama nema mržnje prema Zapadu, ili konflikata. Obrnuto, gde god se promovišu "trgovinske politike", političko-ekonomski blokovi i protekcionizam, rastu siromaštvo i međusobna mržnja. Najbolji primer je uzajamna mržnja između radnika na Zapadu i radnika u nerazvijenom svetu. Ovi prvi doživljavaju ove druge kao uljeze koji socijalnim dampingom preotimaju njihova radna mesta, a ovi njih kao bogate samožive koji svojim sindikalističkim i protekcionističkim nasiljem žele da ih spreče da im konkurišu za investicije zapadnih kompanija.
Zemlje koje ulaze u EU su jako plastičan primer toga kako političke restrikcije stvaraju mržnju i zlu krv. Skoro smo u novinama mogli da pročitamo kako čuvena slovenačka fabrika voćnih sokova "Fruktal" otpušta značajan broj svojih radnika i seli pogone u Makedoniju. Razlog tome je priključenje EU. Stupanjem u članstvo EU Slovenija je morala da suspenduje sporazume o slobodnoj trgovini sa zemljama Jugoistočne Evrope, i uvede im carine. A te zemlje predstavljaju glavno tržište za slovenačke proizvode. Kao posledica uzvratnih carina, slovenačka roba postaje nekonkurentna na istočnim tržištima, a ipak nema dovoljno kvaliteta da se probije na Zapadu. Zbog visokih troškova radne snage i velike regulacije u Sloveniji, njihove fabrike i radna mesta polako počinju da se sele na Istok. Verovatno nije daleko dan kad će slovenački sindikati i političari krenuti u kampanju protiv "Istočnjaka" sa zahtevima da se zaustavi “outsourcing”. Zauzvrat, Istočnjaci će krenuti sa kampanjom protiv arogantnih i sebičnih zapadnih suseda koji neće da podele sa njima blagodeti evropskog života, već uvode barijere da dodatno osiromaše nas koji smo i onako siromašni.
Ali, problem je što ni jedni ni drugi neće kriviti državne greške i intervencije za svoje nevolje, već ‘ajde da kažem, kapitalizam. I tražiće još više državnih intervencija da bi se ispravile posledice onih ranijih. I tako unedogled. Umesto da shvate da je rešenje u ukidanju ili smanjivanju svih vrsta barijera, intervencija i regulacija, oni će, na radost svoje političke i intelektualne klase, samo perpetuirati nesreću u kojoj su se našli, tražeći još više onog zla od koga pate, kao lek za njega samog.
Tu dolazim do ključne tvrdnje za moju teoriju.
Šta bi se desilo kad bi ljudi prihvatili da uzrok siromaštva, bede, ekstremne nejednakosti, produbljivanja jaza između Zapada i Istoka, Severa i Juga, nije tržište nego država? Da bi se to desilo, najpre intelektualna elita mora da shvati neke elementarne propozicije ekonomske nauke: privredna sloboda i deregulacija imaju sasvim suprotne efekte od onih koje im pripisuju levičarski intelektualci i političari i birokrati zainteresovani za perpetuiranje postojećih ograničenja i intervencija. Slobodan protok kapitala ujednačava cenu kapitala širom slobodnog svetskog tržišta; podiže onde gde je preniska a spušta gdje je previsoka, ubacujući sveže investicije u zemlje gdje ih ima malo (minimalno smanjujući investiranje u bogatim zemljama, pod uslovom da nisu preregulisane i sa velikom potrošnjom). Slobodno tržište rada ujednačava njegovu cenu, primoravajući bogate na konkurenciju sa siromašnima, i vodeći pravednijem radnom zakonodavstvu u svim zemljama, koje biva deregulisano i pojednostavljeno, da bi se održala konkurentnost sa drugima. Zbir prethodne dve slobode vodi rastu siromašnih zemalja zbog toga što mogu da koriste svoje manje troškove da bi privukle kapital koji slobodno luta tražeći investicije s najvećim stepenom prinosa i najmanjim troškovima. Zbog opadajuće granične produktivnosti rada i kapitala, sve mere liberalizacije u prvoj fazi disproporcionalno pomažu siromašnima, da bi kasnije ta disproporcija bila umanjena i konačno počela da iščezava sa smanjenjem razlika.
Naravno, pretpostavka za ovu igru je zaštita privatne svojine i poslovna sigurnost kroz, u prvom redu, poštovanje ugovora. Ukoliko toga nema, samo komparativna prednost jeftinijeg rada ili većih mogućnosti za investiranje, neće biti iskorišćena. To i objašnjava zašto neke ranije siromašne zemlje vrlo brzo napreduju u eri globalizacije, a neke nastavlaju da stagniraju. U odsustvu jasno definisanih i zaštićenih privatnih vlasničkih prava, transakcioni troškovi kretanja resursa ka najprofitabilnijim upotrebama rastu, što vrši pritisak na intenzitet trgovine (razmene) i investiranja, a time i privrednog rasta. Oni sa dobrim pravilima napreduju brzo (jer snižavaju transakcione troškove polsovanja), oni sa lošijim pravilma sporije. I tu nema pomoći.
Sem liberalizacije tržišta kapitala i rada, slobodna trgovina koristi kako bogatima tako i siromašnima, doprinoseći da jeftinija uvozna roba uvećava porodične budžete i potrošnju, stimulišući ekonomiju, kako u bogatijim tako u siromašnijim zemljama. I ovde siromašni imaju veću marginalnu stopu prinosa budući da startuju sa niže pozicije. Ali, mnogo važnije od toga, oni imaju apsolutni porast investicija i dohotka, zato što strana konkurencija prisiljava domaću privredu na restrukturiranje i prilagođavanje. Iz tog razloga ukoliko bogati i dalje budu zadržali svoje postojeće trgovinske barijere, siromašni bi trebalo da ih (sam)ukinu, jer bi time stekli dodatnu komparativnu prednost, dozvoljavajući, nepoćudnom kapitalu da se premešta.
Sve ove tri slobode zajednički doprinose istinskom integrisanju svetske ekonomije u jednu celinu, a to znači potpomažu širenje mreže podele rada i svih dobitaka od rastuće ekonomije obima i konkurencije. Integrisana svetska ekonomija ne znači da svi uvedu iste zakone i regulacije u skladu sa standardima preregulisanih zapadnih država blagostanja, već da vlade ukinu što je više moguće barijera konkurenciji i slobodnom protoku kapitala i radne snage. Tržište je jedini i najbolji instrument miroljubive saradnje ljudi širom sveta, i način na koji oni međusobno doprinose jedni drugima kroz kooperaciju i takmičenje.
Svaki pokušaj da se bilo koje, a najmanje svetsko, slobodno tržište, disciplinuje, racionalizuje i "popravi" državnom intervencijom i regulacijom, opstruira ovaj prirodni proces saradnje ljudi u svetskoj podeli rada.
Državna intervencija predstavlja rat koji vlade objavljuju svojim građanima, da bi se zaštitile privilegije uskog kruga protekcionističkih lobija (sindikata, krupnog biznisa, državne birokratije), a sebe izuzeli iz konkurencije.
Ima li boljeg primera od evropske poljoprivredne politike, kojom se dodjeljuju ogromne subvencije domaćim proizvođačima, a uvode velike carinske i vancarinske barijere za robu stranih zemalja? To je objava rata ne samo siromašnima u trećem svetu koji ne mogu da prodaju po tako surovo nepravednim protekcionističkim uslovima, već i domaćim potrošačima koji su dvostruko oporezovani da bi neko treći imao privilegije, jer oni moraju em da kupuju skuplju domaću robu (smanjujući time svoju ličnu štednju ili potrošnju), em da izdvajaju ogromna sredstva za direktno budžetsko subvencionisanje uskog kruga farmerskih lobija.
Državna intervencija zapravo predstavlja akt upotrebe zakonskog monopola fizičke prinude da bi se ljudi privolili da rade nešto drugo od onog što žele ili onoga što im je interes. Evo još jednog primera. Ukoliko evropski potrošač želi da kupi šećer od jeftinog srpskog izvoznika (proizvođača), briselska birokratija koju "kaptiraju" veliki proizvođači šećera ne da, već uvodi kvote, da bi sačuvala njihove monopolske privilegije. Dakle, birokrati uskraćuju ljudima slobodan izbor, da bi uskom krugu svojih “prijatelja” i finasijera obezbedili privilegije mimo tržišta. I to je logika državne intervencije u ekonomiju u svim oblastima. Ona uvodi obrazac alokacije resursa putem političke direktive i birokratske arbitraže, a ne dobrovoljne kooperacije, čime podriva temelje miroljubive saradnje među ljudima. Saradnjom među ljudima može da upravlja ili država ili tržište. Trećeg i kompromisnog puta nema.
Tržište, kao amorfni oblik, nepristrasni arbitar, ima jednu jedinu logiku, a to je da bude slobodno i da tu slobodu prenese na sve učesnike u “igri”.
Da zaključim. Čovek modernog doba mora da teži oslobađanju države od “obaveze” da štiti svoje podanike bilo kojom vrstom protekcionizma. Uloga države bi tebala da se svede samo na stvaranje uslova slobodne konkurencije i saradnje sa drugim državama u cilju ukidanja protekcionizma ne vodeći brigu o interesima pojedinih članova svoje zajednice. Država mora da se bavi stvaranjem uslova za brži i lakši protok ideja, kapitala i radne snage. Sve ostalo će regulisati tržište. I naravno, još jednom podvlačim ti procesi moraju da budu globalni i sveobuhvatni.
Utopija? Možda. Ja ne verujem da je to utopija već neminovnost. Da li je to moguće u ovom trenutku pri ovom stepenu razvoja društvenih i proizvodnih odnosa? Pa, stvarnost oko mene mi kazuje da nije, ali sve se menja pa će i razvoj tih snaga u određenom momentu prevazići današnje odnose.
Treba samo razmišljati u tom smeru i normalno, kad god je moguće, popularizovati tu ideju, ako ste zagovornik iste, jer društvo slobodnog čoveka je pred nama i mi nezaustavljivo idemo ka tom cilju. Samo od nas samih zavisi da li ćemo do tog cilja doći pre ili kasnije.
Pri tome pod globalizacijom ne pretpostavljam stvaranje neke "super države", već skup organizovanih društavâ, (ne nužno država) koje koegzistiraju u okruženju podjednakih proizvodnih odnosa i podjednako snažnih proizvodnih snaga. Bitan preduslov za nastanak takvog društva je slobodno tržište i visoki stepen automatizacije i robotike uz maksimalno oslobađanje čoveka od fizičkog rada. Samo čovek oslobođen fizičkog rada i mogućnosti eksploatacije od strane drugog čoveka može da bude istinski slobodan.
Decenijama od marksista slušamo kako kapitalizam i slobodno tržište stvaraju siromaštvo i nejednakost među ljudima i podstiču konflikte i klasnu borbu između vlasnika kapitala i proletera. Po marksističkom viđenju stvari, ovaj inherentni klasni rat nužno vodi svetskoj revoluciji u kojoj će siromašni, politički, razvlastiti kapitaliste i uspostaviti egalitarno, komunističko društvo sa kolektivnom svojinom.
Njihovi rođaci po ideji, socijaldemokrate, se protive ovako radikalnom zaključku svojih komunističkih saboraca. Po njima, tačno je da neregulisani kapitalizam vodi socijalnoj polarizaciji, siromašenju većine stanovništva i na kraju sukobima i klasnoj borbi. Da bi se to sprečilo tu je demokratska država, koja svojom benevolentnom intervencijom – putem porez, pravnom regulativom i državnom potrošnjom treba da stabilizuje i racionalizuje kapitalizam, a klasnu borbu predupredi širokim merama redistribucije dohotka.
Posle velikih turbulencija 20-ih godina prošlog veka, ovo drugo gledište će pod imenom kejnzijanskog intervencionizma i države blagostanja nadvaladati u socijalističkom pokretu, i nametnuti se kao generalni društveni obrazac u zapadnom svetu. Njegova osnovna premisa bila je da slobodno tržište ne sme biti prepušteno vlastitoj samoregulaciji, jer ona vodi privrednoj nestabilnosti (depresijama), manjku privredne aktivnosti i velikim nejednakostima. Intervencija države kroz povećanu javnu potrošnju, regulaciju ekonomije i čak nacionalizovanje nekih privrednih grana često se smatrala nužnom za uspostavljanje efikasne privredne strukture. Lord Kejnz (John Maynard Keynes) je zbog toga čak smatran spasiocem kapitalizma, budući da se verovalo da “laissez-faire” sistem XIX veka ne može opstati u XX-om.
Istorijsko iskustvo koje smo u međuvremenu preživeli, pokazalo je da su sve to bile kolosalne zablude, a posebno u pogledu jedne osnovne činjenice koju su ekonomisti u XIX veku dobro znali, a koju su socijalni reformatori u XX-om potpuno zaboravili: upravo su slobodna trgovina i slobodna tržišna ne samo instrumenti ekonomskog progresa, već ništa manje i najbolja oruđa širenja svetskog mira i miroljubive saradnje preko nacionalnih granica.
S druge strane, svedoci smo da su socijalizam i država glavni i najveći izvori kako socijalne nestabilnosti, tako i siromaštva, konflikata i ratova. Svi veliki ratovi koji su vođeni u moderno doba vođeni su zbog ekonomskih razloga, odnosno borbe oko toga ko će kontrolisati ekskluzivno neke privredne resurse i zbog trgovinskog protekcionizma i carinskih ratova koje su neke zemlje nametale iz političkih razloga. Takođe, poznato je da su svi veliki ekonomski poremećaji unutar ekonomsksog sistema bili izazvani državnim intervencijama i željom da se kapitalizam "popravi".
Nasuprot tome, skoro celi XIX vek je bio razdoblje mira. Od kraja napoleonovih ratova 1815 pa sve početka I sv. rata 1914. godine vladao je mir. To je bio “laissez-faire – vek”. Vek potpuno slobodne trgovine i liberalne privrede u većem delu Evrope. Zbog socijalizma i trgovinskog protekcionizam, koje je kao prve političke mere uveo kancelar Bizmark, počeo je narastati nemački militaristički nacionalizam, iz kojeg će kasnije proisteći oba svetska rata.
Dakle, nasuprot levičarskoj propagandi koja se duboko uvrežila u moderno intelektualno javno menje, kapitalizam i slobodna trgovina promovišu mir i saradnju, dok socijalizam i državna intervencija stvaraju konfikte, ratove, mržnju i okreću ljude jedne protiv drugih.
Mi sa Balkana možemo možda najbolje, iz prve ruke, da vidimo rezultate delovanja države, kad ona dosledno istrajava na trgovinskom i političkom zatvaranju i promoviše rat i ekonomsku samodovoljnost kao svoje osnovne postulate.
Međutim, ne ogleda se destruktivnost i konfliktnost države samo u njenim najgorim ratnim manifestacijama, već glavni problemi nastaju njihovom u danas veoma raširenom, intervencionizmu. On stvara mržnju, surevnjivost i nepoverenje među narodima.
Malo ko smatrata EU socijalističkim eksperimentom koji nanosi veliku štetu slobodnoj ekonomiji, i podstiče siromaštvo širom sveta, a ipak, EU vodi vrlo protekcionističku trgovinsku politiku kojom zatvara svoje agrarno tržište za stranu konkurenciju, sprečavajući time siromašne zemlje iz trećeg sveta da prodaju agrarne proizvode na njihovom tržištu, i tako prevaziđu dobar deo svog siromaštva jer to su proizvodi koji u najvećem procentu učestvuju u bruto proizvodu tih zemalja. Netrpeljivost i mržnja koji se javljaju između razvijenog i nerazvijenog sveta nisu proizvod kapitalizma, već trgovinskog protekcioizma, kombinovanog sa lošim, antikapitalističkim politikama u siroamšnom svetu.
Jaz između ova dva sveta nije nikakvo filozofsko ni kulturološko pitanje, već stvar uvođenja nekih političkih i ekonomski reformi, kojima bi se smanjile barijere za ulazak kako "južnjačke" robe na "severnjačka" tržišta, tako i severnjačkog kapitala i investicija na južnjačka tržišta. Svuda u svetu gde postoji otvorena privreda i slobodan protok kapitala, uz male poreze i sigurna vlasnička prava, imamo brz napredak, i prevazilaženje zaostalosti u odnosu na Zapad. I u tim zemljama nema mržnje prema Zapadu, ili konflikata. Obrnuto, gde god se promovišu "trgovinske politike", političko-ekonomski blokovi i protekcionizam, rastu siromaštvo i međusobna mržnja. Najbolji primer je uzajamna mržnja između radnika na Zapadu i radnika u nerazvijenom svetu. Ovi prvi doživljavaju ove druge kao uljeze koji socijalnim dampingom preotimaju njihova radna mesta, a ovi njih kao bogate samožive koji svojim sindikalističkim i protekcionističkim nasiljem žele da ih spreče da im konkurišu za investicije zapadnih kompanija.
Zemlje koje ulaze u EU su jako plastičan primer toga kako političke restrikcije stvaraju mržnju i zlu krv. Skoro smo u novinama mogli da pročitamo kako čuvena slovenačka fabrika voćnih sokova "Fruktal" otpušta značajan broj svojih radnika i seli pogone u Makedoniju. Razlog tome je priključenje EU. Stupanjem u članstvo EU Slovenija je morala da suspenduje sporazume o slobodnoj trgovini sa zemljama Jugoistočne Evrope, i uvede im carine. A te zemlje predstavljaju glavno tržište za slovenačke proizvode. Kao posledica uzvratnih carina, slovenačka roba postaje nekonkurentna na istočnim tržištima, a ipak nema dovoljno kvaliteta da se probije na Zapadu. Zbog visokih troškova radne snage i velike regulacije u Sloveniji, njihove fabrike i radna mesta polako počinju da se sele na Istok. Verovatno nije daleko dan kad će slovenački sindikati i političari krenuti u kampanju protiv "Istočnjaka" sa zahtevima da se zaustavi “outsourcing”. Zauzvrat, Istočnjaci će krenuti sa kampanjom protiv arogantnih i sebičnih zapadnih suseda koji neće da podele sa njima blagodeti evropskog života, već uvode barijere da dodatno osiromaše nas koji smo i onako siromašni.
Ali, problem je što ni jedni ni drugi neće kriviti državne greške i intervencije za svoje nevolje, već ‘ajde da kažem, kapitalizam. I tražiće još više državnih intervencija da bi se ispravile posledice onih ranijih. I tako unedogled. Umesto da shvate da je rešenje u ukidanju ili smanjivanju svih vrsta barijera, intervencija i regulacija, oni će, na radost svoje političke i intelektualne klase, samo perpetuirati nesreću u kojoj su se našli, tražeći još više onog zla od koga pate, kao lek za njega samog.
Tu dolazim do ključne tvrdnje za moju teoriju.
Šta bi se desilo kad bi ljudi prihvatili da uzrok siromaštva, bede, ekstremne nejednakosti, produbljivanja jaza između Zapada i Istoka, Severa i Juga, nije tržište nego država? Da bi se to desilo, najpre intelektualna elita mora da shvati neke elementarne propozicije ekonomske nauke: privredna sloboda i deregulacija imaju sasvim suprotne efekte od onih koje im pripisuju levičarski intelektualci i političari i birokrati zainteresovani za perpetuiranje postojećih ograničenja i intervencija. Slobodan protok kapitala ujednačava cenu kapitala širom slobodnog svetskog tržišta; podiže onde gde je preniska a spušta gdje je previsoka, ubacujući sveže investicije u zemlje gdje ih ima malo (minimalno smanjujući investiranje u bogatim zemljama, pod uslovom da nisu preregulisane i sa velikom potrošnjom). Slobodno tržište rada ujednačava njegovu cenu, primoravajući bogate na konkurenciju sa siromašnima, i vodeći pravednijem radnom zakonodavstvu u svim zemljama, koje biva deregulisano i pojednostavljeno, da bi se održala konkurentnost sa drugima. Zbir prethodne dve slobode vodi rastu siromašnih zemalja zbog toga što mogu da koriste svoje manje troškove da bi privukle kapital koji slobodno luta tražeći investicije s najvećim stepenom prinosa i najmanjim troškovima. Zbog opadajuće granične produktivnosti rada i kapitala, sve mere liberalizacije u prvoj fazi disproporcionalno pomažu siromašnima, da bi kasnije ta disproporcija bila umanjena i konačno počela da iščezava sa smanjenjem razlika.
Naravno, pretpostavka za ovu igru je zaštita privatne svojine i poslovna sigurnost kroz, u prvom redu, poštovanje ugovora. Ukoliko toga nema, samo komparativna prednost jeftinijeg rada ili većih mogućnosti za investiranje, neće biti iskorišćena. To i objašnjava zašto neke ranije siromašne zemlje vrlo brzo napreduju u eri globalizacije, a neke nastavlaju da stagniraju. U odsustvu jasno definisanih i zaštićenih privatnih vlasničkih prava, transakcioni troškovi kretanja resursa ka najprofitabilnijim upotrebama rastu, što vrši pritisak na intenzitet trgovine (razmene) i investiranja, a time i privrednog rasta. Oni sa dobrim pravilima napreduju brzo (jer snižavaju transakcione troškove polsovanja), oni sa lošijim pravilma sporije. I tu nema pomoći.
Sem liberalizacije tržišta kapitala i rada, slobodna trgovina koristi kako bogatima tako i siromašnima, doprinoseći da jeftinija uvozna roba uvećava porodične budžete i potrošnju, stimulišući ekonomiju, kako u bogatijim tako u siromašnijim zemljama. I ovde siromašni imaju veću marginalnu stopu prinosa budući da startuju sa niže pozicije. Ali, mnogo važnije od toga, oni imaju apsolutni porast investicija i dohotka, zato što strana konkurencija prisiljava domaću privredu na restrukturiranje i prilagođavanje. Iz tog razloga ukoliko bogati i dalje budu zadržali svoje postojeće trgovinske barijere, siromašni bi trebalo da ih (sam)ukinu, jer bi time stekli dodatnu komparativnu prednost, dozvoljavajući, nepoćudnom kapitalu da se premešta.
Sve ove tri slobode zajednički doprinose istinskom integrisanju svetske ekonomije u jednu celinu, a to znači potpomažu širenje mreže podele rada i svih dobitaka od rastuće ekonomije obima i konkurencije. Integrisana svetska ekonomija ne znači da svi uvedu iste zakone i regulacije u skladu sa standardima preregulisanih zapadnih država blagostanja, već da vlade ukinu što je više moguće barijera konkurenciji i slobodnom protoku kapitala i radne snage. Tržište je jedini i najbolji instrument miroljubive saradnje ljudi širom sveta, i način na koji oni međusobno doprinose jedni drugima kroz kooperaciju i takmičenje.
Svaki pokušaj da se bilo koje, a najmanje svetsko, slobodno tržište, disciplinuje, racionalizuje i "popravi" državnom intervencijom i regulacijom, opstruira ovaj prirodni proces saradnje ljudi u svetskoj podeli rada.
Državna intervencija predstavlja rat koji vlade objavljuju svojim građanima, da bi se zaštitile privilegije uskog kruga protekcionističkih lobija (sindikata, krupnog biznisa, državne birokratije), a sebe izuzeli iz konkurencije.
Ima li boljeg primera od evropske poljoprivredne politike, kojom se dodjeljuju ogromne subvencije domaćim proizvođačima, a uvode velike carinske i vancarinske barijere za robu stranih zemalja? To je objava rata ne samo siromašnima u trećem svetu koji ne mogu da prodaju po tako surovo nepravednim protekcionističkim uslovima, već i domaćim potrošačima koji su dvostruko oporezovani da bi neko treći imao privilegije, jer oni moraju em da kupuju skuplju domaću robu (smanjujući time svoju ličnu štednju ili potrošnju), em da izdvajaju ogromna sredstva za direktno budžetsko subvencionisanje uskog kruga farmerskih lobija.
Državna intervencija zapravo predstavlja akt upotrebe zakonskog monopola fizičke prinude da bi se ljudi privolili da rade nešto drugo od onog što žele ili onoga što im je interes. Evo još jednog primera. Ukoliko evropski potrošač želi da kupi šećer od jeftinog srpskog izvoznika (proizvođača), briselska birokratija koju "kaptiraju" veliki proizvođači šećera ne da, već uvodi kvote, da bi sačuvala njihove monopolske privilegije. Dakle, birokrati uskraćuju ljudima slobodan izbor, da bi uskom krugu svojih “prijatelja” i finasijera obezbedili privilegije mimo tržišta. I to je logika državne intervencije u ekonomiju u svim oblastima. Ona uvodi obrazac alokacije resursa putem političke direktive i birokratske arbitraže, a ne dobrovoljne kooperacije, čime podriva temelje miroljubive saradnje među ljudima. Saradnjom među ljudima može da upravlja ili država ili tržište. Trećeg i kompromisnog puta nema.
Tržište, kao amorfni oblik, nepristrasni arbitar, ima jednu jedinu logiku, a to je da bude slobodno i da tu slobodu prenese na sve učesnike u “igri”.
Da zaključim. Čovek modernog doba mora da teži oslobađanju države od “obaveze” da štiti svoje podanike bilo kojom vrstom protekcionizma. Uloga države bi tebala da se svede samo na stvaranje uslova slobodne konkurencije i saradnje sa drugim državama u cilju ukidanja protekcionizma ne vodeći brigu o interesima pojedinih članova svoje zajednice. Država mora da se bavi stvaranjem uslova za brži i lakši protok ideja, kapitala i radne snage. Sve ostalo će regulisati tržište. I naravno, još jednom podvlačim ti procesi moraju da budu globalni i sveobuhvatni.
Utopija? Možda. Ja ne verujem da je to utopija već neminovnost. Da li je to moguće u ovom trenutku pri ovom stepenu razvoja društvenih i proizvodnih odnosa? Pa, stvarnost oko mene mi kazuje da nije, ali sve se menja pa će i razvoj tih snaga u određenom momentu prevazići današnje odnose.
Treba samo razmišljati u tom smeru i normalno, kad god je moguće, popularizovati tu ideju, ako ste zagovornik iste, jer društvo slobodnog čoveka je pred nama i mi nezaustavljivo idemo ka tom cilju. Samo od nas samih zavisi da li ćemo do tog cilja doći pre ili kasnije.
9.11.09
Politička ekonomija i bauk tržišta
Društveni procesi stalno su u pokretu kao ustalasalo more.
Nepisani cilj svih društvenih zajednica je postizanja slobodnog društva slobodnih pojedinaca i sva društva teže tom cilju, ali paradoksalno, sve društvene elite i upravljačke strukture, dakle ono "najbolje" u nekom društvu nemaju taj cilj. Naprotiv, čak se radi o obrnutoj proporciji. Što je država bogatija to manje teži jednom takvom društvu.
Zadnjih stotinjak godina uočavamo da se društva u praksi lelujaju u traženju idealnog poretka tako da se "ljuljamo" od liberalnog kapitalizma, koje barem deklarativno, priznaje samo i isključivo tržište do istočno socijalističkih sistema koji su rešenje videli u diktiranoj privredi.
Politička ekonomija pokušava da dâ naučni odgovor koje je rešenje pravo hvaleći i kudeći rešenja pojedinih sistema, ali nisam primetio da se i jedan teoretičar osvrnuo na pogubno delovanje društvenih elita. Dobro, možda sa izuzetkom Karla Marksa, ali on nije baš omiljena figura među danas živućim politikolozima. Naprotiv. Ali o tome nekom drugom prilikom.
Osnovna stvar koju na početku moramo shvatiti je da nasilje i konflikti u društvu izviru iz mešanja politike u ekonomske procese i nedozvoljavanja samim procesima da nesmetano djeluje.
A stvar je u osnovi vrlo prosta. Ekonomskim aktivnostima mora upravljati volja slobodnih ljudi, iskazana kroz njihovo svakodnevno demokratsko glasanje na tržištu.
To nas dovodi do sledećeg uslova bez kojeg nema daljeg napretka ni u jednom sistemu, a to je slobodno tržište. I to ne bilo koje tržište već globalno slobodno tržište. Tržište bez ostatka.
Samo slobodno tržište i to, kao što rekoh, globalno može dovesti stvari u društvu i ekonomiji u ravnotežu. Državni intervencionizam ne sme da postoji. Ni u najboljoj nameri. Jer državni intervencionizam je samo relativno blaga i često podnošljiva forma diktature. Ali, zbog toga nije manje diktatura, i ne treba je uzdizati kao nekakav napredak u odnosu na ostale sisteme upravljanja privredom.
Postavlja se pitanje da li je moguće postići globalno tržište na koje politika ne bi imala uticaj. Naravno da je moguće, ali se tada političkoj oligarhiji, odnosno elitama, izbija ozbiljan adut iz ruku da mogu ostvarivati ekstra profit koji im daje nadmoć nad nekom drugom političkom oligarhijom. Dakle potrebno je samo iz ruku države izbiti višak sredstava (kapitala) koji im daje (pre)moć, a kapital bez obzira na oblik će sam odraditi preraspodelu.
Državne intervencije, bilo koje vrste, samo odlažu taj proces i udaljavaju nas od konačnog cilja.
Dakle da bi smo došli do slobodnog društva slobodnih ljudi potrebno je prevashodno izbaciti iz ruku države njihovo glavno oružje, a to su pre svega sve vrste izvozno uvoznih carina. Svi preferencijali,akcize i dozvole. Država treba da funkcioniše samo od poreza na promet. E, sad dolazimo do ključnog dela da taj porez ne sme da bude isti na globalnom nivou. On bi bio regulacioni faktor koji bi privlačio ili odbijao kapital. On bi određivao vrednost nekog društva i određivao kvalitet života određene zajednice. On bi kažnjavao nesposobne a nagrađivao sposobne.
Kapital, ta neman bez oblika, boje, mirisa i pravog vlasnika, će u takvim uslovima već naći svoj prirodni tok ka jeftinijim sirovinama i jeftinijoj radnoj snazi,a sve u cilju veće produktivnosti, odnosno nižim troškovima i nižim cenama proizvoda. Naravno iz sebičnog razloga dalje oplodnje.
Niže cene i veća dostupnosti najvećeg broja proizvoda širem sloju ljudi vodi nas ka krajnjem cilju svake ekonomije i cilju svakog ljudskog društva. Bez uplitanja države samo čist interes bi "peglao" sve ekonomske neravnine na putu ka slobodnom društvu slobodnog čoveka.
U jednom globalnom procesu to se u relativno kratkom vremenskom intervalu može postići. Nije daleko od pameti da bi u takvoj privredi i veliki kapitalisti, koji žive od rentiranja svojih sredstava za proizvodnju, odnosno kapitala, uskoro imali slične uslove života kao i oni koji na tržište iznose samo svoju radnu snagu.
Dakle ekonomska nauka bi vrlo lako našla put ka idealnom društvu, ali prepreka je politika, odnosno društvena elita pojedinih država koji iz vlastitih interesa, a sve pod maskom državnih i viših interesa, koče te procese.
Kao što vidimo proces je logičan i izvodljiv ali u ovom trenutku, na sadašnjem nivou postignutih proizvodnih snaga i produkcionih odnosa nije blisko pameti da će se to dogoditi.
Baš šteta!
Nepisani cilj svih društvenih zajednica je postizanja slobodnog društva slobodnih pojedinaca i sva društva teže tom cilju, ali paradoksalno, sve društvene elite i upravljačke strukture, dakle ono "najbolje" u nekom društvu nemaju taj cilj. Naprotiv, čak se radi o obrnutoj proporciji. Što je država bogatija to manje teži jednom takvom društvu.
Zadnjih stotinjak godina uočavamo da se društva u praksi lelujaju u traženju idealnog poretka tako da se "ljuljamo" od liberalnog kapitalizma, koje barem deklarativno, priznaje samo i isključivo tržište do istočno socijalističkih sistema koji su rešenje videli u diktiranoj privredi.
Politička ekonomija pokušava da dâ naučni odgovor koje je rešenje pravo hvaleći i kudeći rešenja pojedinih sistema, ali nisam primetio da se i jedan teoretičar osvrnuo na pogubno delovanje društvenih elita. Dobro, možda sa izuzetkom Karla Marksa, ali on nije baš omiljena figura među danas živućim politikolozima. Naprotiv. Ali o tome nekom drugom prilikom.
Osnovna stvar koju na početku moramo shvatiti je da nasilje i konflikti u društvu izviru iz mešanja politike u ekonomske procese i nedozvoljavanja samim procesima da nesmetano djeluje.
A stvar je u osnovi vrlo prosta. Ekonomskim aktivnostima mora upravljati volja slobodnih ljudi, iskazana kroz njihovo svakodnevno demokratsko glasanje na tržištu.
To nas dovodi do sledećeg uslova bez kojeg nema daljeg napretka ni u jednom sistemu, a to je slobodno tržište. I to ne bilo koje tržište već globalno slobodno tržište. Tržište bez ostatka.
Samo slobodno tržište i to, kao što rekoh, globalno može dovesti stvari u društvu i ekonomiji u ravnotežu. Državni intervencionizam ne sme da postoji. Ni u najboljoj nameri. Jer državni intervencionizam je samo relativno blaga i često podnošljiva forma diktature. Ali, zbog toga nije manje diktatura, i ne treba je uzdizati kao nekakav napredak u odnosu na ostale sisteme upravljanja privredom.
Postavlja se pitanje da li je moguće postići globalno tržište na koje politika ne bi imala uticaj. Naravno da je moguće, ali se tada političkoj oligarhiji, odnosno elitama, izbija ozbiljan adut iz ruku da mogu ostvarivati ekstra profit koji im daje nadmoć nad nekom drugom političkom oligarhijom. Dakle potrebno je samo iz ruku države izbiti višak sredstava (kapitala) koji im daje (pre)moć, a kapital bez obzira na oblik će sam odraditi preraspodelu.
Državne intervencije, bilo koje vrste, samo odlažu taj proces i udaljavaju nas od konačnog cilja.
Dakle da bi smo došli do slobodnog društva slobodnih ljudi potrebno je prevashodno izbaciti iz ruku države njihovo glavno oružje, a to su pre svega sve vrste izvozno uvoznih carina. Svi preferencijali,akcize i dozvole. Država treba da funkcioniše samo od poreza na promet. E, sad dolazimo do ključnog dela da taj porez ne sme da bude isti na globalnom nivou. On bi bio regulacioni faktor koji bi privlačio ili odbijao kapital. On bi određivao vrednost nekog društva i određivao kvalitet života određene zajednice. On bi kažnjavao nesposobne a nagrađivao sposobne.
Kapital, ta neman bez oblika, boje, mirisa i pravog vlasnika, će u takvim uslovima već naći svoj prirodni tok ka jeftinijim sirovinama i jeftinijoj radnoj snazi,a sve u cilju veće produktivnosti, odnosno nižim troškovima i nižim cenama proizvoda. Naravno iz sebičnog razloga dalje oplodnje.
Niže cene i veća dostupnosti najvećeg broja proizvoda širem sloju ljudi vodi nas ka krajnjem cilju svake ekonomije i cilju svakog ljudskog društva. Bez uplitanja države samo čist interes bi "peglao" sve ekonomske neravnine na putu ka slobodnom društvu slobodnog čoveka.
U jednom globalnom procesu to se u relativno kratkom vremenskom intervalu može postići. Nije daleko od pameti da bi u takvoj privredi i veliki kapitalisti, koji žive od rentiranja svojih sredstava za proizvodnju, odnosno kapitala, uskoro imali slične uslove života kao i oni koji na tržište iznose samo svoju radnu snagu.
Dakle ekonomska nauka bi vrlo lako našla put ka idealnom društvu, ali prepreka je politika, odnosno društvena elita pojedinih država koji iz vlastitih interesa, a sve pod maskom državnih i viših interesa, koče te procese.
Kao što vidimo proces je logičan i izvodljiv ali u ovom trenutku, na sadašnjem nivou postignutih proizvodnih snaga i produkcionih odnosa nije blisko pameti da će se to dogoditi.
Baš šteta!
Subscribe to:
Posts (Atom)
