MOJ BLOG

Žuta mašina

2009-12-08T13:15:00.002+01:00

Da li se to upalila lampica koja upozorava da nešto sa "Žutom mašinom" nije u redu?

Pokušali su tu na Voždovcu već treći put da je upale na "gurku" ali nije uspelo.

Jače i brže od ovoga, očigledno se nije moglo, tako da se mora tražiti gde je kvar, zameniti sve što treba, a ne silovati mašinu. Može još da zariba, a onda je kraj. Znam jednu SRS mašinu koja je tako bila silovana i sad je u starom gvožđu.

Do sada je vozila baš dobro. Jeste da je 90-to godište ali dobro je vukla do pred koju godinu. Vukla je i ona i ovakva već pomalo razdrndana, ali bolju nismo imali.

Ali, ne lezi vraže, nedavno se pojavio jedan sličan, ali novi model koji je ljudima prijemčiviji za oko, uho i džep te, hoćeš-nećeš, mora da se krene u popravku i redizajn starog modela.

Prvo dobro osmotriti šta ne valja a onda zameniti, po mogućstvu originalnim delovima. Ovi jeftini lažnjaci su i doveli do toga da nije izdržala ni 10 godina.

Farovi moraju da se našteluju i zamene izgrebana i zamućena stakla, da bi se videlo dalje. Da bi se jasno videlo kuda se ide. Da se ne zaluta. Kad znaš gde ideš onda može i malo brže da se vozi.

Izduvni lonac, definitivno mora da se promeni jer je ovaj počeo ozbiljno da zagađuje okolinu. Smrdi gde god prođe i ljudi okreću glavu i zapuše nos kad protutnji kroz njihov sokak.

Ni stanje amortizera više nije sjajno. Tu i tamo još se amortizuju poneke rupe na nekim slabije frekventnim putevima oko Kostolca, ali i najmanja neravnina na autoputu za EU oseća se kao ogromna rupetina. Jeste da su dobri amortizeri skupi, ali čuvaju šasiju od ulubljenja i ne daj bože raspadanja.

Štelovanje motora pod obavezno. Počeo je da troši ko ruska kola iz najboljih soc-dana.
Trošak održavanja je postao ogroman. Neka gomila mehaničara stalno nešto raducka oko motora. Prave se da kao popravljaju ali nikako da ga poprave samo naplaćuju ruke i delove.

Možda je došlo vreme da se raspiše tender, ali pravi, transparentni, pa da se izaberu novi majstori. Ovi, sadašnji garant, ne umeju da rade svoj posao. Možda bi trebalo razmisliti da se ponovo mašina preda u ruke majstorima iz 90-tih? Tada je sve radilo tip-top.

Mašina je u tako lošem stanju da koliko vidim čak ne valja ni rezevni točak marke "LDP-G17". I to treba reparirati ili nabaviti novi.

Dakle, očigledno je da je naša dobra stara "žuta mašina" počela da posustaje i da je potrebno jedno dobro osvežavanje.

11 tačaka

2009-12-06T14:14:00.000+01:00

Malo su se utišali glasovi oko otpuštanja zaposlenih u administraciji tako da ne znam da li se na tome radi ili se možda odustalo.
Ja jesam zaposlen u administraciji i moj glas protiv te mere bi se mogao protumačiti kao sebičan ali ja sam, nažalost, već u kategoriji zaštićenih tako da se to mene direktno ne dotiče.
Kao insajder mogu da potvrdim da u našim državnim firmama i administraciji doista postoji veći broj zaposlenih od optimalnog i da bi ova mera bila veoma opravdana da se kao društvo nalazimo u drugačijem okolnostima.
Naravno sada sledi ono: ali...
Dakle, ali, pitam se ja, da li je neko razmišljao o tome da bi nas otpuštanje tih radnika moglo koštati više od direktne uštede u državnom budžetu?
Šta bismo u ovom momentu time dobili i da li bismo dobili ili, o paradoksa, možda bili u gubitku?

Ekonomija je prirodna i egzaktna nauka i ko ume njome da barata mogao bi relativno lako da dođe do prilično jasnih rezultata ukoliko se pravilno izvrši proračun. Bojim se da bi jedna takva ozbiljna računica pokazala da ne bismo dobili ništa već bismo bili samo u gubitku.
Da vidimo zašto i kako.

Radnici o kojima pričam jesu direktan trošak preduzećima i ustanovama u kojima rade i logično je da bi se njihovim otpuštanjem smanjio direktni trošak iz državnog budžeta.
Akcenat stavljam na direktan trošak koji je moguće izraziti vrlo egzaktim ciframa.
Primera radi, ako je prosečna bruto plata zaposlenog u administraciji oko 50.000 dinara i ukoliko otpustimo njih 10.000, dolazimo do sume od 500.000.000 dinara mesečno odnosno oko 5 miliona evra mesečno tj. dignuto na godišnji nivo oko 60 miliona €. Malo li je?
Pa jeste malo jer šta biva sa indirektnim i nekim drugim troškovima koji bi mogli uveliko da nadmaše ovu sumu.
Nije mi poznato da li se neko bavio i ovom računicom ali u ozbiljnoj državi bi sigurno neko seo i sagledao problem i sa te strane.
Evo nekih posledica koje bi mogle bitno da utiču na smanjenje prihoda države zbog otpuštanja tih radnika:
- Kao prvo, država bi morala svakome od njih da plati otpremninu koja bi iznosila .... dinara. Mrzi me da to sada računam ali siguran sam jako mnogo. Dakle jedan direktan i jak udar na budžet;
- Kao drugo, budžetska kasa bi bila praznija za prihod od poreza na plate koji svi ti ljudi inače dok su zaposleni uplaćuju u budžet. Verujem da to nije mali iznos, a njime se pune fondovi za zdravstvo,školstvo, vojsku, policiju, nezaposlene itd...;
- Kao treće, ti ljudi bi prestali da bivaju kupci proizvoda u trgovinama pa bi se smanjio priliv u budžetsku kasu po osnovu naplaćenog PDV-a;
- Kao četvrto, ukoliko se smanji promet u trgovinama "gazde" bi imali manji profit, a kako oni to nikako ne vole, taj manjak zarade bi prebacili na svoje zaposlene iliti u prevodu smanjili bi plate svojih radnika. Eto indirektne štete i za "one druge" koji su zadržali posao;
- Kao peto, proisteklo iz četvrtog, smanjenje plata zaposlenih automatski znači manji porez na lične dohotke radnika pa bi opet imali smanjenje priliva para u državnu kasu za određeni procenat po tom osnovu;
- Kao šesto, otpušteni radnici bi se pojavili na birou za zapošljavanje pa bi država imala veći odliv sredstava iz budžeta za socijalnu zaštitu;
- Kao sedmo, stresna situacija bi izazvala zdravstvene probleme kod velikog broja otpuštenih i članova njihovih porodica koji bi se onda javljali lekarima i imali bismo povećane izdatke za zdravstvo;
- Kao osmo, pojava tih ljudi na tržištu rada poremetila bi odnos ponude i tražnje radne snage pa bi neminovno došlo do pada nadnica, jer bi više ljudi konkurisalo za jedno slobodno radno mesto i poslodavac dolazi u lagodnu situaciju da može da za isti posao plati manje pare. Dakle, došlo bi do smanjenje plata onim srećnicma koji su zadržali posao;
- Kao deveto, smanjenje plata svih zaposlenih opet rezultira manjim prihodom u budžet po osnovu poreza na plate;
- Kao deseto, nije zanemarljivo ni pojava socijalnih protesta koji bi zakrčenjem ulica parilisali saobraćaj i povećali potrošnju goriva (koje uvozimo i plaćamo devizama), kašnjenjem na posao i padom produktivnoti onih koji još uvek rade. Još jedan verovatno značajan indirektan trošak;
- Kao jedanaesto ne smemo smetnuti s uma da bi takva situacija, nažalost, sigurno dovela i do povećanog kriminala jer bi neki ljudi i na taj način pokušali da reše svoje egzistencijalne probleme;

Kad bismo stavili na papir samo ove direktne i indirektne troškove koje sam nabrojao, a ima ih sigurno još jer nisam baš studiozno prišao ovoj temi, mislim da bismo došli do cifre koja daleko prevazilazi uštedu koju bi država ostvarila otpuštanjem ovih radnika.

Dakle nije sve kao što izgleda na prvi pogled.
Možda je neko u vladi i/ili odgovarajućem ministarstvu seo i napravio pravu projekciju i došao do cifara koje potvrđuju ovo što sam naveo.

Znači, kad odbacimo zluradost i zavist te trezne glave počnemo da računamo kao odgovorni ljudi možda je ipak bolje ostaviti te ljude tamo gde jesu. Staviti moratorijum na prijem novih administrativnih radnika, smanjiti zavisne i materijalne troškove u tim preduzećima, eventualno izvršiti linearno smanjenja plata, ali ne za mnogo jer bismo opet ušli u spiralu smanjenja indirektnih prihoda.
Možda je sve ovo neko imao u vidu i odlučio da još dva puta sve dobro izmeri pre nego što počne da seče.

Asambleja

2009-11-27T10:47:00.000+01:00

Ima tome već duže vreme kako nisam toliko uživao u TV prenosima iz nacionalne Asambleje.
Priznajem da sladostrasno uživam u pištanju neobaveštenih jahača magle i bacača cipela gledajući njihovu nemoć da spreče davanje autonomije našem regionu sa najhrabrijim i najpametnijim građanima - Vojvodini.

Razlog više za moju radost, a njihovu žalost, je to što je ta autonomija direktni rezultat cvilećih poslanika i njihovog Novog Ustava. Kako su ga doneli tako će sada da uživaju u njegovim plodovima - sa sve preambulom.

Da je ustav donet na normalan način, odnosno da nije siledžijski nametnut bez prethodne javne rasprave i višednevnog glasanja, sada bi smo imali kvalitetan dokument koji ne bismo morali ponovo da menjamo.

A, menjaćemo ga i to vrlo brzo, jer ni ostatak naroda Serbskog nije baš toliko blesav. Barem se nadam. Na primeru Vojvodine će videti šta znači biti odvojen od centralizovane i korumpirane vlasti. Kad ostali budu videli na primeru Vojvodine kako je lepo kad ti se ne udeljuju tvoje pare, na kašičicu, iz jednog centra, već sam odlučujuš šta je dobro i pametno za tebe, e onda će i oni zapevati autonomašku pesmicu: Gde su naši novci?!
Ta pesmica još nije na dnevnom redu Asambleje ali čvrsto verujem da će biti već u sledećem sazivu.

Još malo o globalizaciji

2009-11-13T13:19:00.002+01:00

U današnjem blogu namera mi je da malo podrobnije pojasnim svoje razloge za tvrdnju (teoriju) da razvoj ljudskog društva mora ići u smeru globalizacije i smanjenju uticaja države na svoje privrede.
Pri tome pod globalizacijom ne pretpostavljam stvaranje neke "super države", već skup organizovanih društavâ, (ne nužno država) koje koegzistiraju u okruženju podjednakih proizvodnih odnosa i podjednako snažnih proizvodnih snaga. Bitan preduslov za nastanak takvog društva je slobodno tržište i visoki stepen automatizacije i robotike uz maksimalno oslobađanje čoveka od fizičkog rada. Samo čovek oslobođen fizičkog rada i mogućnosti eksploatacije od strane drugog čoveka može da bude istinski slobodan.
Decenijama od marksista slušamo kako kapitalizam i slobodno tržište stvaraju siromaštvo i nejednakost među ljudima i podstiču konflikte i klasnu borbu između vlasnika kapitala i proletera. Po marksističkom viđenju stvari, ovaj inherentni klasni rat nužno vodi svetskoj revoluciji u kojoj će siromašni, politički, razvlastiti kapitaliste i uspostaviti egalitarno, komunističko društvo sa kolektivnom svojinom.

Njihovi rođaci po ideji, socijaldemokrate, se protive ovako radikalnom zaključku svojih komunističkih saboraca. Po njima, tačno je da neregulisani kapitalizam vodi socijalnoj polarizaciji, siromašenju većine stanovništva i na kraju sukobima i klasnoj borbi. Da bi se to sprečilo tu je demokratska država, koja svojom benevolentnom intervencijom – putem porez, pravnom regulativom i državnom potrošnjom treba da stabilizuje i racionalizuje kapitalizam, a klasnu borbu predupredi širokim merama redistribucije dohotka.
Posle velikih turbulencija 20-ih godina prošlog veka, ovo drugo gledište će pod imenom kejnzijanskog intervencionizma i države blagostanja nadvaladati u socijalističkom pokretu, i nametnuti se kao generalni društveni obrazac u zapadnom svetu. Njegova osnovna premisa bila je da slobodno tržište ne sme biti prepušteno vlastitoj samoregulaciji, jer ona vodi privrednoj nestabilnosti (depresijama), manjku privredne aktivnosti i velikim nejednakostima. Intervencija države kroz povećanu javnu potrošnju, regulaciju ekonomije i čak nacionalizovanje nekih privrednih grana često se smatrala nužnom za uspostavljanje efikasne privredne strukture. Lord Kejnz (John Maynard Keynes) je zbog toga čak smatran spasiocem kapitalizma, budući da se verovalo da “laissez-faire” sistem XIX veka ne može opstati u XX-om.

Istorijsko iskustvo koje smo u međuvremenu preživeli, pokazalo je da su sve to bile kolosalne zablude, a posebno u pogledu jedne osnovne činjenice koju su ekonomisti u XIX veku dobro znali, a koju su socijalni reformatori u XX-om potpuno zaboravili: upravo su slobodna trgovina i slobodna tržišna ne samo instrumenti ekonomskog progresa, već ništa manje i najbolja oruđa širenja svetskog mira i miroljubive saradnje preko nacionalnih granica.
S druge strane, svedoci smo da su socijalizam i država glavni i najveći izvori kako socijalne nestabilnosti, tako i siromaštva, konflikata i ratova. Svi veliki ratovi koji su vođeni u moderno doba vođeni su zbog ekonomskih razloga, odnosno borbe oko toga ko će kontrolisati ekskluzivno neke privredne resurse i zbog trgovinskog protekcionizma i carinskih ratova koje su neke zemlje nametale iz političkih razloga. Takođe, poznato je da su svi veliki ekonomski poremećaji unutar ekonomsksog sistema bili izazvani državnim intervencijama i željom da se kapitalizam "popravi".

Nasuprot tome, skoro celi XIX vek je bio razdoblje mira. Od kraja napoleonovih ratova 1815 pa sve početka I sv. rata 1914. godine vladao je mir. To je bio “laissez-faire – vek”. Vek potpuno slobodne trgovine i liberalne privrede u većem delu Evrope. Zbog socijalizma i trgovinskog protekcionizam, koje je kao prve političke mere uveo kancelar Bizmark, počeo je narastati nemački militaristički nacionalizam, iz kojeg će kasnije proisteći oba svetska rata.

Dakle, nasuprot levičarskoj propagandi koja se duboko uvrežila u moderno intelektualno javno menje, kapitalizam i slobodna trgovina promovišu mir i saradnju, dok socijalizam i državna intervencija stvaraju konfikte, ratove, mržnju i okreću ljude jedne protiv drugih.
Mi sa Balkana možemo možda najbolje, iz prve ruke, da vidimo rezultate delovanja države, kad ona dosledno istrajava na trgovinskom i političkom zatvaranju i promoviše rat i ekonomsku samodovoljnost kao svoje osnovne postulate.

Međutim, ne ogleda se destruktivnost i konfliktnost države samo u njenim najgorim ratnim manifestacijama, već glavni problemi nastaju njihovom u danas veoma raširenom, intervencionizmu. On stvara mržnju, surevnjivost i nepoverenje među narodima.
Malo ko smatrata EU socijalističkim eksperimentom koji nanosi veliku štetu slobodnoj ekonomiji, i podstiče siromaštvo širom sveta, a ipak, EU vodi vrlo protekcionističku trgovinsku politiku kojom zatvara svoje agrarno tržište za stranu konkurenciju, sprečavajući time siromašne zemlje iz trećeg sveta da prodaju agrarne proizvode na njihovom tržištu, i tako prevaziđu dobar deo svog siromaštva jer to su proizvodi koji u najvećem procentu učestvuju u bruto proizvodu tih zemalja. Netrpeljivost i mržnja koji se javljaju između razvijenog i nerazvijenog sveta nisu proizvod kapitalizma, već trgovinskog protekcioizma, kombinovanog sa lošim, antikapitalističkim politikama u siroamšnom svetu.
Jaz između ova dva sveta nije nikakvo filozofsko ni kulturološko pitanje, već stvar uvođenja nekih političkih i ekonomski reformi, kojima bi se smanjile barijere za ulazak kako "južnjačke" robe na "severnjačka" tržišta, tako i severnjačkog kapitala i investicija na južnjačka tržišta. Svuda u svetu gde postoji otvorena privreda i slobodan protok kapitala, uz male poreze i sigurna vlasnička prava, imamo brz napredak, i prevazilaženje zaostalosti u odnosu na Zapad. I u tim zemljama nema mržnje prema Zapadu, ili konflikata. Obrnuto, gde god se promovišu "trgovinske politike", političko-ekonomski blokovi i protekcionizam, rastu siromaštvo i međusobna mržnja. Najbolji primer je uzajamna mržnja između radnika na Zapadu i radnika u nerazvijenom svetu. Ovi prvi doživljavaju ove druge kao uljeze koji socijalnim dampingom preotimaju njihova radna mesta, a ovi njih kao bogate samožive koji svojim sindikalističkim i protekcionističkim nasiljem žele da ih spreče da im konkurišu za investicije zapadnih kompanija.

Zemlje koje ulaze u EU su jako plastičan primer toga kako političke restrikcije stvaraju mržnju i zlu krv. Skoro smo u novinama mogli da pročitamo kako čuvena slovenačka fabrika voćnih sokova "Fruktal" otpušta značajan broj svojih radnika i seli pogone u Makedoniju. Razlog tome je priključenje EU. Stupanjem u članstvo EU Slovenija je morala da suspenduje sporazume o slobodnoj trgovini sa zemljama Jugoistočne Evrope, i uvede im carine. A te zemlje predstavljaju glavno tržište za slovenačke proizvode. Kao posledica uzvratnih carina, slovenačka roba postaje nekonkurentna na istočnim tržištima, a ipak nema dovoljno kvaliteta da se probije na Zapadu. Zbog visokih troškova radne snage i velike regulacije u Sloveniji, njihove fabrike i radna mesta polako počinju da se sele na Istok. Verovatno nije daleko dan kad će slovenački sindikati i političari krenuti u kampanju protiv "Istočnjaka" sa zahtevima da se zaustavi “outsourcing”. Zauzvrat, Istočnjaci će krenuti sa kampanjom protiv arogantnih i sebičnih zapadnih suseda koji neće da podele sa njima blagodeti evropskog života, već uvode barijere da dodatno osiromaše nas koji smo i onako siromašni.
Ali, problem je što ni jedni ni drugi neće kriviti državne greške i intervencije za svoje nevolje, već ‘ajde da kažem, kapitalizam. I tražiće još više državnih intervencija da bi se ispravile posledice onih ranijih. I tako unedogled. Umesto da shvate da je rešenje u ukidanju ili smanjivanju svih vrsta barijera, intervencija i regulacija, oni će, na radost svoje političke i intelektualne klase, samo perpetuirati nesreću u kojoj su se našli, tražeći još više onog zla od koga pate, kao lek za njega samog.

Tu dolazim do ključne tvrdnje za moju teoriju.
Šta bi se desilo kad bi ljudi prihvatili da uzrok siromaštva, bede, ekstremne nejednakosti, produbljivanja jaza između Zapada i Istoka, Severa i Juga, nije tržište nego država? Da bi se to desilo, najpre intelektualna elita mora da shvati neke elementarne propozicije ekonomske nauke: privredna sloboda i deregulacija imaju sasvim suprotne efekte od onih koje im pripisuju levičarski intelektualci i političari i birokrati zainteresovani za perpetuiranje postojećih ograničenja i intervencija. Slobodan protok kapitala ujednačava cenu kapitala širom slobodnog svetskog tržišta; podiže onde gde je preniska a spušta gdje je previsoka, ubacujući sveže investicije u zemlje gdje ih ima malo (minimalno smanjujući investiranje u bogatim zemljama, pod uslovom da nisu preregulisane i sa velikom potrošnjom). Slobodno tržište rada ujednačava njegovu cenu, primoravajući bogate na konkurenciju sa siromašnima, i vodeći pravednijem radnom zakonodavstvu u svim zemljama, koje biva deregulisano i pojednostavljeno, da bi se održala konkurentnost sa drugima. Zbir prethodne dve slobode vodi rastu siromašnih zemalja zbog toga što mogu da koriste svoje manje troškove da bi privukle kapital koji slobodno luta tražeći investicije s najvećim stepenom prinosa i najmanjim troškovima. Zbog opadajuće granične produktivnosti rada i kapitala, sve mere liberalizacije u prvoj fazi disproporcionalno pomažu siromašnima, da bi kasnije ta disproporcija bila umanjena i konačno počela da iščezava sa smanjenjem razlika.
Naravno, pretpostavka za ovu igru je zaštita privatne svojine i poslovna sigurnost kroz, u prvom redu, poštovanje ugovora. Ukoliko toga nema, samo komparativna prednost jeftinijeg rada ili većih mogućnosti za investiranje, neće biti iskorišćena. To i objašnjava zašto neke ranije siromašne zemlje vrlo brzo napreduju u eri globalizacije, a neke nastavlaju da stagniraju. U odsustvu jasno definisanih i zaštićenih privatnih vlasničkih prava, transakcioni troškovi kretanja resursa ka najprofitabilnijim upotrebama rastu, što vrši pritisak na intenzitet trgovine (razmene) i investiranja, a time i privrednog rasta. Oni sa dobrim pravilima napreduju brzo (jer snižavaju transakcione troškove polsovanja), oni sa lošijim pravilma sporije. I tu nema pomoći.

Sem liberalizacije tržišta kapitala i rada, slobodna trgovina koristi kako bogatima tako i siromašnima, doprinoseći da jeftinija uvozna roba uvećava porodične budžete i potrošnju, stimulišući ekonomiju, kako u bogatijim tako u siromašnijim zemljama. I ovde siromašni imaju veću marginalnu stopu prinosa budući da startuju sa niže pozicije. Ali, mnogo važnije od toga, oni imaju apsolutni porast investicija i dohotka, zato što strana konkurencija prisiljava domaću privredu na restrukturiranje i prilagođavanje. Iz tog razloga ukoliko bogati i dalje budu zadržali svoje postojeće trgovinske barijere, siromašni bi trebalo da ih (sam)ukinu, jer bi time stekli dodatnu komparativnu prednost, dozvoljavajući, nepoćudnom kapitalu da se premešta.

Sve ove tri slobode zajednički doprinose istinskom integrisanju svetske ekonomije u jednu celinu, a to znači potpomažu širenje mreže podele rada i svih dobitaka od rastuće ekonomije obima i konkurencije. Integrisana svetska ekonomija ne znači da svi uvedu iste zakone i regulacije u skladu sa standardima preregulisanih zapadnih država blagostanja, već da vlade ukinu što je više moguće barijera konkurenciji i slobodnom protoku kapitala i radne snage. Tržište je jedini i najbolji instrument miroljubive saradnje ljudi širom sveta, i način na koji oni međusobno doprinose jedni drugima kroz kooperaciju i takmičenje.

Svaki pokušaj da se bilo koje, a najmanje svetsko, slobodno tržište, disciplinuje, racionalizuje i "popravi" državnom intervencijom i regulacijom, opstruira ovaj prirodni proces saradnje ljudi u svetskoj podeli rada.
Državna intervencija predstavlja rat koji vlade objavljuju svojim građanima, da bi se zaštitile privilegije uskog kruga protekcionističkih lobija (sindikata, krupnog biznisa, državne birokratije), a sebe izuzeli iz konkurencije.
Ima li boljeg primera od evropske poljoprivredne politike, kojom se dodjeljuju ogromne subvencije domaćim proizvođačima, a uvode velike carinske i vancarinske barijere za robu stranih zemalja? To je objava rata ne samo siromašnima u trećem svetu koji ne mogu da prodaju po tako surovo nepravednim protekcionističkim uslovima, već i domaćim potrošačima koji su dvostruko oporezovani da bi neko treći imao privilegije, jer oni moraju em da kupuju skuplju domaću robu (smanjujući time svoju ličnu štednju ili potrošnju), em da izdvajaju ogromna sredstva za direktno budžetsko subvencionisanje uskog kruga farmerskih lobija.

Državna intervencija zapravo predstavlja akt upotrebe zakonskog monopola fizičke prinude da bi se ljudi privolili da rade nešto drugo od onog što žele ili onoga što im je interes. Evo još jednog primera. Ukoliko evropski potrošač želi da kupi šećer od jeftinog srpskog izvoznika (proizvođača), briselska birokratija koju "kaptiraju" veliki proizvođači šećera ne da, već uvodi kvote, da bi sačuvala njihove monopolske privilegije. Dakle, birokrati uskraćuju ljudima slobodan izbor, da bi uskom krugu svojih “prijatelja” i finasijera obezbedili privilegije mimo tržišta. I to je logika državne intervencije u ekonomiju u svim oblastima. Ona uvodi obrazac alokacije resursa putem političke direktive i birokratske arbitraže, a ne dobrovoljne kooperacije, čime podriva temelje miroljubive saradnje među ljudima. Saradnjom među ljudima može da upravlja ili država ili tržište. Trećeg i kompromisnog puta nema.
Tržište, kao amorfni oblik, nepristrasni arbitar, ima jednu jedinu logiku, a to je da bude slobodno i da tu slobodu prenese na sve učesnike u “igri”.
Da zaključim. Čovek modernog doba mora da teži oslobađanju države od “obaveze” da štiti svoje podanike bilo kojom vrstom protekcionizma. Uloga države bi tebala da se svede samo na stvaranje uslova slobodne konkurencije i saradnje sa drugim državama u cilju ukidanja protekcionizma ne vodeći brigu o interesima pojedinih članova svoje zajednice. Država mora da se bavi stvaranjem uslova za brži i lakši protok ideja, kapitala i radne snage. Sve ostalo će regulisati tržište. I naravno, još jednom podvlačim ti procesi moraju da budu globalni i sveobuhvatni.
Utopija? Možda. Ja ne verujem da je to utopija već neminovnost. Da li je to moguće u ovom trenutku pri ovom stepenu razvoja društvenih i proizvodnih odnosa? Pa, stvarnost oko mene mi kazuje da nije, ali sve se menja pa će i razvoj tih snaga u određenom momentu prevazići današnje odnose.
Treba samo razmišljati u tom smeru i normalno, kad god je moguće, popularizovati tu ideju, ako ste zagovornik iste, jer društvo slobodnog čoveka je pred nama i mi nezaustavljivo idemo ka tom cilju. Samo od nas samih zavisi da li ćemo do tog cilja doći pre ili kasnije.

Politička ekonomija i bauk tržišta

2009-11-09T14:46:00.001+01:00

Društveni procesi stalno su u pokretu kao ustalasalo more.
Nepisani cilj svih društvenih zajednica je postizanja slobodnog društva slobodnih pojedinaca i sva društva teže tom cilju, ali paradoksalno, sve društvene elite i upravljačke strukture, dakle ono "najbolje" u nekom društvu nemaju taj cilj. Naprotiv, čak se radi o obrnutoj proporciji. Što je država bogatija to manje teži jednom takvom društvu.

Zadnjih stotinjak godina uočavamo da se društva u praksi lelujaju u traženju idealnog poretka tako da se "ljuljamo" od liberalnog kapitalizma, koje barem deklarativno, priznaje samo i isključivo tržište do istočno socijalističkih sistema koji su rešenje videli u diktiranoj privredi.

Politička ekonomija pokušava da dâ naučni odgovor koje je rešenje pravo hvaleći i kudeći rešenja pojedinih sistema, ali nisam primetio da se i jedan teoretičar osvrnuo na pogubno delovanje društvenih elita. Dobro, možda sa izuzetkom Karla Marksa, ali on nije baš omiljena figura među danas živućim politikolozima. Naprotiv. Ali o tome nekom drugom prilikom.

Osnovna stvar koju na početku moramo shvatiti je da nasilje i konflikti u društvu izviru iz mešanja politike u ekonomske procese i nedozvoljavanja samim procesima da nesmetano djeluje.

A stvar je u osnovi vrlo prosta. Ekonomskim aktivnostima mora upravljati volja slobodnih ljudi, iskazana kroz njihovo svakodnevno demokratsko glasanje na tržištu.
To nas dovodi do sledećeg uslova bez kojeg nema daljeg napretka ni u jednom sistemu, a to je slobodno tržište. I to ne bilo koje tržište već globalno slobodno tržište. Tržište bez ostatka.

Samo slobodno tržište i to, kao što rekoh, globalno može dovesti stvari u društvu i ekonomiji u ravnotežu. Državni intervencionizam ne sme da postoji. Ni u najboljoj nameri. Jer državni intervencionizam je samo relativno blaga i često podnošljiva forma diktature. Ali, zbog toga nije manje diktatura, i ne treba je uzdizati kao nekakav napredak u odnosu na ostale sisteme upravljanja privredom.

Postavlja se pitanje da li je moguće postići globalno tržište na koje politika ne bi imala uticaj. Naravno da je moguće, ali se tada političkoj oligarhiji, odnosno elitama, izbija ozbiljan adut iz ruku da mogu ostvarivati ekstra profit koji im daje nadmoć nad nekom drugom političkom oligarhijom. Dakle potrebno je samo iz ruku države izbiti višak sredstava (kapitala) koji im daje (pre)moć, a kapital bez obzira na oblik će sam odraditi preraspodelu.
Državne intervencije, bilo koje vrste, samo odlažu taj proces i udaljavaju nas od konačnog cilja.

Dakle da bi smo došli do slobodnog društva slobodnih ljudi potrebno je prevashodno izbaciti iz ruku države njihovo glavno oružje, a to su pre svega sve vrste izvozno uvoznih carina. Svi preferencijali,akcize i dozvole. Država treba da funkcioniše samo od poreza na promet. E, sad dolazimo do ključnog dela da taj porez ne sme da bude isti na globalnom nivou. On bi bio regulacioni faktor koji bi privlačio ili odbijao kapital. On bi određivao vrednost nekog društva i određivao kvalitet života određene zajednice. On bi kažnjavao nesposobne a nagrađivao sposobne.

Kapital, ta neman bez oblika, boje, mirisa i pravog vlasnika, će u takvim uslovima već naći svoj prirodni tok ka jeftinijim sirovinama i jeftinijoj radnoj snazi,a sve u cilju veće produktivnosti, odnosno nižim troškovima i nižim cenama proizvoda. Naravno iz sebičnog razloga dalje oplodnje.
Niže cene i veća dostupnosti najvećeg broja proizvoda širem sloju ljudi vodi nas ka krajnjem cilju svake ekonomije i cilju svakog ljudskog društva. Bez uplitanja države samo čist interes bi "peglao" sve ekonomske neravnine na putu ka slobodnom društvu slobodnog čoveka.

U jednom globalnom procesu to se u relativno kratkom vremenskom intervalu može postići. Nije daleko od pameti da bi u takvoj privredi i veliki kapitalisti, koji žive od rentiranja svojih sredstava za proizvodnju, odnosno kapitala, uskoro imali slične uslove života kao i oni koji na tržište iznose samo svoju radnu snagu.

Dakle ekonomska nauka bi vrlo lako našla put ka idealnom društvu, ali prepreka je politika, odnosno društvena elita pojedinih država koji iz vlastitih interesa, a sve pod maskom državnih i viših interesa, koče te procese.

Kao što vidimo proces je logičan i izvodljiv ali u ovom trenutku, na sadašnjem nivou postignutih proizvodnih snaga i produkcionih odnosa nije blisko pameti da će se to dogoditi.

Baš šteta!

Pad Berlinskog zida i neminovnost povratka marksizma

2009-09-29T12:27:00.004+02:00

Posle pada Berlinskog zida, pre ravno 20 godina, i posle raspada tzv. „socijalističkih država“ svi smo jurnuli na pobedničku stranu -u kapitalizam, odnosno opredelili se za kapitalističko uređenje svog društva. Potražili smo spas u društvenoj formaciji koja se pokazala kao jača.*

Istina je da je kapitalizam nadvladao „socijalizam“, ali samo iz razloga iz kojeg sam i stavio reč socijalizam u navodnice. Istorijski gledano, na svom početku, zemlje koje su sprovele socijalističke revolicije pokušale su da naprave države sa tzv. socijalističkim uređenjem, prisvajajući ideje Karla Marksa. Kasnije su, u praksi, dezavuisale i karikirale te ideje, što je dovelo do urušavanja ideje „socijalističke države“ ali nikako do urušavanja filozofskih ideja Karla Marksa.
Šta u, osnovi, tvrdi Karl Marks?
Prema filozofskom shvatanju marksizam je tzv. dijalektički materijalizam primenjen na prirodu i društvo. Njegova osnovna društveno-ekonomska postavka je da: „U društvenoj proizvodnji svoga života ljudi stupaju u određene, nužne, od njihove volje nezavisne odnose – odnose proizvodnje, koje odgovaraju određenom stepenu razvitka njihovih materijalnih proizvodnih snaga.
Celokupnost tih odnosa proizvodnje sačinjava ekonomsku strukturu društva, realnu osnovu na kojoj se diže pravna i politička nadgradnja i kojoj odgovaraju određeni oblici društvene svesti.
Način proizvodnje materijalnog života uslovljava društveni, politički i duhovni proces života uopšte. Ne određuje svest ljudi njihovo biće, već obrnuto, njihovo društveno biće određuje njihovu svest.
Na izvesnom stupnju svoga razvitka materijalne proizvodne snage društva dolaze u protivrečnost sa postojećim odnosima proizvodnje, ili – što je samo pravni izraz za to – sa odnosima svojine u kojima su se dotle razvijale. Iz oblika razvitka proizvodnih snaga ti se odnosi pretvaraju u njihove okove. Tada nastupa epoha socijalne revolucije. S promenom ekonomske osnove vrši se brže ili sporije prevrat u čitavoj ogromnoj nadgradnji...“ (Marks)

Ako je, po Marksu, tačno da je način proizvodnje određena kombinacija proizvodnih sila (uključujući sredstva proizvodnje i radnu snagu) i društvenih i tehničkih proizvodnih odnosa (u što spada vlasništvo, moć i kontrolni odnosi koji vladaju proizvodnom imovinom društva i često kroz zakon; odnosi među ljudima i predmetima njihovog rada i odnos između društvenih klasa), onda je neminovno da današnje društvo nije došlo do svog zenita već će se i dalje zakonomerno razvijati i menjati.
Kako se budu menjale proizvodne snaga tako će se, neminovno, menjati i proizvodni odnosi.
Šta je karakteristika današnjih proizvodnih snaga? Najznačajnija karakteristika je enorman tehnološki napredak , koji je pre samo 50 godina bio, skoro, nezamisliv. Kompjuterizacija i robotizacija je sve više zastupljena i, kako stvari stoje i ako smo, istorijski gledano, tek na početku tog procesa mi smo na smo korak od toga da će ti procesi postati dominantni i predstavljati praktično jedini vid proizvodnih snaga. Što će reći da će potreba za (fizičkim) ljudskim radom postati nepotrebna.
Takav razvoj proizvodnih snaga neminovno će voditii korenitoj promeni proizvodnih odnosa, odnosno promeni društvenih odnosa. Jer, kad najgrublje rečeno, nestane potreba za fizičkim radom tj. eksploatacije čoveka po čoveku, tada nastaju uslovi za ukidanje jedne cele klase – radničke klase. A to je u osnovi i bio ideal Marksove filozofije - besklasno društvo.**
Pošto je danas teško zamisliti drugačiji razvojni put ljudskog društva, izgleda da će čovečanstvo na kraju, ipak, završiti kao besklasno društvo ljudi istih prava.

Naravno, nećemo nikada biti društvo ljudi istih mogućnosti, ali pri takvim proizvodnim snagama neće biti potrebe da se ljudi medjusobno takmiče i vrednuju po svom fizičkom radu (doprinosu) već će svoje sposobnosti podići na sasvim druge nivoe.
Preduslov takvog besklasnog društva, što bi se reklo „conditio sina qua non“ , je da takvi društveni odnosi budu globalni. Ne može se u praksi stvarati parcijalno besklasno društvo. Ono mora da se prostire preko cele zemaljske kugle.
Izgleda kao utopija. Ali, što-šta je nama običnim ljudima, do skoro izgledalo kao utopija i kao apsolutno nemoguće, ali se ipak dogodilo. Mislim da čitaocima ovih redova ne moram podrobnije objašnjavati i davati primere da bih potkrepio ovu tvrdnju.

Da, zaključim. Pad Berlinskog zida je bila istorijska neminovnost, evolutivni korak napred, koji je doveo do pada jednog sistema koji je u osnovi bio baziran na dobroj ideologiji , ali praktično je strahovito loše odrađen. Karakterisalo ga je neverovatno mnogo odstupanja (metode) od osnovne ideje. Takođe ni „tajming“ nije bio najbolji jer proizvodni odnosi još uvek nisu dostigli potrebni nivo da bi se stvorili uslovi za novu revoluciju i promenu drušvenih odnosa.
Naravno, ovaj „povratak“ u kapitalizam nikako ne možemo smatrati kao istorijskim povratkom u neko pređašnje doba, jer ni kapitalizam koji je danas dominantan na svetskoj društveno-ekonomskoj sceni, ima jako malo sličničnosti sa prvobitnim kapitalizmom. Jednostavno, današnji kapitalizam je oblik društvenog uređenja gde su proizvodni odnosi u relativnom skladu sa proizvodnim snagama. Samo je pitanje vremena kada će proizvodne snage dovoljno porasti da bi smo ušli u neki drugi sistem.
Taj drugi sistem je opisao Marks i barem do sada ja nisam našao bolji vizionarski pogled na razvoj ljudskog društva.

Zato i ovakav naslov ovog bloga.
-----------------
*Ovo se odnosi na evropske države, dok istovremeno takvi procesi nisu zahvatili jednu od najvećih zemalja sveta - Kinu, koja polako prelazi i u ekonomskog i političkog giganta.
**Besklasno društvo je društvo u kojem ne postoji podela na klase, odnosno nema razlikovanja po bogatstvu, prihodima, obrazovanju, kulturi ili društvenom statusu.

Smanjenje administracije

2009-09-28T14:31:00.003+02:00

Da li će doći do velikog otpuštanja radnika u administraciji i po kojim kriterijumima?
Verovatno hoće, jer, na prvi pogled, Srbija nema para da plaća toliku birokratiju, te mu to otpuštanje dođe kao vrlo logičan zaključak.
Sumnjam da će se neko potruditi da stvarno izračuna finansijski efekat otpuštanja, kako se priča, 14.000 duša.
Direktna "ušteda" može relativno lako da se izračuna, a kakvi su indirektni efekti, odnosno stvarna ušteda to je malo složenije pitanje i sumnjam da će iko da se "bakče" oko toga. Usuđujem se tvrditi da će državu doći skuplje otpuštanje tih ljudi nego da ih zadrži na radnim mestima. Po mom mišljenju bolje rešenje je da se napravi "čistka" ekonomskim merama. Naime, treba učiniti birokratski posao ekonomski neisplativim za onoga ko ga obavlja. To je najlakše i najjeftinije rešenje. Zato što u tom slučaju nema potrebe za otpremninama, nema potrebe za naknadnim plaćanjem kroz fondove za nezaposlene, a državi i dalje ostaju "prihodi" od doprinosa na te plate. U krajnjoj liniji, iako smanjene platežne moći, ti "zadržani" radnici i dalje ostaju potrošači koji plaćaju PDV na namirnice koje unose u sebe i odeću koju oblače na sebe. U smanjenom obimu, ali barem se ne ide u minus.
Toliko o finansijskim efektima otpuštanja "namnožene" birokratije kad izbacimo iz glave urođeni animozitet koji svi imaju prema državnim službenicima.

Drugi, veći i ozbiljniji problem koji se nameće kao pitanje su kriterijumi po kojima će se "holokaust" odvijati. Da, to će biti jedan "mini holokaust". Na "trulom" zapadu sve je vrlo prosto i za sve postoji procedura. Postoji nepisano pravilo, svima poznato i kojeg se svi pridržavaju, a ono glasi: "First in - last out"! (Prvi došao-poslednji izlazi). Vrlo prosto, nekalkulativno i efikasno. Sasvim svojstveno tim kapitalistima.
Moje iskustvo mi govori da to u Srbiji nikako ne može da bude slučaj. Suviše je jednostavno, jasno, transparentno i pošteno da bi bilo primenjeno. Skoro sam siguran da će kriterijumi biti napravljeni kao i oglasi za zapošljavanje u državnom preduzeću. Samo će da fali fotografija kandidata.

"Kriterijumi na osnovu kojih će se ljudi otpuštati u državnoj upravi moraju biti isključivo profesionalnog karaktera" - smatra ministar rada i socijalne politike. Hoće reći da će ostati samo sposobni i stručni. Nažalost, takvi su već odavno otišli u neke svoje nove "otadžbine" i ostavili iza sebe ovo primitivno društveno uređenje u kojem mi živimo. O kom pravednom otpuštanju mi možemo da pričamo kada znamo da svaka sredina ima moćnike koji su iznad zakona, a da neće biti iznad običnih kriterijuma? 'Ajte, molim vas.
I sad ti moćnici koji nisu postali moćnici po sistemu stručnosti, odnosno po sistemu "ni po babu ni po stričevima" treba da ocenjuju nečiji radni doprinos? U najmanju ruku ovakva izjava izaziva kiseo osmeh na licu slušaoca (birača).
Navodno, dodaje narečeni ministar, biće zaštićeni radnici koji sada imaju oko 60 godina, odnosno 5 godina do penzije. Onaj kojem je ostalo 6 ili 7 će, prema logici ministra i "kriterijuma", lako naći posao jer on je, Bože moj, sručnjak (smajli).
Po tome ispada da će, diplomirani inženjer koji je izgubio posao, a ima 55+ godina, lako naći zaposlenje u privredi - koja ne postoji. Jasno je da on više nikada neće dobiti posao jer kome treba diplomirani mašinski inženjer koji ima 55+ godina?

Dakle, katastrofa, sem ako do sada taj inženjer, koji je "naprdeo" 55+ godina, nije naučio da se kvalitetno uvlači u dupe tamo gde treba. To mu jedino garantuje da će zadržati radno mesto. Ali, to je moralni kvalitet a ne podvodi se pod stručnost - valjda!

Ako nekome nije jasno, da vam čika Miroslav kaže, da će kriterijume propisivati i spiskove praviti neke sumanute partijske komisije po opštinama.
Vazda je tako bilo i vazda će tako biti!

U susret godišnjici

2009-09-26T11:50:00.002+02:00

Evo, kroz koji dan ćemo proslaviti i 9-tu godišnjicu od izbornog poraza Slobodana Miloševića. To je jedino što može da se slavi. Taj datum možemo samo da obeležimo kao godišnjicu jedne dobijene bitke u ratu za demokratsku, pravnu i što se tiče vlasti decentralizovanu Srbiju. Ali, nažalost, rat nismo dobili. Rat ili i dalje traje, što ja baš ne vidim ili smo ga izgubili, jer sve je ostalo isto. Imamo Miloševićeve zakone, Miloševićeve ljude u Vladi (vlasti) i Miloševićev pojam centralizovane partikratijske države. Čak je i odnos najznačajnijih svetskih država prema nama ostao (skoro) isti.
Dakle, 5.10.2000-te uspeli smo da se izborimo protiv jedne izborne krađa i zamalo da osvojimo vlast. Ali nismo. Ispostavilo se da smo napravili personalne promene, a korumpiranu, partokratsku i centralizovanu državu zamenili smo istom takvom. Tačnije, sistem nismo ni pipnuli.
Jedino sam ja uznapredovao! Stariji sam 9 godina i, evo simbolike, tačno 9 kg teži. Uznapredovao sam i u tome da sam sada u stanju da kažem da me je stid. Dugo nisam to mogao da priznam ni samome sebi. Stid me je što sam se već 6. oktobra povukao i prepustio mlađima i pametnijima da nastave (moju) borbu. Kao lični uspeh smatram to što nisam pao u depresiju, a imao sam sve razloge za to, i ne pričam, kao mnogi sa kojima sam tada "ratovao", da je pod Miloševićem bilo bolje. Nije bilo bolje. Ipak, pošto se, na neki način, smatram gubitnikom, jer nisam uspeo da izguram do kraja ono što sam započeo, taj neuspeh ću pripisti biologiji i kućnom vaspitanju.

EOD

2009-09-14T11:22:00.002+02:00

Strahovita borba mišljenja, pa i ona druga, se rasplamsala oko tzv. Parade ponosa koja je zakazana za 20. septembar u Beogradu.
Jedni tvrde da su homoseksualci bolesnici, dok ih drugi svrstavaju u normalne ljude sa posebnim seksualnim sklonostima.

Teško je običnom čoveku da presudi. Svoj pogled na svet i pojave oko nas, uglavnom, formiramo u najranijoj mladosti u okruženja u kojem rastemo, tj. porodici, pa tako formiramo i svoj stav o homoseksualcima.

Ali, pošto je ovo, ipak, specifična materija, bilo bi bolje pitati nauku ni stručne ljude.
Dakle šta kaže nauka?

Američka asocijacija psihologa još 1975. godine izbrisala je homnoseksualnost iz Dijagnostičkog i statističkog priručnika mentalnih obolenja, jer postoje potvrđeni dokazi da je problem biološki i genetski a ne psihološki i mentalni.

Dakle, homoseksualnost nije bolest kao što nije ni debilizam ili šizofrenija. Radi se o genetskom sremećaju.
Prema tome, homoseksualnost nije bolest već nenormalnost.

Što se mene tiče - end of discussion!

javna preduzeća i profit

2009-09-03T12:26:00.002+02:00

Javna preduzeća osniva država, u najširem smislu te reči. Javnim preduzećima upravljaju, kako sama reč kaže, upravni odbori. Država, kao osnivač, svoju upravljačku ulogu vrši tako što imenuje najveći broj članova upravnog odbora. To je normalno jer osnivač želi da zadrži kontrolu nad radom i funkcijom svog preduzeća.
Iz svega proizlazi da su po nastanku a i po delovanju to politička preduzeća preko kojih država upravlja nekim državnim dobrom od opšteg interesa. Tu ništa nije sporno. To je praksa u mnogim zemljama. Tu ne treba mnogo šta da se menja. Postavlja se pitanje koja su to javna (državna) dobra nad kojima država treba da zadrži monopol.

Postoje neki poslovi koji ne mogu da se prepuste stihiji tržišta, odnosno na milost i nemilost konkurenciji privrednih subjekata.
Da li je pametno proizvodnju električne energije prepustiti isključivo privatnom sektoru? Da li je pametno da železnice i neki drugi vidovi saobraćaja budu isključivo u domenu tržišta? Da li eksploatacija prirodnih resursa treba da je bez direktnog uticaja države?
Odgovori na ova pitanja mogu da budu i odrečna ali isto tako i potvrdna. U praksi ima i jednih i drugih primera.

Sada, kad nas je zadesila ova svetska ekonomska kriza, videli smo da ekonomija bazirana na principima liberalnog kapitalizma i nije baš tako savršen ekonomski mehanizam. Kad, velika preduzeća posrnu - za ovu priču nebitan je razlog - pomoć jedino može da se očekuje i dolazi od države. Država interveniše i spasava posrnule gigante, a za uzvrat, zavisno od uloženog, traži i deo upravljačkih (vlasničkih) prava za sebe.

Šta, je sad pa to? Povaratak u socijalizam i/ili državni kapitalizam. Odgovor je: da!

Ali sve ovo što sam do sada napisao nije razlog što pišem ovu belešku. Razlog je jedan članak koji sam pročitao u današnjim novinama u kojem piše da je Kompanija Telekom Srbija saopštila da je u prvoj polovini ove godine imala profit od 10,2 milijarde dinara (oko 109 miliona evra).
Poznato je da je vlasnik 80% kapitala u Telekomu država Srbije. Dakle država je profitirala od telekoma 8,16 milijardi dinara.
Ključna reč je profit.
Ta ružna reč opisuje količinu novca koja vam ostane od prodaje nekog proizvoda ili usluge po odbijanju svih troškova.
Da li je država morala da profitira 8,16 milijardi dinara ili je mogla da učinit da za toliko budu jeftinije usluge Telekoma?
U prevodu, da li je moglo nâs građane da telefoniranje košta za toliko manje?
Pitanje je da li javna preduzeća treba uopšte da posluju sa profitom? Da li je svrha postojanja javnih preduzeća stvaranje profita?

Ako pođemo od toga da se javna preduzeća osnivaju radi zadovoljenja određenih potreba svih građana i da ih osniva država - a država je, je l' te, glava svih građana - onda proizlazi da tu nema mesta ostvarivanju profita.
Postavlja se pitanje, a šta je sa razvojem, akumulacijom, ulaganjem u proširenje, modernizaciju itd...
E, pa to treba da radi država davanjem sredstava iz budžeta.
Javna preduzeća treba da budu samo jedan od servisa građana, a ne direktni punioci budžeta. Kako se puni budžet to je valjda svima poznata stvar. Svako javno preduzeće prilikom prodaje svojih proizvoda/usluga naplaćuje od korisnika i PDV i taj novac se sliva u državnu kasu.

Naravno, ovo što sam napisao je jako uprošćena verzija i kad bih sada ušao u objašnjavanje čitavog mehanizma rasterao bih i ovo malo čitalaca.

Ali samo da se zna. Javna preduzeća mogu da rade bez profita što bi u mnogome pojeftinilo njihove proizvode/usluge i građanima bi ostalo daleko više para za neke druge proizvode iz kojih bi država preko povećane naplate PDV-a i poreza, mogla da obilnije puni svoj (naš) budžet.

Ne kažem da ne može i ovako kako sada radimo, ali onda ne smemo da kukamo kako nam je skupa struja, voda, grejanje, gradski prevoz, odnošenje smeća, telefoniranje...

Penzija

2009-07-30T11:57:00.000+02:00

Najnovijim zakonom o penzijskom osiguranju propisano je da muškarci idu u starosnu penziju sa 65, a žene sa navršenih 60 godina života. Prethodno je bilo 60 godina za muškarce odnosno 55 za žene.

Produženje radnog veka za 5 godina se pravda nestašicom novca u penzionim fondovima koji se još jedino kod nas pune direktno doprinosima iz privrede. Privreda radi kako radi pa su nam zato i ti fondovi polu-prazni, bez naznake da bi se skoro mogli napuniti.

A ne tako davno ti fondovi su bili puni i penzije se isplaćivale unapred.
Naša generacija je uspela da upropasti sve ili skoro sve u ovoj zemlji pa je tako uspela i da isprazni penzione fondove. Sada smo, ovim zakonom, omogućili sami sebi da još 5 godina duže zadržimo radna mesta i sprečimo mlade da zauzmu naša mesta.
Kod nas je nanjnormalnija pojava da imamo "omladince" od 30 godina koji nemaju ni jedan dan radnog staža, a radna mesta su zauzeli matori, zdravstveno, umno i tehnološki istrošeni ljudi.

Sve se pravda nedovoljnim prilivom sredstava u penzione fondove i prevelikim brojem penzionera. E, sad, ako smo mi kao generacija zajebali ove generacije koje su došle posle nas, red je da mi i ispaštamo našu nesposobnost, kukavičluk i glupost.

Po meni, rešenje je da se svi stariji od 55 godina oteraju u penziju i neka nađu formulu kako će međusobno da podele pare koje se nalaze u fondu. Možda će to prosečnu penziju da spusti na mizeran iznos, ali kako smo radili tako treba da nam se vrati.

U jednom momentu smo imali jedinstvenu šansu da sredstva od privatizacije prebacimo u penzione fondove, umesto u potrošnju i džepove srpskih tajkuna, ali smo i tu šansu prokockali.

Red je da se u ovoj zemlji već jednom uspostave normalni odnosi. Nije mi jasno zašto se mladost ove zemlje ne pobuni protiv „genocida“ koji im pravi moja generacija iz 50 i neke. Deco, zašto se mirite sa situacijom? Zašto se mirite sa politikom koju vodimo mi, dokazano, nesposobni i perfidni, decoubice? Ako se ne pobunite sada kasnije će biti kasno.

I za vas i za nas.

888

2009-07-25T09:44:00.003+02:00

Kriza, kriza, e, pa šta je, ak' je kriza nije zmaj! Kriza, kriza, pa neka je ne boji se ko je - pametan!

Kriza ima i dobru stranu jer izbacuje na videlo sve što u jednom sistemu ne valja, a to onda daje šansu da se problem uoči i reši. Bez velike krize mnoge loše stvari, unutar sistema, ostaju neprimećene ili se na njih ne reaguje. Ova velika kriza koja je zahvatila celi svet, pa eto i nas, pokazala je postojanje dva velika problema. Prvo, država je u besparici i drugo, nezaposlenost vrtoglavo raste.
To su dva glavna sistemska problema koja moraju da se reše, a logično rešenje je da se prvo zaposle ljude, pa kad isti budu radili i zaradili biće i za državnu kasu. Naši ministri, naročito iz ova dva resora - za finansije i rad, batrgaju se na razne načine da reše "kvadraturu kruga" naše ekonomije. Neće im ništa uspeti, to mogu da potpišem.
Vanredna situacija zahteva vanredne mere a mi nikada nismo spremni za velike promene. Suviše smo mi lenji, neobrazovani i bojažljivi. Gde ćeš bolji dokaz za ovu tvrdnju od 5. okotobra 2000. godine. Mi evo i 9 godina kasnije čekamo da nastupi 6. oktobar. Ali, džaba!
A, rešenja, naravno, ima.
Evo, da vidimo šta se može učiniti po pitanju zapošljavanja.
Davne 1886. godine radnici grada Čikaga su se pobunili zbog teških uslova rada i eksploatacije te su postavili onaj famozni zahtev "Tri osmice". Šta je značio zahtev "888"? Prosto: osam sati rada, osam sati spavanja i osam sati kulturnog uzdizanja.
Nemate pojma koliko je to bio revolucionaran zahtev u ono vreme kada se radno vreme od 12 sati smatralo sasvim normalnim i jedino isplativim za poslodavce i državu.
Prođe od tada već više od 120 godina, a mi još uvek funkcionišemo po formuli "888". Nema veze što je u međuvremenu tehnika i tehnologija toliko napredovala da bi se stvarno moglo početi razmišljati o smanjenju vremena koje čovek provodi na poslu.
Po meni, došlo je vreme da radnici postave nove uslove i da izbace novu parolu "6-8-10". Odnosno, 6 sati rada, 8 sati spavanja i 10 sati kulturnog uzdizanja!
Šta bi se time postiglo? Pa kao prvo dodatno bi se zaposlilo više ljudi (koji sada čuče na biroima za zapošljavanje), jer bi bilo neophodno uvesti 4-tu smenu za poslove koji se obavljaju 24 časa dnevno.
Naravno taj potez bi izazvao dodatne troškove poslodavcima i oni bi, takođe naravno, ljubomorno čuvajući svoj profit, smanjili plate svima ne bi li ostali neokrnjeni. U praksi, ustvari, ništa se ne bi desilo jer bi ostala ista količina novca raspoređena na istu količinu robe i usluga. Uostalom i plate i cene su stvar uzanse i nepisanog dogovora. Da sad to ne elaboriram. Moraćete mi verovati na reč da se ništa loše ne bi desilo. Naprotiv. Cene bi ubrzo "pale", a broj kupaca i korisnika usluga bi čak porastao.
Pošto je ovo samo obični blog bez velikih pretenzija, ostavljam čitaocu na maštu da dalje sam razradi ovu ideju.

Preostaje nam problem punjenja državne blagajne. Paradoksalno, ali skraćenjem radnog vremena i povećanjem broja ljudi koji rade povećava se i broj subjekata koji se pojavljuju kao potrošači i koji pune kasu preko poreza na promet. Drugi izvor punjenja budžeta je porez na prihod. Kad bi smo promenili postojeći sistem koji nam je ostao u miraz iz vremena druga Tita&Kardelja i tu bi se moglo štošta napraviti. Barem kod nas.
Ali, moja osnovna ideja je malo revolucionarnija i ja predlažem da se na svaki mogući način globalno onemogućiti da neko (pojedinac ili institucija) može za godinu dana da zaraditi više od 1 million $ godišnje.
Ustvari, može da se zaradi ali ne može da prisvoji. Ovo već zvuči malo anarhistički, ali pogledajmo, realno, da li je milion dolara dovoljno jednom čoveku da, više nego komotno, živi godinu dana. Jeste. Bez obzira gde živi u Bijafri ili Japanu.
Tako bi u tom "mom sistemu" Ronaldo mogao da dobije za svoje usluge 94 miliona dolara ali bi 93 morao da preda u neki fond, po njegovom izboru. Da li "Fond za finansiranje istraživanja svemira" ili "Fond za pronalaženje leka protiv raka", ili... ma, našlo bi se gde treba para a da je korist globalna.
Ronaldu bi ostala satisfakcija da vredi više od nekog drugog čija je vrednost samo npr. 60 miliona $ i naravno puno srce što je bio u prilici da učini neko dobro delo za čovečanstvo. A sa milion $ bi mogao sasvim kvalitetno da živi godinu dana.

Zvuči šašavo ali, garantovano, funkcionisalo bi mnogo bolje nego ovo što sada imamo. Globalno.

Pismo

2009-07-15T12:54:00.004+02:00

Buco,
sad sam primetio da nisam komentarisao onaj deo tvog maila gde se osvrćeš na 90-te, kad su ljudi, ili barem većina, kako ti kažeš, bili zavedeni i prevareni. Jedna od (retkih) stvari na koje sam ponosan je i ta što mene nisu uspeli prevariti. Ni onda ni sada. Verujem da je to zbog toga što sam živeo i ovde i tamo. Što sam upoznao ljude i tamo i ovde i shvatio da razlike nema. Video sam ljude i tamo i ovde, a video sam i neljude na obe strane. I video da su isti. I jedni i drugi. Shvatio sam da ne postoje naši i njihovi već dobri i zli. Pametni i glupi. I, opet, kažem, isti su.

A, video sam da ima najviše običnih, prostodušnih ljudi koji se uglavnom trude da gledaju svoja posla. Nažalost, video sam da i jako malo znaju o onima sa druge strane. Video sam veliku neizanteresovanost, neinformisanost. U svakom slučaju veliko neznanje. A, ljude je najlakše zavesti kad žive u neznanju.
Obični ljudi najlakše poveruju u laž jer oni sami laži nisu skloni.

Evo i danas. Prosto je neverovatno kako, u opštoj bedi i nemaštini, u kojoj radnici jedva sastavljaju kraj s krajem, političari oba entiteta ni o čemu drugom ne raspravljaju već o državnosti. Ne zna se gde je gore, ali to svejedno njima ne smeta da i dalje nadahnuto i mahnito trabunjaju o državnosti, naciji i podeli vlasti, tj. moći i bogatstva...
Opet nas navode na pomisao kako će se sve, samo od sebe, rešiti samo ako stvorimo valjanu (svoju) državu.
Mora biti da je država u očima državotvoraca vrsta starogrčke panakeje, onog svemogućeg antičkog eliksira što leči sve bolesti. Na svim TV kanalima i u svim listovima samo se vrte tzv. krupna državotvorna pitanja od kojih se ne živi, ali se doduše umire, vene i nestaje.
Za to vreme radnička klasa u nevolji do guše ne prima zaradu, nema zaštitu, nema perspektivu niti je nazire i preostaju joj brojni svakodnevni štrajkovi. Donedavni ratovi i privatizacija i dalje uzima svoj danak. Nema pravde. Doduše, pravedno nam je posejala tajkune i ratne profitere, tako da tog nakota ima i u ratom opustošenoj lijepoj našoj i lijepoj vašoj.
A lijepa je i jedna i druga.

Ali, valjda smo posle svega toliko naučili i shvatili da možemo posle svega da priznamo sami sebi da se rat i vodio da bi se fukara dočepala vrha sofre, onog gornjeg čela trpeze gde su đakonije najukusnije.
Gledajući sve to setih se stihova pesme Ace Sekulića, gde o majstorima na krovu kaže: "to više nije moja kuća, to više nisam ja".

Eto, tako, Buco moja, imali smo sreću i nesreću da smo živeli u jednoj kući, a sada imamo sreću da živimo u odvojenim kućama, ali to nije naša kuća.

Prvo - himna

2009-07-07T18:45:00.003+02:00

Ne znam koliko ljudi zna, da bez pomagala u vidu semafora na jugu Marakane, otpeva današnju himnu Srbije, a koliko njih može u pola noći da otpeva bar prvu strofu "Hej Sloveni" pa makar nikada nisu stajali na pobedničkom postolju.

Ovo je priča o momku koji može sve gore pobrojano. I da plače uz "Bože pravde" i da se popne na pobedničko postolje (ono predvidjeno za svetske šampione) i da otpeva "Hej Sloveni" punog srca. Ovo je priča o Ivanu Lendjeru i poslednjem "intoniranju" himne uz koju sam ja odrastao.

Dakle scena je postavljena na Rio de Žaneiro (Rio de Janeiro), godina je 2006-ta. Juniorsko prvenstvo sveta. Ivan Lendjer ima 16 godina a pliva za DZ SCG (skracenica koja je znacila "Drzavna zajednica Srbija i Crna Gora"). Poslednju državu u nizu kojoj je himna bila "Hej Sloveni".

Lendjer, trećeg dana takmičenja pobedjuje u trci na 100 metara delfin. Neočekivano. Organizatori imaju trobojku da je podignu na pobednički jarbol ali nemaju snimak himne. Ceremonija dodele medalje kreće uobičajeno, sportisti sa pobedničkog postolja se okreću ka jarbolima, zastave se dižu, plivalište je poklopljeno tišinom. I čuje se glas koji peva:

"hej sloveni, joste zivi, duh nasih dedova dok za narod srce bije njihovih sinova..."

Ivan Lendjer peva svoju himnu. Sam, bez pratnje ozvučenja.
Aplauz koji se čuo po završetku ceremonije zamišljam kao gromoglasan a ovo "intoniranje" himne često zamišljam jer je to bilo poslednje svetsko takmičenje na kome su učestvovali takmičari iz Srbije i Crne Gore.

Tog 24. avgusta 2006. godine poslednji put se zvanično cula himna drzave u kojoj sam rodjen.
Himna "Hej Sloveni" je poslednji put intonirana glasom jednog divnog dečaka, sportiste koji zasluzuje epitet sportskog heroja, uzora i idola.

Posle himne ... svakodnevica

Ovo ne bi bila Srbija kakvu znam da ova lepa priča nema i nastavak.
Intervju sa majkom Ivana Lendjera - avgust 2008. godine (skraćeno): Ivan Lendjer je u sudskom procesu sa državom Srbijom jer nije dobio 37 000 eura kao osvajač zlatne medalje na svetskom prvenstvu. Iz ministarstva sporta i omladine kažu da su nagrade, tj nacionalna priznanja predvidjene samo za seniorska prvenstva. Formalno pravno ministarstvo je možda i bilo u pravu ali ja ne kapiram poentu. Nadam se da je u medjuvremenu (intervju je iz avgusta 2008. godine) uradjeno ono što treba.

Priča 2
Plivač koji je vezan za Ivana Lendjera je Čaba Siladji. Obojica predstavljaju deo onoga što je najbolje u ovom sportu. U današnjem "Blicu" ima izjavu povodom svog učešca na Univerzijadi:
"naš plivač je, takodje, rezignirano rekao da mu ovo takmičenje baš i nije bilo potrebno nakon nedavnih mediteranskih igara, u trenutku kad ga od svetskog prvenstva deli samo mesec dana - na Univerzijadi plivamo pod pritiskom. Ljudi koji nemaju veze sa plivanjem naterali su nas da plivamo na Univerzijadi".

I za kraj ponovo nešto lepo od Lendjera. Njegova majka izmedju ostalog i kaže:
"Ivan na takmičenjima brani boje svoje zemlje, boje Srbije. Ne želi da ode odavde. Prvi put sam videla svoje dete da plače na Evropskom prvenstvu u Beogradu, kada je počela himna Bože pravde".

Da se ponovim - sportista koji zaslužuje epitet sportskog heroja, uzora i idola.
Sve što ostaje posle svega jeste nada da će Ivan Lendjer, Čaba Siladji i jos mnogo druge divne dece uprkos okruženju koje ne zaslužuju i uz pomoć okruženja koju zaslužuju uspeti da ostvare svoje potencijale, a meni lično ostaje i romansirana slika poslednjeg intoniranja himne države u kojoj sam se rodio.

Preuzeto sa Blog B92 - "antioksidant"

Poslednji pozdrav

2009-06-25T11:20:00.001+02:00

Poslednji pozdrav velikoj ženi i velikoj umetnici.

Prijemni

2009-06-10T22:29:00.004+02:00

Malo da se pohvalim.
Moja najmlađa ćerka Teodora je položila prijemni ispit za Dizajnersku školu. Broj osvojenih bodova ju je svrstao na 9. mesto od 359 kandidata koji su pristupili trodnevnom polaganju prijemnog ispita.
Sedam meseci privatnih časova kod prof. Bilbije je urodilo plodom.

Nadam se da je Teina odluka da se u životu bavi umetnošću bio dobar izbor i da će imati uspeha.

Mini izbori

2009-06-09T21:40:00.003+02:00

Šta su nam pokazali vanredni izbori u tri opštine?
Prvo to da je zainteresovanost građana za izlazak na izbore bila jako niska. A, to nam govori, šta? Da ljudi ne veruju da postoji politička partija ili stranka koja može da reši probleme građana i da nije vredno truda izaći na izbore jer: 'svi su oni isti'.
To takođe može da znači da politička ponuda nije dostatna. Kao da nedostaje politička opcija koja bi mogla da amalgamira većinu građana.
Elem, ono što je izašlo glasalo je kako je glasalo i od nekih napravilo dobitnike, a od drugih gubitnike.
Glavni dobitnik, evidentno, je SNS. Ni Socijalisti ne mogu biti nezadovoljni jer su konačno počeli da im se vraćaju glasači koji su ih napustili pre 8-9 godina i razbežali se po raznim, uglavnom desničarskim, partijama. SPO sa osvojenih 8% u Kosijeriću može da se svrsta među dobitnike, a u ovu kategoriju može da se svrsta i DSS zbog same činjenice da još postoje.
Sad, činjenica da imamo dobitnike ne znači da smo i 'uboli' dobitničku kombinaciju. Zar, ne?

Gubitnici su oni ostali. Najveći, naravno SRS. Sledi, najmlađa politička partija, LDP koja se u Beogradu borila za cenzus i sigurno se zbog te činjenice mora smatrati gubitnikom. DS koja je ostvarila relativan uspeh takođe ne bi mogla da se svrsta u dobitnike. Postavlja se samo pitanje da li je veliki ili mali gubitnik. Brojem osvojenih glasova nije tipčan gubitnik ali zbog gubitka glasova evidentno je da moraju pod hitno da počnu da menjaju pesmu o Evroatlantskim integracijama i 'belom Šengenu' , jer pokazuje se, to više nije priča koja interesuje prosečnog građanina Srbije. On, prosečni srpski građanin, danas se bori za golu egzistenciju i jedino ga priča o zaposlenju i novim radnim mestima može zainteresovati.

Današnju državnu politiku Srbije reprezentuje DS, a po meni, danas u Srbiji sve stoji. Sve se umrtvilo. A to nikako ne može da bude cilj stranke koja pledira da je nastavljač politike i ideja Zorana Đinđića. Ovo što sada imamo u Srbiji čini da se jadni Zoran sigurno prevrće u grobu. Ustvari, u Srbiji ne postoji ni jedna stranka ili političar koji nastavlja Zoranov put. Ima nekih imitatora i plagijatora koji se na taj način trude da zarade po koji jeftini politički poen - i to je sve. To su najobičniji lešinari.
Zorana su ipak uspeli da uklone pre nego što je uspeo da postavi sistem.

Dakle, iz rezultata ovih izbora možemo da izvučemo pouku da narod ište da se prekine sa 'lešinarskom' politikom i da se prestane sa pravljenjem 'mrciništa' od Srbije. Srbiji su potrebne neke nove snage i nove ideje koje će stvoriti uslove da počne da se radi.
Da se radi, ali drugačije!

Poseta

2009-05-23T07:43:00.001+02:00

Završila se poseta potpredsednika SAD J. Beidena Srbiji.
Nije on došao da bi čuo stavove Srbije, koji su vrlo dobro poznati administraciji SAD, niti je došao samo da prenese stavove SAD, jer to je mogao da učini i e-mailom.

Značaj ove posete je baš u tome što je lična. Ona nam govori da su SAD spremne za pravu normalizaciju odnosa. Ona nam govori da Amerika priznaje Srbiju kao važan faktor na Balkanu jer mogao je Beiden da poseti samo Sarajevo i Prištinu ali bi to tada bila sasvim drugačija poruka.

Elem, kad se zanemare protokolarna sranja ostaje poruka koja bi otprilike glasila:

Srbija može da priča šta hoće ali od nje se očekuju da ne podhranjuje ambicije za cepanje BIH i da ne opstruiše rad EULEKSA te ne radi na podeli Kosova.

Za uzvrat, Amerika će snažno podržati naše Evro-atlantske integracije.

Toliko.
Po meni, sasvim fer ponuda.

Hej, Sloveni!

2009-05-19T13:21:00.004+02:00

Ja sam od onih što ga, još uvek, prođu trnci kad čuje staru himnu "Hej Sloveni"!

Šta ću, tako sam vaspitavan od malih nogu i ne mogu preko noći da se promenim. To prosto ne bi bilo normalno.
Imam ja razumevanje i za ove nove generacije koje nisu imale priliku da žive pod zajedničkim krovom sa drugim južnim Slovenima na ovim prostorima. Jednostavno, nisu imali to iskustvo i ne može se očekivati da imaju apriori ta osećanja koja ima ja i ostataka društva iz stare Juge.

Dakle, po definiciji, ja spadam u jugonostalgičare i ne bežim od te kvalifikacije. Neka mi neko objasni šta je loše u želji da se udružiš sa sebi sličnim i budeš jači.
Jugonostalgičari su ljudi koji insistiraju na sličnostima a ne na razlikama.
Nisam ja nostalgičan za onom Jugom za vreme Tita, a ni za onim mučenjem i silovanjem zajedništva pre Tita. Nostalgičan sam za čistom idejom zajedništva južnih slovena. To je nešto što
nismo do sada imali jer u onaj provizorij od države nazvan Jugoslavija malo je njih ušlo sa iskrenom željom za zajedništvom. Malo je njih shvatalo pravu suštinu te ideje, a još manje je bilo spremno da je u praksi sprovodi. Ne govorim o narodima već o njihovim elitama.
Ideja o udruživanju južnih Slovena uopšte nije loša. Razlike među južnim slovenima su tako male i zanemarljive da nisu vredne elaboriranja. Oponenti ideje zajedništva najviše insistiraju na isticanju različitosti kroz jezik kojim govorimo, a baš taj jezik je, ustvari, ono što nas najvše spaja, jer mi govorimo jednim jezikom. To će vam potvrditi svaki stučnjak za jezike. A kad se govori istim jezikom onda je mogućnost interakcije daleko jača.
Nije problem Slovena jezičke prirode već nažalost mentalne. Imamo mi neki sremećaj u nekom genu koji nas sprečava da razložno razmišljamo o nama kao celini iz koje bi smo crpeli snagu.
Ne, mi imamo neodoljivu potrebu da se delimo u nekakve čopore.
Bilo koji razlog za isticanje razlika je dobar.
Ili si Zvezdaš ili Partizanovac. Ili si Dinamovac ili Hajdukovac. Ili si za Sarajevo ili za Želju. Fudbal/nogomet tu uopšte nije važan. Koga još to interesuje u svemu tome? Važno je da imamo oko čega da se delimo.
Ili kakav je to Srbin ako pre toga nije Šumadinac, Vojvođanin, Kosovar, Grebić, Čarapan... kakav je to Hrvat akoprevashodno nije Zagorac, Slavonac, Dalmatinac, Istrijan...

Podele, podele i samo podele. To je jedino što maestralno umemo da radimo. Bar da ima neke koristi od toga. Ustvari, ima koristi, ali samo za pojedince koji znaju da iskoriste tu našu karakteristiku da volimo da se delimo. To je, takođe, naša glavna karakteristika da lične interese uvek stavljamo ispred opštih.
Posedujemo i taj neverovatan talenat da najgore među nama stavimo na čelo da nas (pred)vode. Ako, slučajno pogrešimo pa nam se omakne da na čelo dođe neko normalan, nesebičan, pošten i sposoban - brzo ga skratimo za glavu.

Očekujem da ćemo kroz jedno vek-dva, ipak, shvatiti našu boljku, a nauka će valjda toliko napredovati da će biti u stanju da ispravi tu našu genetsku grešku i da se počenemo ponašati kao normalna ljudska bića.

Pasoš

2009-05-15T09:44:00.004+02:00

Pre, nije važno koliko godina, sedeo sam sa Pecom, Superom, Draganom, Bubulejom i Acom, dugarima sa faksa, na plaži u Crikvenici. To je jedno malo, simpatično mesto nedaleko od Rijeke.

Do tog dana imali smo jedno super društvance iz Holandije i lepo smo se provodili, ali su one tog jutra otišle kući i mi smo blejačili ostatak dana, manje više u tišini, svako sa svojim mislima.
Iz dosade predložih da i mi odemo u Holandiju, za njima. Peca i Super nisu poneli pasoš, Bubuleja je morao da se vrati u Derventu kroz 2 dana, a Dragan kojeg smo zbog velikih brkova inače zvali Foka, imao je neke obaveze u Beogradu i morao da se vrati kući.
Aci se svidela ideja.

Sutradan ujutro smo se pozdravili sa drugarima, otišli u Rijeku do železničke stanice i uveče smo bili u vozu na putu za Holandiju.
Lepo smo se proveli Holandiji jedno nedelju dana sa društvom koje smo upoznali na moru i vratili se u Jugu.

Fabrike radnicima

2009-05-09T10:41:00.003+02:00

Zemlja seljacima, fabrike radnicima!

Premda je to, ustvari, parola evropskih anarhista iz vremena pre Oktobarske revolucije u Rusiji, kod nas se prepoznaje kao parola 'naših' komunista kojom su na vrlo jednostavan i svima razumljiv način izražavali ciljeve svoje borbe za vlast.

I stvarno, komunistička vlast je odmah po završetku II sv.rata, dolaskom na vlast, pristupila oduzimanju zemlje od veleposednika i fabrika od industrijalaca. Dakle, oduzimali su od tadašnjih Miškovića i Drakulića, da pojasnim mlađim generacijama. Zemlju su podelili seljacima, a fabrike predali radnicima.

Ne kažem da je to bilo pravedno ali budimo pošteni i priznajmo da je to, tada, bilo vrlo popularno i imalo ogromnu podršku naroda. Pre nego što snažno osudimo ovaj postupak komunista moramo imati na umu istorijske, socijalne, ekonomske i ostale okolnost kada se to dešavalo.

Bez želje da branim tu 'otimačinu' samo skrećem pažnju na to da je kroz istoriju oduzimanje vlasništva, odnosno njena nasilna preraspodela bila vrlo česta pojava.Zar nije bilo nepošteno i nezakonito oduzimanje poseda od feudalaca kad su Evropom krenule buržoaske revolucije? Ali danas, ipak, nikome ne pada na pamet da to osudi i zahteva povraćaj imovine bivšim feudalcima.

Sve revolucije su u osnovi pokušaj da se neka prethodno ozakonjena nepravda ispravi na brz i efikasan način. Nažalost, rezultati svih revolucija vrlo brzo su se pretvarale u svoju suprotnost. Feudalci (koji su preživeli) brzo su se transformisali u građane i zahvaljući, uglavnom materijalnoj moći koju su zadržali, postali nova vladajuća klasa - kapitalisti.

Slično se desilo i u zemljama gde su uspešno podignute komunističke revolucije. Dolaskom na vlast komunisti su ukinuli kapitaliste, ali su njihovo mesto vrlo brzo zauzeli neki drugi ljudi. Stvorena je nova klasa i elita nedodirljivih.

Fabrike jesu postale radničke, a zemlja jeste prešla u ruke seljaka ali profitom nisu upravljali oni već novostvorena 'crvena buržoazija'.

Bože, gde sam ja sa svojom pričom otišao!?

A sve je počelo člankom u novinama, koji sam jutros pročitao, o štrajku glađu u kragujevačkom "Partizanu". Samo sam hteo da kažem da je izgleda došlo vreme da priznamo da je naša Oktobarska revoluciju iz 2000-te godne doživela neuspeh. Ništa od proklamovanih ciljeva nije ostvareno.

Ne ulazim u razloge ali vidim da je ova politika dovela do velikog nezadovoljstva velikog dela građana. Radnici uveliko štrajkuju glađu i već imamo slučajeve samopovređivanja.

A od samopovređivanja do povređivanja je samo jedan korak.

Mislite o tome!

Sindikati

2009-05-05T12:20:00.001+02:00

Ja nisam član ni jednog sindikata i čudom se ne mogu načuditi ovim ljudima oko sebe koji plaćaju sindikalnu članarinu. Daju pare nekoj fantomskoj organizaciji koja funkcionalno ne postoji sem ako se pod funkcijom sindikata ne smatara nabavka zimnice i polutki po nekim netržišnim cenama ili na kredit.

Sramotno je da i sama reč sindikalno kod nas ima pežorativnu konotaciju jer kad se kaže sindikalno prva asocijacija je - nešto bedno, jeftino, sirotinjsko.

Svi mi, inače, znamo kako to funkcioniše u ostatku sveta i koji su osnovni ciljevi sindikalnog udruživanja i delovanja radnika. To je masa i moć. I u ljudstvu i finansijski. Nezaobilazni faktor u funkcionisanju države.

Ajde, ranije, u vreme samoupravnog socijalizma kod nas mogla je i da se prihvatii uloga sindikata na neki drugačiji način, jer su tadi radnici bili i radna snaga i upravljači i vlasnici svega. Barem na papiru. E, sad što su neki uspevali da im (nam) podvale rog pod sveću to je druga tema.
Ali danas! Šta danas sprečava radnike i njihove sindikate da ponovo postanu ono što bi trebali da budu? Koji su to obziri u pitanju jer interes sigurno nije. Kod nas su danas prava radnika na nivou Evrope XIX veka.
Kod mene u firmi poslednji zabeleženi uspeh sindikata je mogućnost da kod 'Borelija' kupujemo cipele na rate!!! Jupi! Još ako na jesen dobijemo mogućnost da kupimo zimnicu na 3 rate učinak će biti, po merilima srpskog radnika, 100%. Šteta što matematika ne dozvoljava da jedno celo ima više od 100%. A to preko 100% bi moglo da bude:
Borba da minimalna plata ne može da bude ispod vrednosti potrošačke korpe.
Da nezaposlenim sugrađanima pripadne nadoknada koja bi im omogućavala da sebi mogu priuštiti barem kilo 'leba dnevno a ne da budu osuđeni da crknu od gladi ako nemaju zaposlenje.
Da se radnici ne mogu otpuštati sa posla kako nekom gazdi padne na pamet.
Da poslodavci moraju isplaćivati zarade zaposlenima ili da idu u stečaj.
Da poslodavci moraju redovno uplaćivati doprinose pod pretnjom višegodišnje robije.
Da poreska politika mora da bude primerena snazi društva a ne potrebama vlade.
Da ne gledamo ravnodušno kako neki radnici odsecaju delove tela da bi skrenuli pažnju na nepoštovanje svojih radničkih prava.
Da se izdejstvuju zakoni protiv mobinga koji je postao zaštitni znak Srbije.
Da se ograniči profit koji kapitalista može/sme da izvuče iz preduzeća.
Da postanemo solidarni i nepomirljivi sa bilo kojim vidom izrabljivanja.

Tek kad se izborimo za ovo gore nabrojano i nenabrojano te postanemo ponosni vlasnici svog rada možemo da razmišljamo o nabavci zimnice i cipela na kredit. Ali onda nam kredit za to neće biti ni potreban jer ćemo moći kao sav ostali normalan svet da odemo u supermarket i kupimo sve što nam je potrebno za normalan život.

U principu, ne volim da se zadovoljim samo opisom neke pojave a da ne predložim i konkretne mere da se ta situacija promeni.
Pa, evo, možda bi prvi korak bio da radnici prestanu plaćati sindikalnu članarinu!

Škavi ili silovanje jezika

2009-04-30T13:47:00.002+02:00

Ovo je već ne znam koji put pretresana tema ali ajde opet da malo popričamo o njoj.
Tema je da li je nekorektno Albance zvati Šiptarima?
Pa da krenemo redom. Nekad davno bilo je sasvim normalno zvati Albance Šiptarima. Čak nije ni postojao drugi izraz u našem jeziku. I to je razumljivo jer Albanija nije autentičan, izvorni naziv te zemlje. Oni sami svoju zemlju zovu Šćiperija a sebe nazivaju Šćipetar. Dakle vrlo slično srpskom izgovoru Šiptar i po meni vrlo korektno.

Dakle, koliko god to neverovatno zvučalo malađim generacijama, Albance smo oduvek zvali Šiptarima i to nije imalo nikakvu lošu konotaciju. Onda je odjednom došlo 'naređenje' iz CK KPJ ili nekog drugog, a sličnog, organa da nije politički korektno drugove sa Kosova i Metohije koji su Albanskog porekla nazivati Šiptarima.
Naređenje - izvršenje. Bez mnogo objašnjenja. Ako ga je i bilo ja sam ga zaboravio. I to je, hoćeš-nećeš, usvojeno na opšte zadovoljstvo i veselje svih naroda i narodnosti drage nam i počivše SFRJ.

Zvanično smo drugove i drugarice Albanskog porekla na Kosovu i Metohiji počeli nazivati Albancima, a u narodu je ostao da 'živi' izraz Šiptar kao jedini u upotrebi. Niko ga nije koristio niti doživljavao kao pogrdan već kao jedini razumljiv.
Sad ostaje pitanje je da li je naziv Šiptar stvarno uvredljiva za Kosovskog Albanca. Verovatno jeste dok se toliko bune, premda imam informacije da se Albanac sa Kosova koji je poreklom iz Albanije ne vredja kad ga nazoveš Šiptar, a takođe ni Albanac iz Albanije, pogotovo ako se ovo Š izgovori vrlo 'meko'.

Kako smo mi u vreme socijalizma, a naročito samoupravnog socijalizma, prosto obožavali da stvari ne zovemo pravim imenima već smo izmišljali svoje samoupravne nazive, očekivali smo da će uskoro zbog političke i jezičke korektnosti biti uvedeno da Grke počnemo zvati Eleni, Nemce Dojč, Austrijance Esterajheri i tako dalje.

Međutim to se nije desilo. Znali su drugovi zašto to čine pa smo se zadržali samo na Albancima.
Iak, posle nekog vremena otkrili smo još jednu grešku u oslovljavanju jedne etničke grupe naših sunarodnika. Naime, sa zgražanjem smo, naprasno, konstatovali da Rome zovemo Ciganima. Celu zabunu su uneli etimolozi i proglasili naziv Ciganin pogrdnim, jer potiče od grčkog prideva 'aciganos', što je bio termin za najnižu prezrenu kastu u Indiji u značenju "nedodirljiv" i da ih od sada moramo zvati Romima.
Verujte, dok sam ja bio veoma mlad niko nije čuo za taj izraz Rom, i Cigani su bili Cigani kao što su Srbi bili Srbi.
Bilo kako bilo, ubrzo je izdato uputstvo da je od sada pa nadalje poželjno i politički-jezički korektno da Cigane počnemo da zovemo isključivo Romima. To je, naravno, prihvaćeno kao i za Albance premda mnogi Romi i sami smatraju da sam izraz Ciganin i nije uvredljiv. Uvredljiva je bila skrivena konotacija koja se vezala uz taj naziv. Ali to je druga priča.

Uopšte, šta znači uvredljivo? Sećam se da su me, dok sam radio u ambasadi Australije, pitali da li je za nas uvredljivo što nas oni kolokvijalno zovu Jugos? Nisam znao baš tačno šta da im odgovorim. Meni nije zvučalo uvredljivo ali ko bi ga znao kakvu je to konotaciju imalo u njihovim glavama.
Kad smo već kod konotacije i poimannja, ne znam da li znate da kosovski Albanci Srbe nazivaju Škavi. Mene taj naziv ostavlja potpuno ravnodušnim jer meni reč "škavi" ne budi nikakve asocijacije i ne znači mi ništa premda na Albanskom to znači baš to - "ništa"!
Kad bi me zvali seronja ili budala to bi već izazivalo kod mene neki revolt jer mi je značenje tih reči i te kako poznato i za mene ima određenu, razumljivu konotaciju.

Mogli bi smo o ovoj temi razgovarati satima i da ne dođemo ni do kakvog zaključka, jer jezik je 'živa' stvar i pokušavati ga uterati u tor nije ništa drugo već silovanje jezika! Na veliko zgražanje jezikoslovaca 'živi' jezik će nastaviti da živi svoj paralelni život izvan njihovih pravila koliko god se oni upinjali da ga ukrote.

Cool!

Tri prsta

2009-04-27T15:34:00.003+02:00

Na gornjoj fotografiji su članice naše teniske reprezentacije koje su nadmoćno pobedile izuzetno kvalitetnu reprezentaciju Španije za plasman u A grupu Svetske lige! Veliki je to uspeh, nema šta! Bravo devojke!
A, jeste li primetili visoko podignuta tri prsta? Jel vam to smeta?
Nekima smeta, ali bez obzira kako se ova tri dignuta prsta mogu protumačiti to je ralno postao imidž Srba. Ja u tome ne vidim ništa loše. Ako ta tri prsta u "prevodu" znače: Pobedio sam! Ili: Ja sam Srbin! Šta u tome ima loše?
Jel loše biti pobednik? Jel sramotno biti Srbin?
Ako se to nekome izvan Srbije ne sviđa - baš nas briga! Dokle ćemo imati tu potrebu da svima udovoljavamo?
Zar ta tri prsta nisu bila i znak protesta protiv Miloševićevog režima. Simbol oslobođenja od diktature!
Mi već dugo tražimo neki naš brend po čemu ćemo se razlikovati od ostalih jednako dobrih kao što smo i mi.
Pa, eto jedan za početak.

Izvini

2009-04-27T11:51:00.002+02:00

Kako razlikovatio čoveka od nečoveka?
Vrlo prosto. Čovek ima jednu reč - "izvini" koju iskreno izgovori kada shvati da je učinio nešto nedostojno čoveka.

Nečoveku je ta reč nepoznata. Ili bolje rečeno ta reč je, u njegovom poimanju sveta, nefunkcionalna jer može da umanji sjaj oreola nepogrešivog nadčoveka, kojeg je sam stavio iznad svoje glave.

Zašto ovo pišem? Zato što se danas navršava 10 godina od NATO bombardovanja centra Surdulice, kada je poginulo najmanje 20 civila, među kojima i 12 dece. Svakom normalanom čoveku je jasno da deca ne predstavljaju opasnost ni za koga, a najmanje za najveću vojnu silu koja je ikada postojala na ovoj planeti.

Mi, roditelji i oni koji će postati roditelji u ime svih roditelja na svetu i onih koji će tek postati roditelji još uvek čekamo da NATO izgovori tu famoznu reč "izvinite"!

Da li je moguće da je najjači na svetu toliko slab?

SORRY

How can you tell difference between a man and unman?
Easy. There is one word which man says when he does something improper to other man. This magic word is - "sorry".
This word is not known to an unman or better to say there is no such word in his dictionary. His brain doesn't function in that way. This word if used dims the light of the aureole above his head.
What am I trying to say?
Well, today is 10th anniversary since NATO has bombarded small town Surdulica in Serbia. At this attack 20 civilians were killed among which 12 were kids.
Anybody, with common sense, knows that kids are not threat to anybody or at least not to the strongest military alliance in the world ever existed on our planate.
We, parents and those who are parents to be, in the name of all the parents in the world, are still waiting for NATO to say: Sorry!
Is it possible that the strongest organization in the world is so weak?

Ua, javna preduzeća!

2009-04-22T11:10:00.002+02:00

Zaposlen sam u javnom preduzeću i kapiram da sam jedan od onih koji imam bezobrazno veliku platu u odnosu na neke druge koji ne rade u javnim preduzećima ili ne rade uopšte.
Takva slika se stvara kroz medije unazad par meseci i kapiram da su naše plate glavni uzrok i generator SEKE (srpske ekonomske krize) u nas.
Konkretno u mom preduzeću direktor još nije prešao famoznu cifru od 100.000 dinara ali samim tim što radi u javnom preduzeću to je dovoljan razlog da ga bude stid i sram što uopšte prima platu i da njegov rad bez obzira na rezultat mora da bude za svaku osudu.
A, je li baš tako?
Naravno da nije. Nije to tako prosto i jednostavno. Meni ta povika na visoke plate direktora u javnom sektoru više liči na demagogiju i uranilovku koja je, barem nama starijima, jako dobro poznata iz nekih ranijih vremena i strahovito podseća na akcije, koje su se tokom socijalističkog razvoja naše otadžbine, dešavale ciklično svakih par godina. Rezultat će i ovaj puta biti isti kao i onomad. Odnosno, na kraju neće biti željenog rezultata. To bez sumnje. Bez sumnje je i da će, u međuvremenu, sposobni otići tamo gde se znanje ceni i adekvatno nagrađuje, a nama će ostati prosek ili možda čak manje od toga, a onda ćemo, opet, imati preduzeća koja će ostvarivati prosečne rezultate ili čak manje od toga.

Ono što nama stvarno nedostaje je sistem. Dakle, manimo se više populističko demagoških akcija i hajki bez jasnih kriterijuma i počnimo već jednom da uvodimo sistem u kojem će se tačno znati ko šta radi, koliko doprinosi i koliko taj rad i doprinos vredi.
Dakle, nije suština u tome za koliko će se nekome skresati plata da bi to bilo medijski, socijalno ili politički prihvatljivo, nego da li je taj neko uopšte zaradio platu. Jedino merilo za visinu plate mora da bude rezultat rada. Ne, formalno obrazovanje, vernost partiji ili pokretu, boja očiju ili bilo šta drugo već samo ostvareni rezultat!

Kod javnih preduzeća situacija je malo specifična. U svojoj karijeri imao sam i tu čast da budem direktor jednog javnog preduzeća i govorim ovo iz "prve ruke". Realno, za većinu javnih preduzeća karakteristično je da uglavnom nemaju konkurenciju, a i da imaju manje-više konstatntan i siguran prihod. Sve greške u rukovođenju se lako nadoknađuju povećanjem cene usluge ili proizvoda.
Iz toga proizlazi da bi merilo uspešnosti rukovođenja javnim preduzećem trebalo da bude realno ostvareno smanjenje cene proizvoda i/ili bitno poboljšanje usluge koju javno preduzeće pruža korisnicima, a nikako ostvareni profit jer cilj javnog preduzeća ne sme da bude stvaranje profita već kvalitetno zadovoljenje potreba građana.
A plate? Ni tu nema velike mudrosti. Njih treba, jednostavno, razvrstati u jasno definisane "platne razrede" kao što se to radi u normalnim državama u sveta i onda je sve jasno i transparentno.

Kako stvari sada stoje mi smo još uvek daleko od uvođenja reda i jasnih pravila igre tako da će i ova "akcija" vlade završiti kao i one iz moje mladosti. Odnosno bez konačnog rezultata. Ustvari, rezultat će biti taj da će grupa "sposobnih" menadžera pronaći rupe da se provuku i kroz ovu turbulenciju i naravno izađu još jači jer: sve što nas ne ubije - to nas ojača.

Međunarodni sud pravde

2009-04-20T09:59:00.000+02:00

Međunarodni sud pravde u Hagu trebalo bi danas da objavi koje su zemlje dostavile podneske u postupku za utvrđivanje legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova.
Ali, već se i sada zna da su to učinile 33 zemlje od čega je 18 država koje su priznale Kosovo i 15 koje nisu.

U našoj javnosti reagovanja su razna. Od toga da treba priznati "realnost" i priznati Kosovo, preko toga da Kosovo, kad ga već gubimo, treba "prodati" i vratiti silne pare koje je Srbija uložila u tu pokrajinu, do toga da Kosovo treba "osloboditi" vojnom akcijom.

Bez obzira koje rešenje zagovarate ne treba se ljutiti na one druge. Koliko ljudi toliko ćudi. Svi su oni, u skladu sa svojim temperamentom, mentalnim i kulturološkim nivoom u pravu, a istina je, naravno, kao i uvek negde između.
Sad kad smo posle više decenija vođenja pogrešne unutrašnje i spoljne politike došli tu gde smo sva su ova razmišljanja legitimna.

Nije ni ta pogrešno vođena politika alibi ni za jednu stranu. Teško bi bilo zamisliti da bi se nekoj snažnoj državi, bez obzira na pogrešno vođenu politiku, moglo desiti, kao nama, da se deo zemlje otcepi bez volje i saglasnosti centralne vlasti. Setimo se antikolonijalnih ratova 50-tih i 60-tih godina kada su mnoge kolonije izvojevale nezavisnost ipak to nisu učinile bez "saglasnosti" kolonizatora, odnosno uz obostrani pristanak. I da, ni jedna od tih koloniziranih zemalja nije bila unutar teritorije zemlje kolonizaora što bitno menja stvar i onemogućava paralelu.

Elem, bilo kako bilo, u ovom momentu Srbija čini ono što je jedino ispravno i moguće, odnosno u skladu sa sopstvenom, vojnom, ekonomskom i političkom snagom kojom raspolaže.

Na sud - pa šta bude.

A može da bude da će Međunarodni sud pravde da odluči da je secesija Kosova bila legalna ili da nije bila legalna.

U oba slučaja baš ništa se neće promeniti u odnosu na ovo što imamo danas.

Jer, kakava bi to "krpa" od države Srbija bila kad bi priznala pravo da kad se nekome "ćefne" proglasi nezavisnost odnosno kakve bi "krpe" od države bile velike sile koje bi priznale da su nekoga bombardovali "na pravdi Boga"?

Dakle ukoliko MSP proglasi secesiju Kosova nije realno očekivati da će Srbija, bez obzir na sve naknadne pritiske priznati tu državu Kosovo.

Ukoliko MSP, pak, donese odluku da secesija Kosova bio nezakonit akt, suludo je očekivati da će kosovska vlada pristati da kaže : Izvinite, malo smo se zajebali, evo vam nazad VAŠE Kosovo. Još manje je za očekivati da bi USA, Engleska itd. povukli svoje priznanje i priznali da su bez ikakvog razloga bombardovali i razrušili jednu državu.

Treća varijanta koju neki "racionalni" ljudi zagovaraju je da se Kosovu dâ nezavisnost ali da se naplati sve što je Srbija ulagala u tu pokrajinu takođe je suludo. Iz više razloga, a osnovni je da bi na taj način Srbija posredno priznala da je tamo bili na tuđem.

Iz svega rečenog, proizlazi da, kakava god bila presuda MSP, na terenu se neće ništa promeniti.
Srbija, to je jasno, nikada neće priznati jednostrano proglašeno otcepljenje i nezavisnost jer to jednostavno tako ne biva. Kosovo, naravno, nikada neće odustati od stečene nezavisnosti jer ni to, u realnom svetu, ne biva.

Zaključujem da će ostati "status quo" do neke nove "podele karata".
Do neke nove svetske turbulencije ili neke nove globalne promene svesti pojma države i nacije.

90 anđela

2009-03-24T19:03:00.004+01:00

Na današnji dan, pre 10 godina, jedan idiot je bombardovao celu jednu zemlju zbog jednog drugog idiota.

Rezultat je bio poražavajući. Ubijeno je na hiljade nevinih ljudi, uništene mnoge kuće, bolnice, mostovi. Zemlja zagađena radioaktivnom municijom, a najgore od svega je činjenica da su ubili 90-toro dece.

Nema tog razloga koji bi mogao da opravda ubistvo jednog deteta a kamo li 90-toro nevine dece.

Bombardovanje Srbije je bio bezumni postupak ravan smislenosti napada na "Bliznakinje" u New Yorku! Čist terorizam. Napad bez objave rata uz upotrebu svih zabranjenih sredstava predstavlja totalnu dehumanizaciju rata ako rat iole može biti human.
Nema tog zločina kojim bi se mogao opravdati drugi zločin.

Sad, kad je sve gotovo jedno veliko IZVINITE sigurno ne bi ništa preomenilo u ciframa i posledicama ali bi dalo naslutiti da za čovečanstvo ipak ima nade.

Koliko dugo ćemo morati da čekamo da se pojavi još jedan Brandt da klekne i iskreno se izvini u ime NATO zemalja zbog njihovog bezumlja iz 1999. godine.

Deset godina je već prošlo, a oni se još uvek prave blesavi. Možda smatraju da nisu učinili ništa loše?

Photoshop

2009-03-21T13:53:00.001+01:00

Opet sam se malo igrao u Photoshop-u

Stvaranje elite

2009-03-20T19:50:00.002+01:00

Čeda Jovanović preselio sa porodicom u vilu na Dedinju i zakup plaća, po njemu, 2500€ mesečno. Čeda i supruga, po njemu, zaradjuju oko 200 - 250.000 dinara mesečno, što je oko 2630 €, a ostatak meseca preživljava sa 130 evra(?). Kako mu to polazi za rukom stvarno mi nije jasno ali nije ni bitno. Mislim, bitno je ali će uskoro da postane nebitno.
Ima tu i drugih slučajeva koji bi uskoro mogli da izađu na svetlost dana i da mi pomute logiku i razum.
Juče pročitah u novinama da ne postoji zakonska regulativa da se Legiji oduzme kuća jer je kupljena 1998. to jest pre nego što je postao član organizovanog kriminala.
Neko je postavio pitanje odakle Vuku Jeremiću 500.000 evra da kupi stan na Slaviji?
I sad se tu gomilaju problemi...
Vuk Jeremić kao ministar spoljnih poslova nema toliku platu da bi kupio stan, ali Vukov tata Miško Jeremić je u Slobino vreme bio drugi čovek NIS-a odmah posle Dragana Tomića.
Miško Jeremić je, još u Slobino vreme, nakupio para i za sina Vuka, i za buduće unuke, ako ih bude bilo.
Da li će lopovluk Miška Jeremića ikada biti sankcionisan, ili će njegovi potomci uživati u svim blagodetima njegovog plena?
Vuk Jeremić nije ukrao ni evra, ali imovina koju je dobio od tate nije legalna.
Da li je plen tate Jeremića postao legalan onog momenta kad je prešao u nasledstvo sina Vuka?
Da li će Legijina deca uživati u plodovima tatinog plena?
Da li je Čedina tragika u tome što je prva generacija od koje kreće prvobitna akumulacija kapitala?
Da li će za desetak godina Čedina deca biti, poput Vuka Jeremića, uvaženi građani zahvaljujući tatinom plenu?
Ako ih ne nahvatamo u prvoj generaciji, da li će nam deca današnjih lopova sutra krojiti sudbinu, kao zaslužni građani?
Našim parama.

Feudalizam

2009-03-19T12:57:00.001+01:00

Jednom davno, dok je zemljom još hodao moj čukn-čukn-čukn deda, sve države su uglavnom bile monarhije i vrhunsku vlast je imao, naravno, monarh. U njemu se ogledao suverenitet države. Iako je imao apsolutnu vlast postojao je određeni stepen decentralizacije jer je svoju vlast morao da deli sa drugim moćnim pojedincima koji su imali svoje male državice-feude u kojima su bili de facto i de jure neprikosnoveni gospodari svega. Naravno, pričam o istorijskom periodu koji je prozvan po tim stvarnim nosiocima vlasti - feudalizam.
Kasnijim razvojem društvenih odnosa počele su da se zbivaju razne revolucije koje su imale za cilj da promovišu građane kao nosioce vlasti i suvereniteta. Građani, taj novi soj ljudi, pokušavao je od objekta da postane subjekat vlasti i ograniči vlast monarha i feudalaca. U svom naumu su i uspevali te je vremenom monarhova vlast svedena na simboličnu, a feudalci koji su pod pritiskom gubili apsolutnu moć u svojim feudima lukavo su se preseljavali u parlamente preko kojih su štitili svoje interese.
Ovo se uglavnom odnosi na Evropu, koja je ipak bila "centar sveta".

E, sad zašto ja ovo pričam? Zato što mi se čini da je točak istorije krenuo unazad. Barem u Srbiji. Mi se očigledno vraćamo u feudalno doba.
Građanin je u Srbiji poprilično obespravljen i sve više postaje objekat a sve manje subjekat vlasti. Sve više postajemo podanici, a sve manje nosioci i vlasnici svog suvereniteta. Imamo i monarha oličenog u liku predsednika države koji je nemoćan da vlada bez svojih feudalaca.
Jedino što je drugačije od pređašnjeg feudalizma je to što naši feudalci nisu u liku jednog čoveka već imaju kolektivni izgled političke partije. Naši feudi nisu teritorijalno ograničeni već finansijski i ne zovu se feudi već ministarstva. Političke stranke, ti moderni feudalci, za sada u Srbiji imaju neograničenu moć u raspodeli sredstava koja su im, milošću Tranzicije, dodeljena. Ovi naši feudalci nisu ništa manje negativna društvena pojava od one od pre par stotina godina.
Eto još jedan dokaz da se istorija ponavlja i to samo budalama.

Biće interesantno videti kako će se naši građani izboriti porotiv ovog nepravednog sistema vlasti. Za sada se ne naziru nukleusi pobune ili bilo kakvog vida organizovanja protivu ovih savremenih feudalaca.

Kao i obično, ja nemam predlog za rešenje ovakve situacije, samo znam da moramo što pre da počnemo razgradnju ovog sistema koji nam isisava energiju i zdrav razum.
Dok nešto ne smislim odoh da vidim gde mi se zaturila ona giljotina što mi je u amanet ostavio čukn-čukn-čukn deda.

Fingirane regije

2009-03-16T11:51:00.001+01:00

Šta je regija?
Regija je, najkraće rečeno, manji deo neke celine. Može da se definiše i omeđi fizičkim, ljudskim i funkcionalnim karakteristikama .
Dakle određuje ih geografija, mentalitet i/ili funkcionalnost.

Regije su obično funkcionalno samodovoljne i u velikoj meri mogu da funkcionišu nezavisno od celine. Interesnim udruživanjem više regija dobijamo jednu celinu koju nazivamo državom. Razlog za udruživanje u celinu obično je ekonomski i/ili nacionalni.
Ovo bi, po meni, bio najkraći mogući opis regije i razloga njenog nastajanja.

Koje regije prepoznajemo na teritoriji današnje Srbije?
Zvanično ima, valjda, 28 regija u Srbiji ali to nije ni bitno jer postoje samo virtualno, a funkcionalno ne postoje. Ako se slažemo da je potrebno podeliti državu na regione, a slažemo se, onda bi po meni, jedna od mogućih podela mogla bi da bude na 7 regija koje možemo da nazovemo kako hoćemo premda tri nesporno već imaju svoj naziv: Beograd, Vojvodina i Šumadija. Prepoznajem još i region Zapadne, Istočne i Južne Srbije uz dodatnu Rašku oblast uz dolinu Ibra. Kosovsko-Metohijski region stavio bih, za sada, na standby režim jer nije bitno za ovu priču.

Autonomija regija
Regije su zaokružene ekonomsko, finansijsko, socijalno i kulturno samodovoljne celine. Najveći deo svojih potreba ostvaruju same odnosno koristeći neke svoje komparativne prednosti u odnosu na celinu u stanju su da potpuno zaokruže svoju autonomiju.
Ali regije u Srbiji nisu autonomne jer takva je volja političara i isključivo političara. Naprotiv, činjenica je da je Srbija najcentralizovanija država u Evropi što znači da se sve odluke i ekonomske i političke donose u jednom centru. Tu, u tom centru, koji se slučajno nalazi u Beogradu, a mogao bi da bude bilo gde, nalazi se Velika kesa sa parama građana Srbije i tu sede ljudi koji odlučuju kako će se te pare utrošiti. Oni, u teoriji, vode računa i o interesima regiona ali u praksi tu se ne vodi računa ni o čemu sem kako žonglirati i fingirati da bi se ostalo u posedu te Velike kese. Tako oni fingiraju brigu o ravnomernom razvoju, fingiraju brigu o ljudima o njihovoj socijalnoj sigurnosti i pravima. Fingiraju razvojene i ostale planove, dok im je jedini interes i pravac delovanja što više izvuči iz Velike kese - za sebe.
Kod nas se sve fingira. Poslanici fingiraju da vrše zakonodavnu ulogu, vlada fingira sprovođenje izvršne vlasti a sudije fingiraju da se bave pravom i pravdom. Čak i birači fingiraju neko biranje jer biranje između manjeg od dva zla i nije neki izbor.

U takvoj fingiranoj državi fingirane su i regije koje, apsurdno, ustvari služe da bi se lakše sprovodila vlast iz Centra. Regionalne vlasti imaju ulogu špijuna da obaveste Centralnu vlast šta se dešava na Terenu i da li se neko možda, slučajno, buni što sve pare odoše u Veliku kesu.

E, da bi se to izbeglo potrebno je da imamo oko 160 manjih Opštinskih kesa (toliko valjda ima opština u Srbiji) koje bi deo svog novca prebacivale u 7 malo većih Regionalnih kesa, a iz ovih bi se alimetirala Velika kesa. Tako bi se postigao poredak sličan ostatku Evrope u koju se svi zaklinjemo.

E, sad, a da bi se to ostvarilo mora da dođe do političkih promena u ustrojstvu države. Da bi došlo do promena u ustrojstvu države potrebno je...
Pa ne moram baš sve ja da vam kažem. Upotrebite malo svoju maštu.

Godine koje su pojele gnjide

2009-03-13T09:25:00.002+01:00

Bio sam i ostao poštovalac ideja pok. Dr Zorana Đinđića. Bio sam i ostao okoreli tzv. "đinđićevac" ali juče ipak nisam išao na Novo groblje da se poklonim njegovim senima povodom godišnjice smrti. Ja ću to, kao i svake godine, par dana kasnije. Ova država i svi mi s njom kasnimo već evo 6 godina pa mogu i ja dan-dva.

Nisam mogao juče da odem u "Aleju velikana" iz zdravstvenih razloga. Naime, onolika gomila političkih gnjida koja se juče tamo okupila garant bi mi izazvala strašnu mučninu pa sam i ove godine odlučio da sebe poštedim tog mučenja. Pri tome, kad kažem političke gnjide, ne mislim na prisustvo predstavnika SPS-a. Možda i najmanje na njih.

Iz ličnog iskustva znam kakvo je stanje vladalo u DS-u 2002 i 2003 jer sam se tada još vrlo aktivno bavio politikom. Paradoksalno ali Đinđićev atentator je ustvari najviše pomogao određenim ljudima unutar Stranke. Nije mogao da izabere bolji tajminig da im pomogne da ostvare svoj naum i završi prljavi posao za njih. Naravno oni mu nisu pripremali baš takav kraj ali pleli su svilen gajtan već uveliko.
Istine radi moram da napomenem da sâm Tadić nije bio deo te ekipe ali kasnije nije uspeo da ih prepozna i bez obzira na vrlo logične i naizgled odlučne poteze koje sprovodi ekipa se već pozicionirala na ključnim mestima i zato nam ide ovako kako ide. A ne ide. Tapkamo na istom mestu gde nas je Zoran ostavio pre 6 godina.

Samo traćimo godinu za godinom da bi malom broju ljudi bilo dobro. Rekao bih, da parafraziram Pekića, proživeli smo godine koje su pojele gnjide.

Za uživanje

2009-03-10T19:54:00.001+01:00

Milion dolara

2009-02-23T11:02:00.005+01:00

Milion dolara! Kako to mnogo zvuči. A tek nekoliko miliona dolara?! O milijardi da i ne pričam.

Ma nema veze ovo sa Miladinom Kovačevićem za kojeg je naša država namerna da isplati milion dolara odšete što je prebio nekog Amera i onda uteko, a Hilari se bacila u poteru za njim tj nabrusila se da se narečenom sudi u Americi jer to je jedina zemlja na svetu gde se sudi "ni po babu ni po stričevima". E sad, ako taj babo ili stric ima višak dolara može malo ta pravda da se relativizuje čak i tamo jer, kako nas uče filozofi pa i g. Einstein lično, sve je relativno. Ma znate već o čemu pričam. Znate! Dobro. Dakle, ne pričam o tom milionu dolara. Pričam o milion dolara "an general".
Razmišljam, ima tome već neko vreme, o tome kako neki ljudi mogu i umeju da zarade milion ili, pak, nekoliko miliona dolara godišnje, mesečno, dnevno, po jednoj ili više transakcija - svejedno. A ja ne mogu. Ne umem. Nije da nisam pokušavao, ali valjda, ne vredim toliko. Ta osobina, da ne mogu, ne umem ili vredim svrstava me među 99% svetske populacije koji taj iznos ne mogu da zarade ni u igri Monopol.
Neophrvan ljubomorom, a ophrvan mislima o tome koliko je to pošteno da neki imaju jako mnogo, a drugi jako malo iako i jedni drugi daju svoj maksimum - došao sam do svoje teorije. Teorija se svodi na vrlo prost princip po kojem NIKO ne bi moga da zaradi više od milion dolara godišnje. Odnosno, mogao bi da bude plaćen ali bi se sve preko preko toga oporezovalo sa 100% ili bi dotični milioner mogao sam da odluči za šta će da opredeli "višak".

Još jednom da napomenem da iz mene ne govori ljubomora. Nemam ja taj osećaj prema ljudima koji zarađuju milione dolara. Kad čujem da su neki ljudi kao što su fudbaleri kalibra Beckama ili šoferi kalibra Šumahera ili spretne pametnica tipa Bill Gates ili Mark Zuckeberg zaradili toliko i toliko milona ja to ne nekako ne pojmim. Suviše mi je to apstraktno.
Ja sam ubeđen da godišnja zarada od milion dolara može da podmiri ama baš sve potrebe jednog čoveka i sve preko toga stvarno je višak. Realno, iznos od 100.000 dolara godišnje je dovoljan da čovek zadovolji sve svoje potrebe bez obzira gde živi na kugli zemaljskoj. Prema tome ako bismo maksimalnu zaradu ograničili na 1 milion još uvek ostaje dovoljno prostora da se napravi diferencijacija na deset puta sposobnije i zaslužnije.
Strah da bi smo ograničavanjem zarade ubili kreativnost i motiv za rad sasvim je nepotreban. I znatno manji iznosi su ljudima dovoljan motiv. Ako se radi o sujeti i medjusobnom vrednovanju da ne kažem takmičenju među izuzetno sposobnim ljudima ostalo bi dovoljno prostora i za to. Recimo, na primer, hoćemo vrednosno da izrazimo razliku između Ronalda i Ronaldinja. Nema problema! Recimo za Ronalda će neko da plati 25 miliona dolara a za Ronaldinja 20 miliona. To će svi mediji da objave uz napomenu da će Ronaldo svojih 24 milona "viška" da prosledi Institutu za borbu protiv raka, a Ronaldinjo svojih 19 miliona prosleđuje Agenciji za ispitivanje svemira. Na primer.
Mislite da bi ovakav sistem bio nepravedan?

Photoshop je čudo

2009-02-17T14:39:00.009+01:00

Jedan od mojih malobrojnih hobija je i pravljenje veb prezentacija. Kao što je poznato veb stranica mora pored teksta da ima i fotografije jer i dalje važi ona izreka da jedna fotografija vredi više od hiljadu reči. Naravno, "sirove" fotografije ne možemo, nikako, stavljati na sajt jer su obično nabudžene sa milionima kilobajta i sajt bi se otvarao +/- beskonačno, zavisno od brzine konekcije. Dakle fotke moraju obavezno da se obrade i to ne samo po pitanju veličine već i kvaliteta. Taj posao je najbolje uraditi s nekim programom za obradu fotografija kao što je npr. Photoshop kojeg i ja koristim.
U dokolici između pravljenja veb prezentacija i normalnog posla malo eksperimentišem sa Photoshopom i pravim "umetničke" fotografije pa rekoh da nakačim nekoliko radova i na ovaj blog. Neka stoji.

One of the few hobbies I have is web design. As it is well known there's no web design without photos. Of course "raw" photos are not suitable for the web sites. Tons of megabytes makes them too "heavy" and photos need to be processed in adequate program like Photoshop, which I use. Sometimes I play with photos in Photoshop and here are the results.

My Guitar

The Moonshiner

The Mist

Kukla

Haos

The Green

Spray me

The Disco Ball

The Magica Ball

Kupujmo domaće

2009-02-07T18:11:00.004+01:00

Pre nekoliko godina imali smo akciju "Kupujmo domaće". Sećate se? Želja je bila da se na taj način dâ podrška domaćoj, posrnuloj i ispoštenoj, privredi. Naravno, inicijatori akcije su ubrzo bili ispljuvani jer su kritičari, zadojeni idejom neoliberalnog kapitalizma, tvrdili da se to u današnjem svetu ne radi i da je to anahrono.
Ali ne lezi vraže! Evo ga! Predsednik ekonomski najjače države na svetu dolazi na sličnu ideju. Istina, pritisnut kritikama ostalih velesila bio je primoran da brzo povuče odluku ali bez sumnje to će biti njihova (Američka) nezvanična ekonomska politika u godinama pred nama.
I ne samo njihova. Pre neki dan je i francuski predsednik Nikola Sarkozi poručio domaćim proizvođačima automobila da svoje pogone drže u Francuskoj, a ne u zemljama poput Češke. Zar to nije eklatantan primer protekcionističke politike?
Slične akcije na snazi su i u Hrvatskoj i BiH a i šire. Dakle protekcionizam se vraća na scenu.
A, ustvari, danas je teško napraviti zatvorenu ekonomiju jer skoro nijedna grana privrede nijedne zemlje ne može da se zadovolji isključivo domaćim resursima. Nešto drugo se dešava, a o tome sam i ranije ovde pisao. Radi se, naime, o tome da se na mala vrata uvodi novi sistem - neosocijalizam. Socijalizam sličan onome koji smo imali od kraja II sv. rata pa do pada berlinskog zida u državama iza tzv. "gvozdene zavese".

Naravno, niko to neće glasno da kaže, ali to se dešava. Države sve više nastoje da postanu odlučujući faktor u vođenju privrede svoje zemlje pa im je ova (veštački izazvana) globalna finansijska kriza dobro došla da pod plaštom pomoći industrijskim gigantima i bankama kupe većinu deonica i da ih na taj način podržave.
Jasno je ko dan da se sve kreće u tom smeru ali se traže razno razni pleonazmi za opisivanje te novonastajuće doktrine.
Da se razumemo, nemam ništa protiv socijalizma. To je u principu dobar sistem. Naravno, ima svoje nedostatke kao i svaki drugi ekonomski model. Po svom političkom ubeđenju ja sam socijaldemokrata i verujem da je socijalizam, ipak, najpravičniji sistem od svih mogućih sa određenim modifikacijama u odnosu na ono što smo do sada imali u praksi.
Šta ja vidim kao rešenje?
Sad ću da kažem nešto još skaradnije: rešenje je u samoupravljanju! Da, da! Samoupravljanje ali ne ono koje smo mi imali u SFRJ već poprilično izmenjeno. Toliko izmenjeno da bi od celog sistema ostalo samo ime.

Za početak celokupna državna imovina bi trebala da bude podeljena, u vidu akcija, svim punoletnim građanima određene države. Tako bi smo svi postali podjednaki vlasnici svega u državi. To je, po meni, pošteno rešenje problema vlasništva - za početak.
Sad ostaje problem načina upravljanja i uvećanja te imovine. Generalna ideja je da se to vrši kao i u svakom drugom deoničarskom društvu preko Upravnog odbora i Skupštine akcionara. Tako bi smo povećali direktnu zainteresovanost građana za rad i prosperitet države i odgovornost onih koje smo zadužili da rukovode. Istovremeno, podelom dividendi postižemo da građani učestvuju u raspodeli ukupnog državnog profita koji stvaruju i državne i privatne firme i onemogućili bismo enormna bogaćanje pojedinaca uz ravnomerno bogaćenje svih. Naravno zavisno od rezulatata rada.
Ima tu još dosta finesa koje bih trebao detaljnije objasniti ali nije ni mesto ni vreme.
Možda neki drugi put.

Cela plata za vreme trudničkog

2009-02-04T14:30:00.002+01:00

Čitam danas u "Blicu" da je Ministarstvo zdravlja predložilo da se svim zaposlenim ženama koje održavaju trudnoću od sledeće godine isplaćuju plate u punom iznosu.
Takvih žena je prošle godine bilo 24.000 od ukupno 75.000 porođaja.
Moje pitanje vladi ove zemlje, koja je svesna "bele kuge" koja hara našom zemljom, glasi: Šta je sa preostalih 51.000 porodilja? Šta ćemo sa ženama koje postanu majke a nisu nigde u radnom odnosu?
Ko će da brine o njima? Šta one dobijaju od države za svoj doprinos smanjenju "bele kuge"? Zašto pravimo razliku među ženama/majkama? Najmanje što bi smo mogli da učinimo za njih je da im se, u trenutku kad dođu u godine kada se steknu uslovi za starosnu penziju, dodeli neka minimalna penzija!
Pokažimo, ne samo deklarativno, da stvarno želimo i da nam je stalo do toga da nam se rađa što više dece. Pokažimo poštovanje prema svim našim ženama i tom svetom činu donošenja na svet novog života!

Ima jedan svetli primer, a gde drugde nego u Jagodini, gde nezapolene trudnice dobijaju od opštine 10.000 dinara. Nije mnogo ali je od srca (nije pod moranje) i što je još važnije, makar simbolično, pokazuje da cene sve naše buduće majke!

Mrtva priroda I

2009-01-31T16:49:00.004+01:00

Na svojim časovima škole slikanjaTea je počela da radi sa bojama. Mrtva priroda I (31.01.2009. - tempera).

Still life I
My daughter's first art work in tempera.

Dijagnoza

2009-01-24T09:18:00.003+01:00

Gradonačelnik Zadra Herr Žika (Živko Kolega) je u tom gradu skinuo sve zastave učesnika Svetskog prvenstva u rukometu i odluku obrazložio pritužbama građana kojima je smetala zastava Srbije!
Da me je neko, pre ovog incidenta, pitao da li je tako nešto moguće rekao bih da nije. Jeste da svuda ima budala ali jako je mala mogućnost da budala postane gradonačelnik velikog grada. Ali, eto, ništa nije nemoguće.
Rat je rat. To je posebno stanje koje postoji u ljudskoj zajednici od pamtiveka. Ljudi i države se medjusobno biju vekovima iz razno-raznih razloga i rat kao sociološka pojava budi kod ljudi posebna, ne baš lepa osećanja ali kad se rat završi, pa makar trajao i 100 godina, onda je završio i ko nastavi sa mržnjom on je bolestan.
Dakle Herrn Žika je bolestan! Šta se radi u Hrvatskoj sa bolesnicima? Ne znam. Mislim da idu na lečenje. Ostaje da se vidi.
By the way, čudi me da Žile nije skinuo zastave i zbog Nemačke i Italije jer su i oni svojevremeno okupirali "njegovu lepu", a i Madžari nisu baš skroz nevini po tom pitanju.
Dakle Živko ima posebnu dijagnozu. Srbofobija vulgaris. Ko će ga poslati na lečenje i da li ima leka toj bolesti? Za lek ne znam a na lečenje bi ga trebala poslati barem najbliža rodbina da ih više ne sramoti, a mogla bi se njegovim zdravstvenim stanjem pozabaviti i zvanična Hrvatska iz istog razloga.

Bogdan Tirnanić

2009-01-19T18:49:00.004+01:00

R.I.P
1941-2009

Zbogom Tirke.

Svašta nešto

2009-01-16T14:52:00.002+01:00

Sezona slava i proslava se izgleda približava svom kraju.
Danas Teodorin rođendan i kroz par dana sv. Jovan i gotovo!
Vala, bilo je dosta! Em sam u decembru bio na godišnjem odmoru pa u januaru malo radio, a malo više nisam, tako da sam skroz zarđao. Teško je sada ponovo ući u mašinu. Srećom, zaposlen sam u državnoj službi, a tu se baš i ne išće neka velika prilježnost ali opet...
Eto, čak sam i blog zapustio. Kad čovek ide svaki dan na posao viđa se sa više ljudi pa čuje tu i tamo ponešto što ga zaintrigira i natera da o nečem intenzivnije razmišlja i evo teme za blog.
Danas sam na Tanjinom blogu pročitao jedan za mene vrlo interesantan post o Čingi-Lingi čardi koji me vratio podosta godina unazad i podsetio na detinjstvo. Neću da kažem da sam zaboravio te godine ali retko se setim tog perioda. I baš mi je bilo lepo dok sam za kratko mislima bio ponovo u Osijeku. Da li je čovekov život stvarno satkan od uspomena? Da li nam je sudbina predodređena onim što smo bili?
Ima nečega i u tome.

Love Me Tender

2009-01-12T20:09:00.003+01:00

Ovih dana, primetio sam, malo-malo pa čim uzmem gitaru prvo počnem da sviram "Love me tender" od Elvis Presleya. Pa sad, ako još neko želi onako za svoju dušu da otpevuši ovu prelepu baladu a zaboravio je reči evo male pomoći, kako se to sad moderno kaže, lyrics:

Verse1
Love me tender, love me sweet
Never let me go.
You have made my life complete
And I love you so.
Ref.
Love me tender, love me true, all my dreams full-fill
For my darlin' I love you and I always will.
Verse2
Love me tender, love me long
Take me to your heart
For its there that I belong
And will never part.
Ref.
Verse3
Love me tender love me dear
Tell me you are mine.
I'll be yours through all the years
Till the end of time.

Hvatovi (chords) su jednostavni:
D, E7, A7, D
a za refren:
D, B7, Em, G7, C, Cm, D
D, E7, A7, D

'Aj, uzdravlje!

Decentralizacija

2009-01-10T19:50:00.009+01:00

U jedom periodu svog života shvatio sam da nije dovoljno da budem objekat društvenih događanja, već sam poželeo i smatrao da imam dovoljno snage, znanja i iskustva da pokušam aktivno da se uključim u njihovo kreiranje. Što bi se reklo, od objekta da postanem subjekt. Da pokušam da utičem na promene u društvu u kojem živim.
Kada sam doneo takvu odluku na ruku su mi išle i društveno-političke okolnosti u koje je Srbija ušla početkom 90-tih. Od jednopartijskog, maksimalno političi i ekonomski centralizovanog društva počeli smo da se razvijamo u višepartijsko, policentrično društvo. Društvo jednakih mogućnosti u kojem živiš onako koliko sâm uspeš da se dokažeš.
Naravno, nije bilo lako preko noći promeniti svest ljudi i ubediti ih da se dalje ne može onako kako su živeli do tada. Trebalo ih je ubediti u neminovnost promena, jer mnogima, gledajući kratkoročno, to nije odgovaralo. Lažni standard i lažna sigurnost, koju im je do tada pružao postojeći sistemem, otežavalo je ukazivanje na nužnosti promena. Društvo u kojem su krilatice bile: ' Radio ne radio, svira ti radio' i 'Ne mogu oni mene tako malo platiti koliko malo ja mogu da radim' je maksimalno otežavala taj posao. Ali, verovao sam da je to moguće. Verovao sam da će ljudi, kad posle izvesnog vremena uvide prednosti novog sistema, pristati da menjaju svoje stare navike. I ne mogu da grešim dušu, veliki broj ljudi je shvatio da onako, kako je bilo do tada, više ne ide i da su nužne, kako političke tako i ekonomske i društvene promene.
Ja sam se učlanio u stranku koja je u svom programu imala zapisano sve ono u što sam i sâm verovao. Jedna od bitnih stvari koja me opredelila baš ka toj političkoj opciji je bilo i njeno eksplicitno zalaganje za decentralizaciju. Izmeštanje vlasti iz jednog centra u regione i opštine se sasvim uklapalo u moju viziju efikasne države. Vlast bi bila toliko jako koliko bi bio jak zbir regiona, odnosno opština. Zalagao sam se za sistem u kojem dohodak ostaje tamo gde se ostvaruje, a samo deo bi se prebacivao u zajedničku kasu za alimentiranje potreba rada zajedničkih organa.
Pošto nijedna opština ili region ne mogu sami da zadovolje sve svoje potrebe, nužno je povezivanje radi zadovoljavanja nekih zajedničkih potreba na nivou države. Parktično to bi radila neka 'vlast' koja bi bila u stanju da vidi 'širu sliku' i vrši koordinisanje rada članova zajednice. Naravno rad te više vlasti bi bio strogo kontrolisan od strane članica, koje bi periodično ocenjivale kvalitet njenog rada, i opravdanost troškova koje proizvodi.

Ta 'vlast' bi morala da predlaže projekte od šireg društvenog značaja - elektrane, aerodrome, međunarodne puteve, železnicu, vojsku, policiju... sve što služi zajedničkim potrebama, u vidu predloga i elaborata, koje bi članice odobravale i finansirale.
Sve ostalo bi se gradilo, održavalo i izdržavalo lokalnim sredstvima, odnono, svojim parama po svojim potrebama i mogućnostima. Rečju, državni budžet bi bio oslobođen 'brige' o lokalnim problemima.

Evo jednog 'palstičnog' primera:

Da li bi mogli da zamislite situaciju gde vi mesec dana radite, zaradite neku platu, ali je ne dobijete na ruke već ta plata stoji kod vašeg direktora u sefu pa mu vi onda, kad vam se ukaže potreba, pišete zahtev da vam se za te potrebe, na primer nabavke novog para cipela, odobri isplata određene količine para? Pa ako direktor nađe da je vaš zahtev opravdan on izvuče deo vaših para iz svog sefa i preda vam, a ostatak on i dalje čuva u svom sefu!

Ne možete to da zamislite? A upravo to nam se dešava. Upravo pod takvim uslovima žive naši regioni i naše opštine. Opštine su u vašem položaju, a država je onaj direktor.
Naime, kompletan prihod (sa izuzetkom jednog izuzetno malog dela prihoda) odlazi u 'Republiku', pa onda kad taj region ili opština želi nešto da izgradi ili popravi, mora da piše zahtev sa obrazloženjem 'Republici' da im se dodele sredstva za zadovoljenje te potrebe.

Suludo, zar ne?

A, upravo tako funkcioniše sistem u kojem danas živimo. I svi smatraju da je to normalno, da je to ispravno i da tako mora da bude. E, ne mora! Ja ću se boriti do poslednjeg atoma snage da se to promeni, pa makar, samo, pisajući ovakave blogove koje retko ko čita.

Play again?

2009-01-06T11:10:00.006+01:00

Prosto sam zadivljen načinom na koji se svet odnosi prema izraelsko-palestinskom sukobu.

Uopšte ne ulazim u istorijsko-pravno-etničko-religijsko-strateške razloge sukoba. Nije uopšte važno ko je prvi počeo. U višedecenijskim sukobima onaj koji je prvi počeo ostaje nepoznat kao što je bio i na početku sukoba. Jer nije bio jedan već najmanje dvoje. Jedan "naš" i jedan "njihov".

Pored činjenice da su u međuvremenu ubili na hiljade jedni-drugih ostaje činjenica da sa tog područja ne mogu fizički da nestanu ni jedni ni drugi i činjenica da i dalje jedni i drugi smatraju da su životno ugroženi od onih drugih. A nije tako! Ne može da bude tako! Ne sme da bude tako!

Jednostavno neshvatljivo mi je da čovek, još uvek, ne može da živi pored drugog čoveka bez obzira na rasu i veroispovest onog drugog.

Ako ne može danas na ovom postignutom nivou civilizacijske i tehnološke svesti onda ostaje pitanje kada će moći. Šta još treba da se desi da bi ljudi shvatili ono staro "genus una sumus"!?

Čovek ubija čoveka!

Da li je moguće da nam više trauma pričinjava mogućnost izumiranja kitova ili foka i da se podigne veća planetarna halabuka zbog nehumanog ubijanja pasa lutalica nego kad ljudi ubijaju ljude.

Ljudi se međusobno ubijaju i uništavaju a ostatak sveta to gleda kao da se radi o nekoj kompjuterskoj igrici. Ranije smo bili primitivni i neprosvećeni pa se moglo, ajde, i razumeti takvo ponašanje, a šta je danas razlog?

Zašto ćutimo i ništa ne preduzimamo sem što navijamo za jednu ili drugu stranu?

Da li se to svet pretvara u jednu globalnu kompjutersku igricu bez duše i empatije. Oprezno! Ne zaboravimo da u stvarnom životu nema onog famozno "reset" dugmet i kad se pojavi "Game over" neće se pojaviti "Play again?"

Game over - Play again?

I am amased by the attitude people have to Israeli-Palestinian clash these days.

I do not want to talk about historical-law-ethnic-religious-strategic reasons for this clash. It is really not important. It also is not important who started it first and when. After so many years the "who started it first" is irrelevant. I know for sure that it was not one person who started but, at least, two. One of "us" and one of "them".

Besides the fact that in the meantime thousands of "them" killed thousands of "us" it is also the fact that they cannot eliminate each other and that they must learn to live together and one besides other.

But it is also the fact that both sides at this moment think that they cannot live together.

And this is not the true. It can not be the true! It mustn't be the true!

I don't see why people can not live together regardless to the color of their skin and regardless to God they are praying to.

If today, at this level of technological and civilization level we reached, we still can not live together question is will it ever be possible?

What else should happen to us to realize that we are the same. The same genetic material.

How is it possible that we care more about endangered animal spices then about people? People in Gaza and Israel are killed every day and the rest of the population is just watching it like some computer game. Why don't we all do something? Does the world turn into one big computer game without soul and empathy?

Be careful! Don't forget that in the real life there is no "reset" button and once we destroy each other the "Play again" button will not be an option!

Tata i deca

2009-01-01T09:52:00.004+01:00

Ja sa svojom decom. Retka prilika kada smo svi na okupu.
Igor, Tea, Iva i Maja

I evo jedna gde smo u kompletu sa pridruženim članovima.

Andreja, Nikola i Maja

Daddy and kids

My kids Igor, Tea, Iva and Maja. One of the rare occasions we are all together.

The other one shows the extanded family.

Srećna Nova Godina!

2008-12-28T12:27:00.003+01:00

I ja, i ja!

2008-12-24T18:46:00.004+01:00

Kad sam već počeo da kačim 'umetnička' dela, 'ajde da nakačim i svoje radove.

Doduše, ja sam koristio PhotoShop ali i to se računa.

Moj blog moja pravila. :)

Mrtva priroda

2008-12-22T12:51:00.003+01:00

Tea je krenula na privatne časove crtanja-slikanja-vajanja.
Ovo je prvi samostalni rad. Pa, rekoh, da ga okačim.
Nije baš Dürer, ali ide ka tome :)

Probajte ovo

2008-12-21T11:09:00.005+01:00

Da li ste nekada jeli kokošiji batak na istočnjački način?

Ovo izvanredno slano-slatko jelo baš će vam prijati posle svih ovih domaćih slavskih đakonija kojima smo izloženi ovih dana. Probajte nije teško, a uz to je i vrlo ukusno.

Šta nam je potrebno za pripremu ovog jela?

Prvo i osnovno kokošiji batak. Zatim kašika meda, soja sos i malo raznog povrća koje imate pri ruci. Dakle ništa posebno. Ove sastojke svi imamo u kući. Za kraj će nam biti od koristi i malo kisele pavlake i proprženog susama. Ove dve stavke imaju i dekorativnu ulogu ali daju i poseban šmek jelu.

Pa da počnemo.

Uzmite jedan batak i izvadite kosti. Zasecite meso na nekoliko mesta da bi ste presekli žilice kojih u bataku ima i koje bi prilikom pečenja smanjile gabarit mesa na jedan zalogaj.

Stavite batak, koji sada ima oblik šnicle, na tiganj i na srednje jakoj vatri pecite sa obe strane dok ne dobije lepu zlatno-žutu boju. Ovo je, takođe, dobar trenutak da ga blago posolite.

Kad je batak već skoro pečen omogućite mu da se malo druži i razmeni aromu sa raznim povrćem koje ste zatekli u frižideru. Dakle naseckajte malo luka, zelene i crvene paprike, tikvice... ma bilo šta i bacite u tiganj.

Dok se povrće veselo dinsta u društvu sa našim batakom u obliku šnicle, stavite u manju činiju jednu supenu kašiku meda i 3-4 kašike soja sosa. To dobro promešajte i zatim ubacite nekoliko listića svežeg đumbira. Može i onaj u prahu ako nema svežeg.

U međuvremenu se batak već ispekao i povrće izdinstalo pa ovu slatko-slanu smešu pospite po mesu i povrću u tiganju. Ostavite na vatri još jedan minut da se sve sjedini i naš batak dobije baš lepu mrku boju.

Ako niste suviše gladni ili jelo pripremate za neku dragu vam osobu onda možete sebi dati malo truda i izaranžirati tanjir na kojem ćete poslužiti obrok.

Na sredinu tanjira stavite povrće, preko toga batak i prelijte ostatkom sosa iz tiganja. Na vrh ove gomilice stavite kašiku kisele pavlake i sve pospite proprženim susamom. Još jedno dva listića svežeg đumbira zabijte u pavlaku i that's it!

Probajte i javite mi da li ste pogrešili što ste me poslušali.

Try it

Today I'd like to recommend you one delicious meal. It's called "Chicken leg in sweet-sour sauce". It's easy to make and tastes really good.

What do we need to prepare this dish?

We need, of course, a chicken leg. One spoon of honey, 3-4 spoons of soy sauce, ginger and some vegetables. This is basics and it can be found anytime in any kitchen. At the end we might be needed some sour cream and some sesame. This last two ingredients have more decorative role but can contribute to fine taste too.

So, let's start.

First debone chicken leg. You should cut the meat randomly on several places to prevent it to shrink too much while cooked.

Toss the leg into the pan and cook it on both sides until it gets a nice golden color. In the meantime chop up small quantity of vegetables you was able to find in your fridge. Anything will do. Onion, paprika, courgette... what ever, and toss it in the pan to make company to our chicken leg.

It's good time now to put some salt into this company too.

While it nicely cooks together we will make a sour-sweet sauce. In a small bowl mix well one spoon of honey and 3-4 spoons of soy sauce. Add some ginger to it. Now pore this mixture over the bunch already in the pan and let it cook together for another minute or so.

I suggest to serve our meal nicely on the plate. Put the veg on the middle of the plate, place the leg over the veg pile and use the rest of the sauce from the pan. At the top of the leg place a spoon of sour cream and sprinkle with sesame. You can stick a piece or two of ginger to the sour cream ball and that's it.

Try it and let me know did you enjoy it as I did!

Sve u svoje vreme

2008-12-19T13:26:00.006+01:00

Sve velike imperije od Egipta, Kine, Persije, Rima itd do današnje imperije, Sjedinjenih Američkih Država, u dlaku se ponašaju isto. Najkraće rečeno: bahato i sebično! I sve su propale na isti način - samourušavanjem.

Jedino što im nije zajedničko je - rok trajanja. Traju sve kraće i kraće.

Dok su prve trajale i po nekolko hiljada godina ove iz bliže istorije jedva mogu da sastave 100 godina. Razlog brže propasti ovih novih imperija nije njihova nesposobnost već okruženje u kojem se nalaze. Dok su prve, slikovito rečeno, izgledale kao Guliver među Liliputancima ove današnje su svega za glavu-dve više od okruženja.

I sledeća imperija koja dođe posle Amerike, a doći će, trajaće još kraće. Njena uloga će biti da napravi još jedan civilizacijski pomak unapred. I tako će se imperije smenjivati sve češće i češće i svaka naredna će biti lokomotiva koja svojom snagom, bogatstvom i tehnologijom pomeriti civilizacijski nivo za korak-dva unapred. Istovremeno i druge nacije će praviti svoje korake unapred sve do momenta kada će celokupno čovečanstvo postati jedna velika imperija.

To je, sad se već vidi, zakonitost.

Kada će se to desiti? E, to niko ne zna se jer zavisi od mnogo toga ali prvenstveno od globalno postignutog nivoa proizvodnih snaga i odnosa, što bi rekli ekonomisti.

Dakle, čekamo epohu kada ćemo globalno dostići nivo podjednake razvijenosti i to ne samo ekonomski i tehnološki već i duhovno.

Ovo nije utopija. Doduše, nemoguće je da se to desi sad odmah i preko noći ali definitivno, kao čovečanstvo, idemo ka tome. Čak nemamo ni izbor da li hoćemo ili nećemo.

Postoji realna mogućnost da se ceo proces ubrza, ali to bi tražilo takva odricanja razvijenih da je utopija o tome uopšte razmišljati. Barem ne na ovom stepenu razvoja ljudskog društva i svesti na kojem se sada nalazimo.

Ipak, sve u svoje vreme.

All in good time

All big empires from Egypt, China, Persia, Rome etc. until today's empire, the United States of America, act in same manner. Arrogant and selfish. And all empires have disappeared in the same manner by self-destruction. The only difference between them is the time they last. It's shorter and shorter. While the first empires lasted for thousand years these recent one hardly last for 100 years.

The reason for this is in a different surrounding. While the first empires were big and strong to other nations like Gulliver among Liliputians this, modern one, are only 2-3 heads taller.

Each empire in the future will last even shorter while surrounding nations and countries will develop faster. Each new empire will have the same goal as allways did: to move the civilization one step forward.

This process will go on until the whole world becomes one big empire.

When will that moment come is impossible to say. It depends on so many factors. But definitely will come. We have no big influence on this process.

Well, it could happen a bit faster but the price for so called "developed countries" would be too high and it's not realistic to expect that to happen at this stage.

All in good time!

Opet o školi

2008-12-18T12:26:00.002+01:00

Danas sam ponovo prošetao po blogovima koje pratim i na jednom od njih naiđem na post pod naslovom "Laearn to paint in 3 hours. Class of 8. November 2008". Zaintrigirao me taj blog jer obrađuje temu o kojoj intenzivno razmišljam ovih dana.
Moja najmlađa ćerka, Tea, pohađa završni razred osnovne škole i vreme nam je da počnemo razmišljati: šta dalje? Ima li srednje škole bez matematike, fizike i hemije? To bi joj najviše odgovaralo ali mislim da nema ili tačnije još uvek nemam egzaktan odgovor na to pitanje, ali sumnjam. Ako neko zna neka mi javi. U međuvremenu, pošto Tea nema baš mnogo interesovanja za brojke i formule, a ima izraženu umetničku crtu, za sada nam kao dobro rešenje izgleda da upiše Dizajnersku školu. Ali ne lezi vraže i tu ima neki posebni prijemni koji podrazumeva crtanje, slikanje i vajanje. U ovih 8 godina ne da deca nisu vajala već najverovatnije ne znaju ni o čemu se tu radi. Nažalost.
Konsultovali smo se njenom sadašnjom nastavnicom likovnog koja se složila da Tea nije bez talenta, ali da je to vrlo "sirovo". Po njoj, rešenje je da počne da uzima privatne časove i da se pripremi za prijemni. Čak je bila toliko ljubazna da nam preporuči svoju koleginicu koja to radi. Ne razumem zašto nije rekla da će ona da se malo više angažuje oko nje, ali dobro 70€, koliko njena koleginica naplaćuje za mesec dana podučavanja, i nije neka cifra koju ne možemo sebi da priuštimo.
Ipak, ostaje pitanje zašto je tome nisu naučili za ovih 8 godina? Zašto niko nije primetio taj izvesni sirovi talenat i skrenu nama ili nekome pažnju na to? Zašto je i dalje je na snazi glupavo i nepisano pravilo da nastavnici ne prenose svoje znanje na učenike već ukoliko želiš nešto da savladaš, moraš da uzimaš privatne časove? Kao da je na školi samo da ti da "certifikat" da nešto znaš, a na nekom drugom je da te to nauči. Ali, to je druga priča. Ili možda prva ali sada mi nije od koristi da je elaboriram.

I na kraju, moram da priznam da sam malo skeptičan da je neko u mogućnosti za par meseci da te naučio ono što je propušteno za osam godina. Daj Bože da grešim!

Inače, kakve to veze ima sa onim gore pomenutim postom? Pa, uspeo je da mi podigne optimizam jer, eto, vidim da se to može naučiti za 3 sata. Gde? U Južnoj Africi za 400 Randa ili oko 33€.

E, sada imam drugu dilemu. Ako to tamo u Južnoj Africi košta oko 33€ računam da li nam se više isplati da dete ovde maltretiram 6 meseci za ukupno 420€ ili da je pošaljem avionom u Capetown i da sve završi za iste pare za 3 sata? :)

Matematika i još neke stvari

2008-12-16T15:27:00.005+01:00

Evo, već nekoliko dana sam na godišnjem odmoru. Nema potrebe da gledate u kalendar - jeste, danas je 16.decembar (btw, zašto li se ime meseca piše malim slovom?). Za one koji me ne poznaju moram da napomenem da je prilično tipično za mene da radim stvari koje nikom drugom, a da se vodi kao normalan, ne pada na pamet da uradi. Pokažite mi još nekoga ko je ovih dana, dobrovoljno, na GO?
Ali nije ovaj blog o pravopisu niti uputstvo o pravilnom korišćenju GO, to sam, samo onako, usput, spomenuo da možda opravdam silne sate koje provodim ispred kompjutera. A, šta drugo da radim kad su mi svi ortaci na poslu, žena i deca u školi i/ili fakultetu (žena iz profesionalnih razloga, a deca zato što misle da moraju) i šta mi drugo preostaje?

Elem, surfujući po ovoj zarazi od Interneta, najviše volim da odem na www.neshto.blogspot.com i da uz pomoć dugmeta [Next Blog] zavirim u živote drugih ljudi. Bože, koliko tu ima lepih, baš lepih tekstova i fotografija. Jutros sam, uz kaficu, svratio na jedan blog koji inače od skoro redovno pratim i još jednom pročitao priču čiji je naslov "Fragmenti". Autorka je pisala o fragmentima iz svog života i priča je zaista fenomenalna i mogu vam je preporučiti (ali samo preko PM, ne ovako javno). Negde pri sredini napisala je: "Svo zlo ovog sveta sažeto je u toj nauci. Ne zamerite na subjektivnosti. Jaka je to autosugestija, ali baš me briga. Nikad nisam doživela takav maltretman kao od nastavnice matematike."

E, to je razlog moje današnje pisanije. Matematika. Ta fundamentalna nauka koja je osnov za sve ostale prirodne nauke. Neizbežan predmet u svim osnovnim i srednjim školama. Nauka koja razvija naše logičko razmišljanje...
Sve je to divno i krasno, ali: zašto bi smo mi svi morali logično razmišljati?
Ko ima pravog životnog iskustva zna de je lepota života u njegovoj nepredvidljivosti i nelogičnosti. Zar nije veliki Einstain rekao: Mašta je važnija od znanja! Jer, stvarno, suvo znanje koje nije u funkciji ostvarivanja mašte ne služi ničemu. To je neki naučni "l'art pour l'artizam".

Uz pomoć svojih uspomena iz osnovne škole i iskustvo koje sam stekao kroz školovanje svoje dece daju mi za pravo da tvrdim da je kod nas pristup matematici u samom startu pogrešan. Nastavnici matematike, ubeđeni u svoju nadljudsku sposobnosts igranja brojevima, visoko iznad nas ostalih, logikom neobdarenih smrtnika, kao da se još više trude da nam taj predmet ogade u samom početku. Kao da im je krajnji cilj da nam te apstraktne pojmove još više zamute, a svoju skoro božansku veličinu i nadmoć potvrđuju poslovičnom strogošću i kažnjavanjem svakog pogrešno postavljenog matematičkog simbola, drakonskim kaznama. Niko ne uspeva bolje da kazni učenika od profesora matematike.
Na jednom roditeljskom sastanku sam brzopleto konstatovao da ako u odeljenju od 33 učenika 28 njih dobije "keca" iz kontronog, da je verovatno greška u onome ko nameće znanje a ne u objektima namicanja tj. učenicima. Ćerka mi je tada bila u VII razredu i naredne dve godine nastavnica nije propuštala nijednu priliku da ćerki dokaže, ono što je ona već znala, da ne zna matematiku i da sam ja u krivu sa mojom konstatacijom da ona (nastavnica) ne ume da prenese svoje znanje, već njena (ćerkina) urođena i verovatno od mene nasleđena glupavost. Ćerka se u međuvremenu zaposlila u jednoj banci i premda tu sve vrvi od brojeva, od matematike koristi ono što i 90% ljudi na ovom svetu. Četiri osnovne računske radnje, tablicu množenja i procentni račun.
Da li je moguće da ni jedan ministar koji se hvata u koštac sa reformom školstva nije u stanju da prilagodi program potrebama 90% ljudi već se i dalje insistira na forsiranju logike i dokazivanju pameti kroz rešavanje apstraktnih matematičkih jednačina. Ili se i oni plaše da ih nevidljivi lobi matematičara ne proglasi genetski glupim i nepodobnim za toliko željeno mesto ministra?
Slično se dešava i sa ostalim, u principu vrlo interesantnim predmetima prirodnih nauka, kao što su fizika i hemija. Umesto da se, ali bukvalno, kroz igru i eksperimente deca zainteresuju za materiju da počnu praktično da shvataju kako i zašto se neki procesi odvijaju, da deca postanu radoznala, barem u osnovnoj školi, pribegava se jednačinama i teoretisanju do nivo kada se i najupornijem sve zgadi.
Sad, ne znam zašto sam sve ovo napisao? Možda pročita neki klinac koji će kroz xy godina postati ministar obrazovanja pa odluči da školstvo organizuje primereno korisnicima; da škole počnu da proizvode radoznale, maštovite klince koji će umeti da koriste stečeno znanje jer danas se, nažalost, sve svodi na to ko će biti bolji "magnetofon" koji samo reprodukuje ono šta je čuo bez stvarne želje da shvati suštinu.

Cipela vs Tomahawk

2008-12-15T10:10:00.007+01:00

Jedan Iranac je prilikom nedavne posete G.W Busha Iraku na konferenciji za štampu gađao predsednika - oslobodioca svojim cipelama. Ne znam tačno šta ga je motivisalo da upotrebi cipelu ali očigledno da su Iranci previše oslobođeni.
Mislim, to nije u redu. Iranci koji su poslednju deceniju imali tu čast da budu privilegovana nacija za isprobavanje američkog oružja za zaštitu i širenje demokratije ispali su totalno nezahvalni!

An Iranian throw his shoes on Mr. President - liberator, G.W. Bush, during his press conference in Tehran. I don't know what was the motive for this incident but obviously Iranians are too liberated. This is not OK. Being for over a decade American favoured nation for testing of their weapons for implementing democracy Iranian showed incredible ungratefulness.

Dušan Popov

2008-12-13T22:11:00.003+01:00

Svi znaju ko je Džejms (James) Bond ali malo ko zna za Dušana Popova. Dušan je rođen 1912. u maloj srpskoj varošici Titel u Vojvodini i za vreme II svetskog rata bio je dvostruki agent u službi MI6 pod tajnim imenom 'Tricycle'. Njegov najveći špijunski uspeh je bio otkriće tačnog datuma napada na Perl Harbour. Amerikanci nisu poverovali njegovoj informaciji i desilo se šta se desilo ali to je druga priča. U svojim memoarima Ian Fleming tvrdi da je Dušan bio njegova inspiracija za super agenta 007.
Dušan Popov
Everyone knows who James Bond is. A famous Ian Flaming super-agent 007. But very few know for Dušan Popov. Dušan was born in Titel, a small Serbian town in province of Vojvodina in 1912. Dušan was famous for the playboy lifestyle he lived while carrying out perilous wartime missions as a double agent, with code-name 'Tricycle', for the United Kingdom's MI6. His best achievement as a spy was that he found out the exact date of bombing of Perl Harbour. Americans didn't believe that this information is true and it led to death of several thousand soldiers, but this is another story.
According to Ian Fleming's memories Dušan was his inspiration for his famous character.

EVROPSKI REKORDER

2008-12-12T19:36:00.004+01:00

Najbolji plivač Srbije Milorad Čavić osvojio je zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu u malim bazenima u Rijeci nakon što je u disciplini delfin 100 metara preplivao za 49 sekundi i 19 stotinki, što je novi evropski rekord i drugi najbolji rezultat discipline svih vremena!

Ljudi, da li je to moguće! Ovako mala zemlja a drži toliko evropskih i svetskih titula?

EUROPE RECORD
The best Serbian swimmer Milorad Čavić win gold medal on European Swimming Championship in Rijeka (Croatia). Čavić finished 100 m butterfly race in time of a new European record 49,19 seconds and this is the second best time ever.
This is hard to explain: such a small country that holds so many European and World records in so many sports!

Go, Serbia, go!

EU vs OSTATAK EVROPE

2008-12-12T14:56:00.004+01:00

Danas imam potrebu da podelim sa vama dve nedoumice.

Prva nedoumica mi je zašto se u EU zalažu i propagiraju multinacionalno društvo kao jedini ispravni vid društvene zajednice u današnjoj Evropi, a taj princip ne važi za Balkan? Čak, šta više, insistiranjem na formiranju tzv. Republike Kosovo praktikuju stvaranje nove države po čisto etničkom principu. Meni, lično, stvarno je svejedno ko je koje vere i nacije i nemam ama baš ništa protiv da na čelu države bude bilo ko pod uslovom da je a) sposoban i pod b) državljanin Srbije i tačka!
Druga nedoumica mi je zašto EU inistira na vizama za građane koji dolaze izvan EU. Objašnjenje da se na taj način sprečava ulaz kriminalaca i zapošljavanje na crno ne pije vodu jer svima je znano da kriminalcima nije problem da nabave lažne pasoše i već uveliko šeću po toj Evropi kao po svojoj kući (dokazano), a što se tiče brige da će ilegalni radnici preplaviti njihove zemlje je tipičana zamena teza jer nije problem u ilegalnim radnicima već u poslodavcima koji im daju posao na crno. Dakle problem je u građanima EU koji krše zakone svoje zemlje i zapošaljavaju na crno, a ne oni jadnici koji trbuhom za kruhom odlaze tamo gde se nadaju da će naći zaposlenje.

Suvisli odgovor na ove moje dve nedoumice mogao bi da mi otvori oči ali i nekom drugom.
Zar ne?

EU vs REST OF EUROPE

Today I have two doubtfulness I want to share with you.
My first doubt is about multinational society. Question is why EU pleads for multinational society as the only way of how countries should be organized today but this principle does not work for Balkans? Even more, they insist on creating so called Republic of Kosovo on purely ethnic principle? I, personally, do not care who is of which religious and nationality and for me it is quite acceptable for the head of state to be anyone who is a) capable and b) citizen of Serbia, and that's it!

Second doubt that concerns me is why the EU requires visas for citizens outside EU? Explanation that in that way they control criminals and stop illegal employment simply is not the true. Namely, criminals with false passports are already there and walk around like in their own house. This is not hard to prove as there are hundreds of examples. Another point with illegal employment is typical 'switch of thesis' because the problem is not in these poor people who are seeking for a job but the real problem is in EU employees who give work to them although in this way they break the laws of their countries.

Answer to these doubts could open my eyes but not only my!

Profil

2008-12-12T12:51:00.004+01:00

Ovo je moj pokušaj da od Blogspota napravim sajt koji će više ličiti na web prezentaciju odnosno da nisam "osuđen" na samo jednu stranicu.
Sve je još u eksperimentalnoj fazi i to je jedini razlog zbog čega ovde, za sada, nema ničega sem ove moje slike i ovog teksta ali bi trebalo uskoro da bude.
Slobodno kliknite na "Home" da bi ste se vratili na početak.

KAKO BITI ŠOVINISTA?

2008-12-04T15:26:00.002+01:00

Kako prepoznati šovinistički narod? E čim misliš da postoje šovinistički narodi onda si i sam šovinista pa ne moraš da gubiš vreme na čitanje ovog teksta.
Ok, kako prepoznati pojedinca šovinistu? Naravno, pre no što ovaj sa nožem u zubima krene da realizuje svoje namere i da živi u skladu sa svojim stavovima. Čim neko izjavi nesto u smislu “zna se da je naš narod oduvek bio miroljubiv, uvek smo se samo branili i nikad nikome ništa nažao nismo učinili”, taj je sumnjiv!
Šovinizam je umeće koje je lako steći ali ga je teško održati. Zato moraš slepo i u svetlu najjačih dokaza istrajati u svom šovinizmu.
Neguj svoje predrasude, a sve ono što ih pobija proglasi izuzetkom koji ništa ne dokazuje ili jednostavno ignoriši. Nipošto ne napuštaj vekovno ognjište i ne odlazi u mrsko inostranstvo. Ako baš moraš, gledaj da odmah utrčiš u ambasadu svoje zemlje da izbegneš neki uticaj. Ima ih tamo mnogo. Mislim uticaja, a da to inostranstvo nešto valja, bilo bi u našoj zemlji!

VELIKI I MALI

2008-11-24T14:36:00.008+01:00

U odnosima među državama, ono što je velikima dozvoljeno malima nije. Zvuči blesavo ali je tako. Najbolje se to vidi u ispoljavanju nacionalnih osećanja koja se kod velikih proglašavaju patriotizmom, a kod malih nacionalizmom. Kada su, na primer, posle jedanaestog septembra širom SAD osvanule državne zastave, to je protumačeno kao čin buđenja nacionalne svesti kojim se stavlja do znanja da su građani SAD verni svojim demokratskim tekovinama. Kada se pobodenim zastavama u maloj državi, iz takođe legitimnog razloga, zbog otimanja teritorije, na primer, isto tako izražava građanska lojalnost, to se opisuje kao raspirivanje nacionalizma.
Čudan je taj, sad već globalni proces, davanja legitimiteta dvostukim aršinima gde jedna pravila važe za velike a druga za male.
Kad se od neke male države otcepi još manja teritorija, kao npr. Kosovo od Srbije ili Južna Osteija od Gruzije po etničkom osnovu, to se smatra kao legitimni akt prava na samoopredeljenje ali kad bi isti proces započeo na pimer u Americi ili Španiji, Francuskoj ili nekoj drugoj velikoj državi to bi bilo totalno neprihvatljivo i cenilo bi se kao separatizam, rušenje ustavno-pravnog poretka i ko zna šta još.
Kad male zemlje zarate onda im se u posebnim, međunarodnim, sudovima sudi za ratne zločine, a kad velike sile poseju bombe i pobiju masu nedužnih ljudi u nekoj maloj zemlji tj kad veliki uzmu pravdu u svoje ruke, onda se to nikako ne smatra agresijom jer jednostavno za velike i jake ne postoji sud.
Čudan je ovaj svet. Bio sam ubeđen da smo došli do tog civilizacijskog nivoa i razvoja svesti da smo shvatili da su pravda i jednakost univerzalne kategorije primenljive na sve ljude na svetu i da ne zavise od veličine i snage neke zemlje ali, očigledno, sam se prevario.
Šta još mora da se desi da bi smo prihvatili jedinu istinu da je čovek - čovek? Kada ćemo prihvatiti da za pravdu nije bitno kojem se bogu molimo, kojim jezikom pričamo, koja nam je boja kože ili koliko je velika i snažna država iz koje potičemo?
Sva ova dešavanja u današnjem svetu daju mi za pravo da zaključim da je postalo pravilo ono što nikako nije smelo da se desi - da što smo jači i bogatiji to smo siromašniji za osećaj pravde. Da li je moguće da ljudi mogu biti jednaki samo i jedino kad su siromašni i kad nemaju šta da dele? Pa, zar to treba da nam postane ideal? Zar moramo da materijalno osiromašimo da bi smo postali bogati duhom? Nešta tu duboko nije u redu!
BIG AND SMALL
What is allowed to the big is not to the small. This is how things works between countries in the world today. Sounds crazy but it's true.
Take an example of expressing national feelings. After 9/11 all of the USA was covered with national flags and that was considered as an act of national awareness and dedication to the democracy of the citizens of the USA. Nothing wrong in that. When flags are sticking out in small country as symbol of their national awareness and protest against, say, separatism in their country it is recognized as a bad thing and growth of nationalism.
Here is another example of injustice towards small countries. If in one small country an ethnic group decide to proclaim independence and separate from the host country it is considered as legitimate act of self-determination but at the the same time such a process in USA, France or Great Britain would be unthinkable and considered as separatism and endanger of Constitutional Law.
Example three: When two small countries start a war between themselves the UN constitutes a court for war crimes for these countries, but when a big country throw bombs and kill innocent people in some small country (without declaring the war) it is not considered as an act of aggression and there is no law against their crimes. Simply there is one law that applies to the big and another for the small ones.
Strange, isn't it? There are many more examples in trade and other human activities. For some time I thought that, we, as a human civilization, have reached the point when we finally understand that justice is one and same for all. Obviously, I was wrong.
When will we accept the truth that a human being is a human being? Regardless to which God he prays, what is the color of his skin, what language does he speaks and what is the size of his country - one should have the same rights everywhere?
Nowadays it looks like there is justice only for rich and strong. Should we all be poor and thus equall?
There’s something very, very wrong in today’s world!

UTJEHA 08

2008-11-20T12:57:00.004+01:00

Sviđaju mi se ove fotografije. Šteta što je rezolucija tako slaba ali napravljene su sa mobilnim telefonom i tu više ništa ne može da se popravi. Napravljeno letos u Utjehi (MNE).

ZA KIM ZVONA ZVONE?

2008-11-19T11:52:00.005+01:00

Srpsko-Hrvatski rat se nastavlja i u XXI veku, samo sada sa drugim sredstvima.
Razlog za ovu moju izjavu je hrvatska tužba protiv Srbije, pred Međunarodnim sudom u Hagu, za genocid.
Poznato je da su tokom rata '90-tih učinjeni mnogi zločini, kao u svakom ratu i to na obe strane. Ko je vodio odbrambeni a ko agresorski rat je priča o 'kokoški i jajetu' jer obe strane tvrde da su se branile od druge strane, inače do rata ne bi ni došlo.
Rat je završio kako je zvaršio i moja dilema je da li je ova tužba Međunarodnom sudu stvarno bila potrebna? Šta ona može da donese? Istinu?! Istina je da ne postoji istina već samo ubeđenja, a ubeđenje ne može da promeni nikakva presuda. Jer šta se sada može očekivati kao sledeći korak Srbije? Protivtužba za genocid koji su Hrvati učinili Srbima. Materijala ima napretek. Da pomenem samo akcije Bljesak i Oluju koji su za posledicu imale veliki broj ubijenih i progon oko 400.000 građana srpske nacionalosti iz Hrvatske. Pošto znamo da zločin genocida ne zastareva verovatno će se potegnuti i pitanje zatiranja Srba u Hrvatskoj za vreme NDH u II svetskom ratu. I tako počinje igranka bez prestanka.
Zato je moje pitanje bilo šta se međusobnim tužakanjima može postići? Odgovor je vrlo prost - ništa! Tačnije ništa korisno ni za jednu stranu. Ova parnica će potrajati i duže od 10 godina, a u međuvremenu će međusobni odnosi još više da zahladne i popune se mržnjom. Bez obzira kakva na kraju bude presuda to ništa neće promeniti jer presuda ne može da zadovolji obe strane, a ona strana koja nije zadovoljna nastavlja sukob i time se sukob ne razrešava.
Neko, verovatno, ima koristi od ovakve situacije ali, definitivno, to nisu ni Srpski i ni Hrvatski narod.

FOR WHOM THE BELL TOLLS?

The 'Serb-Croat War' continues in XXI century, only now by other means.
The reason for saying this is recent Croatian lawsuit filed against Serbia for genocide.
It is well known that during the war between Serbia and Croatia in '90s the crimes were committed on both sides, like in any other war. Who led offensive and who led defensive war is 'which came first: hen or egg?' question, because each side claims they were attacked and had to defend themselves, other ways there would be no need for the war.
The war was ended as it was and my dilemma is whether filing this lawsuit was really necessary? What good can it bring to anyone? The truth? There is no truth, only beliefs and beliefs cannot be changed by any law verdict. Next step to be expected by Serbs is to file a counter lawsuit against Croatia for genocide. There is more than enough evidence for that. Only to mention that during this war a huge number of Serbs, citizens of Croatia, were killed and some 400.000 flee from Croatia in fear for their life. Most probably the case of Croatian genocide against Serbs during the II WW will be raised too. And there we go. This is an endless story.
That's why I question what can be achieved with this lawsuits? The answer is simple - nothing! Nothing good for either sides. It will take more than 10 years before this lawsuit ends and in the meantime the relationship between Serbs and Croats will be cold and filled with hate.
No matter what will be the verdict, both sides will stick to their 'truth' and the verdict will be only one more reason for further quarrels and hate.
Someone, of course, benefits from such a situation but ordinary Serbian and Croatian people definitely not.

SRBIJA, ZEMLJA TENISA

2008-11-17T11:06:00.005+01:00

Ni manje zemlje ni većih uspeha. Vaterpolo: Prvo mesto u svetskoj ligi, Milorad Čavić novi evropski rekorder u plivanju 100 m delfin, odbojkaši drugo mesto u svetskoj ligi... Lista sportova u kojoj su naši sportsti osvojili medalje ove godine je stvarno dugačka, ali uspeh naših tenisera je zapanjujući.
Vrh svetskog tenisa pripada Srbiji.
Jelena Janković, Novak Đoković, Nenad Zimonjić, Ana Ivanović, Tipsarević, Troicki. Ko još nije čuo za njih?
JJ je najbolja teniserka sveta. Prelepa Ana Ivanović, osvajač ovogodišnjeg Roland Garrosa, samo zbog povrede je završila sezonu na odličnom 5. mestu, a jedno vreme je bila i prvi reket sveta. Nole je sezonu završio kao 3-ći reket sveta u muškom tenisu, dok je Zimonjić sa Nestorovićem zauzeo prvo mesto na listi svetskog dubla.
Respect!

SERBIA, COUNTRY OF TENNIS

Serbia is a small country but with a lot of talented sportsman. First place in Water polo World League, swimmer Milorad Čavić is bearer of new European record on 100 m butterfly, volleyball team is second in World League... This year the list of success of our sportsman is very long, but success of our tennis players is astonishing.
Jelena Janković, Novak Đoković, Nenad Zimonjić, Ana Ivanović, Tipsarević, Troicki. Everybody knows them.
JJ is the No. 1 tennis player in the World. Beautiful Ana, the winner of Roland Garros, only due to injury, finished as the 5th player, though, for some time, she was also the No.1. Nole finished this season after the triumph on Masters in Shanghai as the World 3rd racquet , while Zimonjić and Nestorović are the first World tennis double.
Respect!

BS vs LDP

2008-11-07T13:30:00.002+01:00

Razmišljao sam da li da se oglasim i napišem koju povodom novonastalih odnosa između Biljane Srbljanović (BS) i Liberalno Demokratske Partije (LDP).
BS je, da podsetim, na poslednjim izborima bila kandidat LDP-a za gradonačelnika Beograda. Kad se sve završilo onako kako se završilo od BS nigde više ni traga ni glasa. Mislio sam da se povukla, možda čak i razočarana, nazad u Pariz. Međutim, ne lezi vraže pre neki dan pročitah na njenom blogu da su se stvari odvijale na sasvim drugačiji način.
Povezah tu njenu izjavu sa stvarima koje su meni lično poznate o načinu na koji funkcioniše LDP i to je to. Tema za blog.
U pripremi za pisanje bloga (ah, kako to profesionalno zvuči), skoknuh do Foruma B92, čisto da vidim imali tu šta na zadatu mi temu. I gele čuda. Ima. Čitao sam nekih 10 stranica i više nisam mogao jer je sve kasnije bilo, manje više, varijacija na temu. Ovo ipak kažem sa ogradom jer nisam pročitao sve postove i obećavam da ću to kasnije uraditi.
Među postovima koje sam pročitao naišao sam na jedan izvesne 'shivaja' koja je, čini mi se vrlo iskreno, onako iz duše, bez puno filozofiranja ostavila post koji me je oduševio svojom jednostavnošću i prostodušnošću. Vrlo jednostavan post, bez filozofiranja i visokoparnih reči. Post iz kojeg zrači osećanje nekoga ko je verovao a onda izgubio veru.
Ali, da ne pričam ja mnogo, evo tog posta pa procenite sami:

(http://forum.b92.net/index.php?showtopic=48855&st=105)
Ona kaže:
"Nazalost, u LDP-u nemaju sta da traze ljudi koji su moralni, koji misle svojom glavom i koji su hrabri. U LDP-u imaju sta da traze oni koji su korumpirani, koji jure pare, karijeru, "bolji zivot" i koji stoga slepo slusaju naredjenja s vrha stranke.
U LDPu nemaju sta da traze oni koji govore istinu /govore ono sto misle / i rade ono sto govore.
U LDP-u imaju sta da traze veciti lazovi, muvare, nikogovici kojima se gace tresu od pomena nekog "jakog" imena u blentavoj hijerarhiji LDPa.
I za memne je LDP bila nevidjeno dobra skola. I ja sam bila glupa, nisam htela da verujem, nocima nisam spavala, dok mi stomak nije presudio- nikad nisam bila nepostena ni korumpirana , ni u mnogo gorim situacijama pod milosevicem, pa sto bih sad bila ?
Mnogo je ljudi izaslo iz LDPa zbog slicnih razloga. Meni su cak indirektno i pretili neki tipovi iz glavnog odbora...tako da... sta da kazem ?
Mislim da LDP preuzimaju neki cudni ljudi o kojima ja nemam pojma, a oni mnogo znaju o drugima.
Ima tu svega i svacega. Daleko im lepa kuca.
Naravno da se Zarko i Vesna nisu distancirali od Bilje. Oni su jedini i posteni u tom LDP-u.
Oni su tu zbog ideje, a mnogi su tamo samo zbog para, da bi dobili posao, da bi dobili nesto sto im licno treba.
Nazalost, tako je. "

Kraj citata i kraj mog današnjeg bloga, jer možda je ovo napisala malo više isfrustrirana osoba ali meni je zvučalo, baš onako, iskreno razočarana osoba. Idealista koji je izgubio ideale i tome se ne može više ništa ni dodati ni oduzeti!

Topic of this entry is 100% local story and of no interest, what so ever, to anyone outside Serbia and this language zone.

NEZAVISNOST I SUVERENITET

2008-11-06T09:49:00.013+01:00

Problem nezavisnosti Kosova odavno je prestao da bude problem samo Srbije i Kosova. U Ujedinjenim nacijama ne može da se postigne nikakav dogovor po tom pitanju, a velike sile su se izgleda nepovratno podelile oko tog da li neka teritorija može jednostrano da proglasni nezavisnost, pa se po istom pitanju postavljaju različito od slučaja do slučaja, prema trenutnim simpatijama i interesima - što nije dobro. Broj zemalja u svetu koje žele po ugledu na kosovski recept da proglasi nezavisnost raste. Tenzije i mogućnost sukoba rastu.
Svi, kao, traže neko rešenje, a rešenje im je tu pod nosom.
Ali krenimo iz početka.
Kao prvo, moramo da razlikujemo nezavisnost od suvereniteta jer to su dve različite stvari. Imamo primer dve velike i značajne zemlje koje imaju punu nezavisnost ali nemaju suverenitet. To su Kanada i Australija koje su pristale da suverinet nad svojim državama priznaju Velikoj Britaniji i stvarno ne vidim zašto se ta formula ne bi mogla primeniti i na mnogo manje i realno nebitnije teritorije.
Šta to konkretno znači?
To znači da bi se Kosovu, kao što je slučaj sa Kanadom, dalo pravo na svoju himnu, zastavu, vladu, vojsku, policiju, samostalnost u vođenju monetrane, unutrašnje i spolje politike kao i stolica u Ujedinjenim nacijama. Dakle sve sem suverenosti na teritoriju koju bi zadržala matična država.
To znači da bi Srbiji bila pošteđena poniženja da joj se oduzme deo teritorije i da joj ostane suverenost nad teritorijom koja je vekovima bila njena, što bi se simbolično demonstriralo jednom kancelarijom u Prištini i zastavom na graničnom prelazu.
Šta bi to značilo za svet?
Kao prvo, to bi mogao da postene recept za miroljubivo rešavanje sličnih problema kojih ima stvarno mnogo širom sveta. Zatim, ovakvo kompromisno i pragmatično rešenje bi moglo da postane sastavni deo međunarodnog prava i spreči njegovo kršenje jedostranim proglašavanjem nezavisnosti i njenog priznavannja ili ne priznavanja od strane drugih zemalja zavisno od trenutnih interesa i simpatija. Na kraju, ali ne najmanje bitno je da bi velike sile ostale bez mogućnosti ozbiljnih međusobnih konfrontacija i primenjivanja 'ad hoc' rešenja.

Što bi narod rekao: I vuk sit i sve ovce na broju!
INDEPENDENCE AND SOVEREIGNTY

Problem of Kosovo self-proclaimed independence long time ago ceased to be a problem of Serbia and Kosovo alone. In the United Nations a consensus on that matter cannot be reached. The 'super power' countries also have opposite views on self-proclaimed independence in general. Some time they support it and some other time they don't, depending on their own interests.
International Law is disregarded and read on reader's wishes. Number of countries which would like to become independent on 'Kosovo recipe' is growing. The chances for conflicts are growing.
The whole world is looking for the right solution and it cannot be found, but it's here, right under our noses.
Let's start from the beginning. First of all we must understand that independence and sovereignty are two different things. One country can be independent but not sovereign and vice versa.
Canada and Australia are two examples that support this. Both are independent countries but under United Kingdom's sovereignty. And if it is so, ant it is, I see no reason why the same concept cannot be applied to smaller and less important countries? Why this concept cannot be applied to Kosovo?
What would it mean in case of Kosovo?
Kosovo, like Canada, would be able to have its own national anthem, flag, government, army, police, independent monetary, domestic and foreign policy and the chair in the UN. Everything except sovereignty.
At the other hand Serbia would be spared from humiliation of loosing territory which is in its possession for centuries and would be able with an office in Prishtina and its flag at the border crossing to demonstrated sovereignty.
What could it mean for the world?
Firstly, this could be taken as a recipe for peaceful solution of similar problem all around the world. It could become a part of International Law and new pragmatic and compromise way to treat such a problem in the future. Thus, countries would not be in position to break the Law in order to unilaterally recognize self-proclaimed independence and at last, but not least, the super power countries would have one reason less to clash.

And everybody's happy! Or...?

OBAMA

2008-11-05T09:07:00.006+01:00

Barak Obama je postao 44. stanar Bele kuće. Prvi Afro-Amerikanac predsednik bla, bla, bla ... U ovoj 22-mesečnoj kampanji sve smo saznali o njemu, a verovatno je i on sam saznao ponešto o sebi što ranije nije znao. Ostaje da se vidi šta će to značiti za USA, što me, iskreno, baš mnogo ni ne interesuje. Ako je dobar Amerikancima, dobar je i meni, a da budem iskren baš do kraja, sumnjam da će biti bitno drugačiji od 43, 42, 41 ... jer, sa stanovišta Amerike, da se menja bilo šta - nema potrebe. Država, na čije čelo je došao, predstavlja ekonomski i vojno najjaču državu na svetu i dok je to tako sigurno se neće ništa menjati.
Šta to znači za Srbiju i region?
Opet pretpostavljam ništa (dobro). Njihov ambasador je jasno i glasno, pre neki dan, rekao da se bez obzira ko pobedi, Obama ili onaj drugi, Američka politika na Balkanu neće menjati. A šta će se menjati u unutrašnjoj politici njegove države to ne bi trebalo da interesuje nikoga osim njih samih. Toliko o našim očekivanjima.

Barak Obama is the 44th White House tenant. The first Afro-American president, etc ... In this 22-month long campaign we have learned a lot about him, probably he has learned something about himself, too. Soon we shall see what it means for the USA, and frankly speaking, I don't give a damn. If he's good for Americans he's good for me, too. And to be quite honest, I doubt that this 44th president will significantly differ from the 43rd, 42nd, 41st ... Why change anything if it works well? The USA is, at this moment, economicaly and military the strongest country in the world, and as long as it is so they will not change anything.
What does it mean for Serbia and region? Again, I assume nothing (good). Their ambassador in Belgrade has stated the other day, quite clearly, that regardless who wins, Obama or the other guy, the American policy in the Balkans will not change.
So much about our expectation.

BESPLATNI ZAGRLJAJI

2008-11-03T20:38:00.006+01:00

Pokret "Free hugs" rodio se sasvim slučajno na sidnejskom aerodromu, a vremenom se grljenje nepoznatih ljudi raširilo po celoj planeti. Kada je izvesni Huan Man sleteo na sidnejski aerodrom, ophrvan ličnim problemima, video je gomile ljudi koji se grle i dočekuju putnike, dok njega nije čekao niko. Napisao je prvi "free hug" plakat i posle nekoliko minuta počeli su prvi zagrljaji.
U subotu se u Novom Sadu održala akcija "Free Hugs" (Mukte zagrljaj). Mladići i devojke su delili besplatne zagrljaje prolaznicima i širili pozitivnu energiju jer one druge ima i previše. Moje dve ćerke su otputovale u uzvratnu posetu u Novi Sad, da pojačaju tamošnju ekipu.
Pogledajte, jedan kratak video klip sa Majom i Teodorom u akciji!
Last Saturday my two daughters took a trip to Novi Sad (3rd largest town in Serbia) to participate in the "Free Hugs" action there. The aim of the action was to hug people, total strangers, in the streets and thus spread "positive energy". See Maya and Teodora in this short video clip.

QUEEN U BEOGRADU

2008-11-01T15:05:00.004+01:00

Grupa "Queen&Paul Rodgers" održali su fenomenalan koncert u Beogradu 29.10.2008. Delić atmosfere iz prepune Arene možete videti na ovom video klipu.

English group "Queen&Paul Rodgers" on October, 29th had a concert in Belgrade "Arena". Feel some of the athmpsphere on this video clip.

TEA II

2008-10-30T09:30:00.003+01:00

Evo još par Teodorinih sličica.

BESPLATNO U SKAMIJE

2008-10-30T09:07:00.005+01:00

Ministar prosvete Žarko Obradović, najavio je da će svi đaci prvaci koji sledeće godine budu krenuli u školu, dobiti besplatne udžbenike.
Na ovaj način, konkretno, ministar iz SPS, je pokazao kako treba voditi socijalno odgovornu državu. Ministar nije iz moje političke opcije, premda više ne znam koja je to moja politička opcija jer je već nekoliko dana posle '5. oktobarske revolucije' 2000. godine počela da nestaje sa političke pozornice, a 12. marta 2003. je definitivno nestala.
Dakle, svaka čast ministru za ovaj potez. Možda se radi o demagogiji, ali ništa nije sprečavalao ministre u ranijim vladama da pored kukanja nad svetskom nepravdom učine nešto konkretno i za narod, pa makar i iz demagoških razloga, a ne samo za sebe i svoje partije, ali eto nisu. Nije im se isplatilo.
A za ovakav potez je bilo potrebno samo malo želje i stvarno samo malo para. Prosta računica kaže da ako se u Srbiji svake godine upiše oko 80.000 novih osnovaca i ako cena jednog kompleta za školu iznosi oko 4000 dinara dolazimo do sume od oko 320 miliona dinara ili oko 4 miliona evra. To je, za državu, pa čak i za nekog osrednjeg tajkuna - sitnica.
Nadam se da uskoro sledi potez da se isti princip primeni na sve razrede osnovne škole, jer kako stoji u Ustavu (čl. 71), osmogodišnje školovanje je obavezno i besplatno.
Takođe se nadam da će ovaj potez biti stimulativan da i ostali ministri počnu raditi svoj posao u interesu građana koji su ih tu postavili. Još ima mnogo siromašnih, gladnih i bespomoćnih koji ne mogu bez pomoći zajednice. Počnimo, konačno da brinemo o slabim i bespomoćnim. Nismo bogata zemlja, ali to je razlog više da konačno napravimo sistem koje neće biti u stanju da samo stvara najbogatije ljude Evrope.

TEA

2008-10-29T13:39:00.012+01:00

Moja najmlađa ćerka, Teodora, definitivno ima oko za kameru i kompjuter je prepun slika koje je pohvatala u razno-raznim prilikama.
Da uteknem od političkih tema na blogu i razbijem monotoniju evo nekoliko njenih fotki.

My youngest daughter, Teodora, definitely has an eye for a camera. To escape from monotony of my political topics on this blog, I decided to show a few of her shots.

SVE JE TO, SADA, ISTORIJA

2008-10-29T10:34:00.007+01:00

Kako su čudni putevi Gospodnji. Ponekad jedna izrečena ili neizrečena rečenica može da utiče na sudbine miliona ljudi i odredi tok istorije. Evo jednog relativno skorijeg primera koji je mogao izmeniti mnogo toga.
Priča počinje u jednoj ambulanti neuropsihijatrijske bolnice u mestu Burelj u Albaniji koja je bila soba smrti u kojoj su lekari sa Kosova otetim Srbima vadili organe. Tela žrtava potom su bacana u močvaru u blizini Tropoje i u rudnik Deva, navodi u svoj knjizi bivša javna tužiteljica Haškog Tribunala gđa. Carla Del Ponte.
Naravno da se radi o zločinu 'par exellece' ali da li bi bio moguć da nije bilo rata na Kosovu? A, da li se mogao izbeći rat na Kosovu?

Pre neki dan bivši italijanski ministar spoljnih poslova Lamberto Dini izjavio je da je vojna intervencija NATO protiv Srbije mogla biti izbegnuta da je iz sporazuma ponuđenog na konferenciji u Rambujeu izbačena samo jedna reč. Problem je bio samo jedan pridev. Srbiji bi bilo dovoljno da se iz sporazuma izbaci reč 'vojno' i ostavi samo 'međunarodno prisustvo' na Kosovu, ali SAD su inisistarale na tome da NATO dobije mogućnost da uđe u pokrajinu, rekao je Dini. Dabi pokazali koliko su ozbiljni NATO je počeo bombardovanje sa više od 1000 aviona, zemlje koja je imala samo 9.

Sve je to sada istorija ali je dobro da se zna zbog neke budućnosti. Šta god to značilo.

IT IS ALL HISTORY NOW

God acts in strange ways. Sometimes spoken or unspoken word can change a destiny of millions and determine the flow of history. Here's one recent example that could have changed a lot.
This story starts in the small ambulance room of a psychiatric hospital in the town called Burelj in Albania in which doctors from Kosovo were removing body organs from the abducted Serbs. The victims were then thrown into a marsh in the vicinity of Tropoja and in the Deva Mine, as stated former chief prosecutor of the Hague Tribunal Carla Del Ponte in her book ‘The Hunt’.
This was criminal act par excellence but question is if it would be possible if there was no war in Kosovo? And could war in Kosovo be avoid?
Couple days ago Italian former Prime Minister and Foreign Minister Lamberto Dini announced that bombing of Serbia could have been avoid if only one word in Rambeaux Agreement was changed. Namely, USA and Serbia were one step away from reaching the Agreement and if only Serbia was not against word 'military' in 'military and international presence at Kosovo' as proposed in Agreement. USA insisted on 'military' and to show how serious they were about that
over 1000 military aircraft begun 80 days long bombing of a country with only 9 military aircraft at that time.
It's all history now, but it's good to remember for the future. Whatever that means.

NESVRSTANI

2008-10-28T07:46:00.005+01:00

Nekada smo izvozili traktore u Alžir, NIS još uvek ima koncesiju u Angoli za vađenje nafte, naše građevinske firme gradile su po afričkim i zemljama Latinske Amerike. Te države bogate su prirodnim izvorima nafte, gasa, minerala, drveta. Dakle sirovinama koje postaju sve ređe i drgocenije.
Jasno je na šta asociram. Na Poktret nesvrstanih. Taj pokret koji je nastao kao ideja još 1955. godine kada su tzv. nesvrstane nacije izrazile želju da ne budu uvučene u ideološke sukobe Istoka i Zapada u hladnom ratu. Termin „nesvrstani" skovao je indijski premijer Džavarhalal Nehru, dok je bivša SFRJ, kao jedan od osnivača Pokreta, bila domaćin prvog samita 1961. u Beogradu. Uz Josipa Broza Tita i Nehrua, u stvaranju Pokreta značajnu ulogu je imao i predsednik Egipta Gamal Ambdel Naser.
Besmisleni ratovi na tlu bivše Jugoslavije su prekinule naše aktivno učešće u Pokretu, ali od novembra 2001. godine SRJ, odnosno danas Srbija, u Pokretu ima status posmatrača kao i Hrvatska, dok BiH, Makedonija i Slovenija imaju status specijalnog gosta.
Kakav je odnos prema tom Pokretu danas? Kakvo je raspoloženje u Srbiji po pitanju ove organizacije? Narod, ko narod, neki se sa setom sećaju vremena nesvrstanih a drugi su, opet, protivni svemu što podseća na bivšu Jugoslaviju i Tita.

Zvanična politika Srbije ipak pokazuje znake približavanja. Slušajući pažljivo izlaganje predsednika Borisa Tadića u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, najavio je, kod nas malo zapažen, zaokret u spoljnoj politici jer presednik reče da pored aktivnosti na evropskim integracijama Srbije, naša je namera da nastavimo obnavljanje i produbljivanje mnogih bliskih prijateljstava koje je Jugoslavija imala širom sveta posle Drugog svetskog rata.
Njegova rečenica "Ovo će biti jedan od ključnih prioriteta moje zemlje u godinama koje dolaze", ne može da se protumači drugačije sem da je saradnja s nesvrstanima postala naš spoljnopolitički prioritet.
Da li je moglo biti jasnije rečeno na koju stranu gleda današnja Srbija? Možda je to i logično. Evropi i NATO-u se nudimo ali oni baš nešto nisu oduševljeni da nas prime ovakve kakvi smo i ovoliki koliki smo. Nije da nas odbijaju ali ucenama i uslovljavanjima ne vidi se kraja. Možda je onda ovo rešenje ipak dobro i logično za nas.
Još jedan dokaz da se o tome ozbiljno razmišlja u Srbiji možemo da nađemo i u Deklaraciji o pomirenju DS-a i SPS-a, gde je u delu „Evropske integracije - Srbija i EU. Srbija i svet" navedeno je da „naše pripadanje zajednici evropskih naroda ne poriče potrebu razvijanja dobrih odnosa s ostalim zemljama u svetu. Naprotiv. Zalažemo se za jačanje institucija UN-a i za aktivnu saradnju s Rusijom, Kinom, Japanom, Indijom i drugim zemljama Azije, Afrike i Latinske Amerike, a posebno sa zemljama članicama Pokreta nesvrstanih" - stoji u dokumentu na koji su prošle subote svoj potpis stavili Boris Tadić i Ivica Dačić.
Kad nas neće tamo gde mi hoćemo onda idemo tamo gde nas žele. Uostalom, negde sam 'izguglao' da Pokret danas čini 118 zemalja i 22 posmatrača. Dakle uopšte nije loše društvo jer više od polovine zemalja sveta je član ove organizacije. To sigurno nije za potcenjivanje. Ne samo zbog broja već i sastava. Kao što sam na početku istakao nesvrstane zemlje su vlasnice najvećih zaliha sirovina i ljudskih resursa. Taj pokret mora da ojača i iz razloga bezbednosti jer kakvo je vreme došlo svaka zemlja ponaosob lako može biti savladana i postati plen vojno snažnije zemlje, ali udružene sigurno ne bi predstavljale lak plen.

Dobro je što se Srbija toga setila. Bolje ikad nego nikad. Ali, ne smemo zaboraviti svoje primarne ciljeve, ulazak u EU i razvoj specijalno dobrih odnosa s Rusijom. Ideja o povratku u Pokret nikako ne bi trebalo da ugrožava te ciljeve, pogotovo što je i EU zainteresovana za tržišta Afrike i Latinske Amerike. Dok smo bili član Pokreta bili smo uvažavani kao država, a kad smo naprasno poludeli i razbucali se, spali smo na nivo uvažavanje tzv. banana-republike.

Pametan čovek nikada ne drži sva jaja u jednoj korpi.

Maja se pita

2008-10-27T11:44:00.009+01:00

Danas čitam u beogradskim novinama "ALO" članak o ovdašnjoj aktuelnoj temi: ostavci Patrijarh Pavla i vidim na dnu članka jedno poznato lice. Moja ćerka Maja. Novinari pitali prolaznike šta misle o tome i Maja, kao prolaznik, reče svoje.
E, sad to što je rekla možda se nekome neće svideti, ali to je to!
Tipično za nju!

This is an interview with my daughter Maja in the local newspaper, where she was asked about Serbian Orthodox Church head Patriarch Pavle offer to resignate.
In short, her answer was that local tycoon (Mr. Miskovic) should step on this position, as this is the only thing he hasn't bought so far in this country.
How typical for her!

Album

2008-10-27T08:47:00.028+01:00

Vojvodina koja nestaje

The Man

The Song

Autoportret s gitarom

Mia moglia

Faze

Dinner

Mata Hari

Na vetru

Serenada

Odluka

Autoportret

Devojka sa gitarom

Johnie Stulic - Azra

Have a Big Apple

Wisdom

Hell Dance

NOVI KVISLING

2008-10-25T09:58:00.006+02:00

Dodela Nobelove nagrade za mir Martiju Ahtisariju (Martti Ahtisaari) je skandal 'par exellence' i prst u oko čitavom slobodoumnom svetu. Ljudi širom sveta su konstarnirani izborom ovogodišnjeg laureata Švedske kraljevske akademije nauka koja dodeljuje ovu, nekada, prestižnu nagradu i priznanje.
Širom sveta javnost sa negodovanjem komentariše izbor ovog arhitekte globalne otimačine i rasparčavanja malih država. Jer, jasno je ko dan koja je 'funkcija' ovog malog Finca u stvaranju velikog Novog svetskog poretka.
Finac je postao paradigma nasilja nad malim državama koje se ne potčinjavaju intresima velikih sila.

Kao što je, nekada, njegov zemljak Vidkun Kvisling postao svetski pojam izdajnika, kolaboracioniste i sprovoditelja volje jakih, Marti Ahtisari je postao pojam 'kvislinga' XXI veka. Ahtisari je 'kvislingovac' novog poretka koji male države ucenama, pretnjama, sankcijama, medijskim lažima pa i bombama disciplinuje do padanja na kolena. Baz milosti.

U Evropu, po obrascu velikih i jakih, moraju da uđu svi. Na ovaj ili onaj način. Po bilo koju cenu. Po cenu kršenja međunarodnog prava, po cenu kršenja pravde i ljudskosti. A od malih se traži samo da pokažu bezgraničnu ljubav prema novim granicama Evrope, da podrže sve ratove koje vodi Amerika i da revnosno slušaju CNN da bi shvatili šta je dobro i pravilno.

Uveli smo novo pravilo da suverenost više ne potiče od naroda već od sile.

In short, this article is about this year Nobel Peace Prize winner Mr. Ahtisaari. I compare his activities today with the activities of his country man Vidkun Kvisling some 70 years ago. Mr Ahtisaari the 'kvisling of XXI century' will be remembered mainly as a thief. The thief of small nations sovereignty and introducer of new doctrine that sovereignty does not come from people but from power.

SIRAK TUŽNI

2008-10-22T14:07:00.005+02:00

Šta to vuče Srbiju u Evropu, a šta to Srbiji ne dâ u Evropu?
Srbija po svojoj geografskoj, ekonomskoj, kulturološkoj, socijaloškoj i političkoj strukturi, naravno, pripada Evropi. Nema ni jedne odrednice koja bi je stavila na neko drugo mesto. Govorim o Srbiji danas, a ne o Srbiji iz perioda 90-tih, jer izgleda da se, namerno, iz ko-zna-kojih razloga, pojam današnje Srbije još uvek veže uz pojam Srbije '90-tih.

Od 2000. godine, kad smo definitivno raskrstili sa nacional-socijalističkim režimom, Srbija bezuspešno pokušava da uđe u zajednicu evropskih naroda. Njena želja je normalna i razumljiva. Niko ne voli da bude sam i izolovan, ali iz nekog razloga to nikako ne biva.

Srbiji se stavlja do znanja da Evropa želi da im se ona pridruži, ali uz određene uslove. I to je u redu. Moraju da postoje određena pravila ponašanja koja važe za sve. Jedino je nezgodno što se Srbiji iznova i iznova postavljaju novi uslovi i razne prepreke na na njenom putu da postane ravnopravni član kao što su to Italija, Engleska, Bugarska, Rumunija, itd.
Da li je Srbija stvarno toliko ispod civilizacijskih normi gore navedenih zemalja pa joj se ne dozvoljava ulazak da bi se sačuvala čistoća zajednice?
Šta je u pitanju kad je očigledno da Evropa čini sve da se srpskoj eliti i srpskom društvu Evropa zgadi i pre nego što stignemo do njenog predvorja?

Možda se cilj te Europe najbolje vidi iz jedne rečenici predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava, Sonje Biserko, koja u svom godišnjem izveštaju, a opisujući stanje u Srbiji, kaže: “Dok god gubitnička nacija ima komandu nad svojim nacionalnim identitetom, ona će tvrdoglavo odbijati da se povinuje zahtevima pobednika za moralnom i duhovnom predajom.”

Ko će bolje razumeti i opisati duh Evrope ako ne ljudi iz Evrope i zaštitnici njenog morala - Helsinški komitet.
Da li je to Biserko, konačno, glasno rekla ono što Evropa misli? Da li je to politika Evrope? Da li se u Evropu može tek kad se izgubi nacionalni identitet i kad se narod moralno i duhovno slomi? Da li je samo takva Srbija i tek tada podobna da uđe u tu zajednicu? Da li je to Evropa, već, učinila svojim građanima, pa je sada došao red i na Srbiju?

Meni se čini da jeste. Čini mi se da je Evropa uspela da nacionalno, moralno i duhovno slomi svoje slobodne građane i potčini ih više nego što su ikada potčinjeni bili.
Rečenica zvuči jeretički, ali ja imam tu sreću ili nesreću da dugo pamtima i da sam proputovao Evropu uzduž i popreko, te puno toga video i doživeo. Video sam i Evropu dok nije bila u zajednici. Družio sam se sa evropljanima dok su još bili nacionalno svesni, moralno stameni i duhovno visoki. Video sam Evropu dok je još imala granice i nije bila saterana u ove današnje granice. Video sam Evropu dok još nije bila geto pravovernih.
Da me se pogrešno ne shvati. Ja nisam protiv Evrope bez granica. Naprotiv. Ja sam samo protiv getoizovane i dosadne Evrope bez identiteta i različitosti u šta se Evropa pretvara. Ja jesam za Srbiju u Evropi i Evropi u Srbiji sa svim razlikama. Ja sam za Evropu sa granicama koje spajaju i kulturama koje se dopunjuju i prožimaju. Ja sam za Evropu, ali stvarno slobodnih tokova i ljudi i ideja i kapitala. Ova, današanja Evropa sve to - nije. Evropa bez Srbije nije Evropa kao što Srbija bez Evrope nije Srbija.

I, naravno, postavlja se pitanje kome je potrebna ovakva, današanja, Evropa. Očigledno nekome odgovara i taj čini sve da se takvo stanje održi i proširi. I tome nekome ili nečemu je, očigledno, veoma stalo da se Evropa denacionalizuje, moralno i duhovno osakati, a svako ko još drži do sebe i moralnih principa mora biti slomjen i prelomljen da ne postane "trula jabuka" u globalnoj korpi Evrope.

E, neprskana Srbijo!
Što bi Njegoš rek'o: A ja što ću, ali sa kime ću? Malo rukah, malena i snaga, jedna slamka medju vihorove, sirak tužni bez nigdje nikoga...

SLOM HAŠKOG VOJVODE

2008-10-20T12:10:00.002+02:00

Mada još nije ni osnovana (to će se dogoditi tek 21. oktobra), nova stranka Tome Nikolića i Aleksandra Vučića već je postala nezaobilazan faktor na ovdašnjoj političkoj sceni.
Taj se zaključak nameće kako po broju pristupnica budućem SNP-u, koji danima ne jenjava, tako, još više, po pritajenoj (ili čak otvorenoj) panici u redovima ranije etabliranih političkih partija.

O tome šta vlast namerava da preuzme kao kontrameru još se ništa ne zna, ali se ona pouzdano naslućuje, a do juče pojedinačno najjača srpska opoziciona stranka SRS, koja je inače pred rasulom, ne posustaje u svojim naporima da diskredituje Nikolića i drugove: ovog ponedeljka predala je tužbu zbog nekog nenamenskog kredita, što se logično nadovezuje na optužbe kako je dotični, naime Nikolić, izdajnik bez moralnog integriteta, plaćenik stranih službi i tajkunski sluga, a sve to u podloj želji da naškodi Šešeljevoj odbrani pred Tribunalom.

Ovaj, međutim, na sve to ostaje mrtav ‘ladan. Tako da se, ukoliko obrnemo stvar, naziru pravi razlozi Nikolićevog raskida sa srpskim radikalima. Formalni povod ovog sloma bila je, priča se, Šešeljeva naredba da poslanici SRS-a glasaju protiv ratifikacije SSP-a, bez obzira što je u rezoluciju o tome unet radikalski amandman o teritorijalnom integritetu Srbije. Ako je to tačno, a nema sumnje kako jeste, onda je Šešelj, rukovođen svojom bezgraničnom sujetom, zapravo pomogao Nikoliću da se otarasi balasta Todorović-Radetinog SRS-a, koji mu je vremenom postao nepodnošljiv teret. Haški optuženik ponovo je postao jedini gazda srpskih radikala.

Tajna je zapravo jednostavna: rast radikala, nekada minorne partije, do liderske pozicije opozicionog korpusa plod je Nikolićeve i Vučićeve koncepcije u rukovođenju strankom, koja se, iz dana u dan, mic po mic, oslobađala ratnohuškačke i ekstremno nacionalističke retorike svog još nominalnog lidera. Toma je prvi sa svog revera skinuo bedž s vojvodinim likom, a retko ga je i pominjao u predizbornim nastupima, što mu je, na minulim predsedničkim izborima recimo, donelo preko 2.000.000 glasova. U takvom izmenjenom kontekstu Šešelj je, prosto govoreći, postao vodenički kamen o vratu Nikolića, Vučića i njima sklonih (bivših) radikalskih funkcionera. Oni se, doduše, ni sada, kada više nisu članovi SRS-a, ne odriču Šešelja, žele mu sve najbolje itd. Ali će, osnivajući novu partiju, to činiti protokolarno, bez okova koje im je, umesto bukagija, ostavio u amanet haški pritvorenik. Bez obzira kako će se završiti proces u Hagu, era dr Vojislava Šešelja u ovdašnjem političkom životu je prošla.

Izvor: Bogdan Tirnanić, Press

NEPRELAZNI SISTEM

2008-10-17T13:03:00.004+02:00

Dugo godina smo živeli u tzv. socijalizmu. To mu dođe kao neki prelazni period ka komunizmu. Naime, davnih dana taman smo bili raskrstili sa kapitalizmom i krenuli u komunizam kad dođe naređenje: stoj! Ne ide to tako. Ne može odmah i direktno. Prvo mora da se prođe kroz neki sistem prilagođavanja tzv. socijalizam, pa kad se to prođe, eee, onda može u taj komunizam.
I tako smo mi ušli u taj prelazni period. I onda je taj prelazni period trajao i trajao dok se i sam nije pretvorio u sistem sam za sebe.
A taj sistem je za neke funkcionisao fenomenalno, za neke malo manje fenomenalno, a za neke uopšte nije valjao.
Oktobra 2000. godine digla se kuka i motika da bi se srušio taj omraženi prelazni sistem poznat kao socijalizam, a vođe rušilaca prethodnog sistema odlučiše da nas povedu putem sistema poznatog kao kapitalizam.
I, taman krenemo mi u taj kapitalizam kad dođe naređenje: stoj! Ne ide to tako. Ne može odmah i direktno. Prvo mora da se prođe kroz neki sistem prilagođavanja tzv. tranziciju, pa kad se to prođe, eee, onda može u taj kapitalizam.
I tako smo mi opet ušli u neki prelazni period. I čini mi se i da taj prelazni period već suviše dugo traje i izgleda da se pretvara u sistem sam za sebe.
A kako vidim, i ovaj sistem za neke funkcioniše fenomenalno, za neke malo manje fenomenalno, a za neke uopšte ne valja.
Po svemu sudeći nama je suđeno da smo stalno između nečega što je jasno definisano i ima svoja pravila i nečeg nejasnog i nedefinisanog prelaznog od nečega ka nečemu.
Izgleda da je prelazni period jedini sistem koji kod nas uspeva i taj prelazni sistem za neke je fenomenalan, za neke malo manje fenomenalan, a za neke uopšte ne valja.

CHICKEN FILET Á LA MIMI

2008-10-17T10:05:00.007+02:00

Dolazi weekend pa možda nekome zatreba ideja za nedeljni ručak. Ja, kad kuvam, a i inače u ishrani, uglavnom koristim pileće belo meso i vrlo često koristim pečurke, pa će i ovaj recept sadržati i jedno i drugo.
Ne znam da li ovo jelo ima neko ime pa ćemo mu dati radni naziv

PILEĆI FILE á la MIMI.
Dakle za 4 osobe potrebno je:
- 500 gr pilećeg filea (može i malo više i malo manje)
- 400 gr šampinjona
- 1 veća glavica crnog luka (može i 2 glavice)
- 2-3 čena belog luka
- 1/2 čaše kisele ili neutralne pavlake
Od začina: šta vam padne na pamet ali obavezno so, kari, vegeta i majčina dušica.
Priprema je vrlo prosta.
Isecka se luk na 'rebarca' i samo malo proprži na ulju, tek da postane 'staklast'. U to ubacimo pileće belo meso prethodno iseckano na 'kocke' ili 'štapiće' koje smo potom dobro začinili karijem.
Obrati pažnju - ->curry & piletina= Good!
Sad to malo propržimo dok meso ne promeni boju u žučkasto-belo. Kad je meso promenilo boju i postalo žučkasto-belo ubacujemo prethodno oprane i ne obavezno sitno iseckane šampinjone i to dinstamo na srednje jakoj vatri jedno 5-6 minuta uz povremeno mešanje. Kad pečurke "puste vodu" znači da je došlo vreme za začine i stoga u tom momentu dodamo sitno naseckan beli luk, kašiku vegete, malo soli, malo bibera (belog), malo majčine dušice i može još po nešto po slobodnom izboru Igrajte sa začinima, ali nemojte da se zaigrate da slučajno neki začin ne preuzme dominantnu ulogu i uguši ostale. Ako procenite da nema dovoljno vode da se to lepo krčka narednih desetak minuta slobodno podlijte sa malo vode. Može i pola čaše belog vina.
Sad sve dobro promešamo i ostavimo da se krčka.
Posle cca 10 minuta, u sad već verovatno gotovo jelo, ubaci se pola čaše kisele pavlake. Dobro promešate da se sve sjedini i pustite da još jednom provri. Čim je provrelo skinuti sa vatre i ostaviti sa strane da se malo 'odmori'.

U međuvremenu skuvati pirinač koji ćemo služiti uz ovu piletinu.
Prosto, zar ne? A, vrlo ukusno. Probajte. Uz jelo služiti neko dobro vino.

Ne znam da li je ovo bilo nekome od koristi, ali pisajući ovaj recept baš sam ogladneo, pa odoh nešto da glocnem.

POVRATAK SOCIJALIZMA

2008-10-14T10:35:00.002+02:00

Da li ste primetila da je velika finansijska kriza odjednom zahvatila celi svet. Najveće svetske banke i investicioni fondovi padaju ko mušice. Berze beleže negativna kretanja slična "Velikoj depresiji", koja je počela u SAD 1929. Vlade najrazvijenijih zemalja intervenišu hiljadama milijardi dolara i evra u cilju spasavanja svetske ekonomije!

Ruku na srce, do pre neki dan ništa nije nagoveštavalo da se bilo šta veliko i opasno dešava na polju svetskih finansija. Sem neobjašnjive pojava jačanja srpskog dinara u odnosu na evro i ostale svetske valute ništa drugo neobično nije se dešavalo niti nagoveštavalo. Ali pošto se dinar ne kotira ni na jednoj svetskoj berzi to sigurno nije moglo imati uticaj na pojavu svetske ekonomske krize. Dakle, nismo imali nikakve naznake da se bilo šta čudno dešava u pogledu svetskih finansija.
A onda, odjednom, stiže informacija da američki Kongres i Bushova administracija postižu dogovor o planu da investiraju 700 milijardi dolara u spas svog finansijskog tržišta. Nedelju dana kasnije i EU donosi sličanu odluku da i oni investiraju oko 2000 milijardi u spas posrnule evropske ekonomije.
O čemu se tu radi? Nemoguće je da se ovako veliki i ozbiljni sremećaj zbio preko noći! Nije moguće da nije bilo bar nekih nagoveštaja da se nešto loše dešava sa svetskim finansijskim tržištem. Nije bilo karakterističnih simptoma koji bi skrenuli pažnju na predstojeći mogući finansijski krah.

Elem, bilo kako bilo, vlade najmoćnijih kapitalističkih zemalja su odlučile da intervenišu i spreče propast najvećih svetskih finansijskih institucija.
Šta je još karakteristično? Vlade nisu niti pozajmile niti poklonile ove enormne sume posrnulim finansijskim gigantima već su otkupile njihova dugovanja i na taj način postale suvlasnici istih!
Šta se to sad dešava? Zar se ovakvi postupci vlada ne kose sa jednom od osnovnih ideja liberalnog kapitalizma: Ako si sposoban plivaj, ako nisi potoni! Zar se to ne kosi sa jednom od osnovnih ideja kapitalizma da je privatno vlasništvo neprikosnoveno i jedini pravi pokretača ekonomije?
Da li to najveće zemlje kapitalističkog sveta odstupaju od osnova svoje doktrine i idu ka podruštvovljavanju imovine? Da li su to najmoćnije zemlje sveta odlučile da postanu vlasnici finansijskog sektora svojih zemalja, odnosno kičme ekonomije svake zemlje? Da li su to najmoćnije zemlje sveta odlučile da se odreknu kapitalizma?

Da li su to najveće zemlje sveta odlučile da se okrenu socijalizmu?

6. OKTOBAR

2008-10-13T12:14:00.006+02:00

Danas je osvanuo 6. oktobar, kao što je i red posle 5 oktobra. Lep, sunčan, pravi jesenji dan. Ali, nije to onaj 6. oktobar kojeg čekam, evo, već 8 godina. Kao što Beckettovi Vladimir i Estragon uporno čekaju izvesnog Godoa, ja čekam onaj 6. oktobar koji nije došao posle 5. oktobra 2000. godine! A trebao je.

Više mi nije važno da li će doći 6. oktobra, aprila ili jula. Davno mi je postalo svejedno. Na ovaj dan samo zaokružim još jednu godinu mog bezuspešnog čekanja i započnem novu.

Naravno, svi zante o čemu pričam pa neću da elaboriram. Ja to, onako, tek da obeležim još jednu godišnjicu.
Neću da pričam o izneverenim očekivanjima, o propuštenim šansama, o izgubljenim godinama, sudbinama i ko zna čemu još. Ima jedna izreka koju naš narod koristi u ternucima očajanja i kad shvati da je nešto zauvek i nepovratno propalo. Kažu: Ko zna zašto je to dobro?

Ja još uvek nisam spreman da kažem: ko zna zašto je dobro što posle 5-og nije došao 6-ti oktobar te 2000. godine. Žao mi je što se to nije desilo ovog 6. oktobra 2008, ali i dalje se nadam.
U ime te nade - živeli!

BYE, BYE MONTENEGRO

2008-10-13T12:11:00.001+02:00

Eto, i to se desilo. Crna Gora je priznala Kosovo kao nezavisnu državu i tako dala do znanja Srbiji da je došlo do definitivnog razlaza. Ko je mislio da se to neće dogoditi bio je ili zaslepljen ili mnogo naivan.
Ne tvrdim da je to dobro već samo da je bilo za očekivati.
Makedonija je takođe izvršila priznanje i pošto nije realno tako šta očekivati od BIH - krug je zatvoren.

Do ovoga je moralo doći jer na taj način su se definitivno mogle potrgati sve veze bivših jugoslovenskih bratskih republika sa Srbijom. Od ove tačke nema nazad za jednan duži period. Zluradnici se nadaju da je ovo nastavak svođenja Srbije na "Beogradski pašaluk" , ali uopšte se ne radi o tome.
Do priznavanja Kosova tj. definitivnog okretanja leđa Srbiji nije čak doveo ni pritisak spolja, kako neki žele da se prikaže, već su to autohtone i autonomne odluke lokalnih političkih elita koje na taj način definitivno učvršćuju svoju lokalnu moć. Sad, što se to poklopilo sa političkim trendom i tendencijama najjačih i najuticajnijih zemalja samo im je zgodno došlo i olakšalo posao.
Do svega ovoga ne bi došlo, ne mislim samo na priznavanje Kosova već o rasturanju Jugoslavije, da smo imali više sluha za realnost i više pameti.
Jugoslavija je imala šanse da preživi, posle Titove smrti, i ostane velika i uticajna zemlja da je učinila nekoliko poteza.
Pod 1 - Uvođenje višepartijskog sitema ali ne po nacionalnim osnovama, kako smo pogrešno radili već po političkom opredeljenju.
Pod 2 - Brzo ukidanje društvene imovine i sprovođenje procesa privatizacije
Pod 3 - Uvođenje ekonomske decentralizacije članica federacije do nivoa opština.

Na taj način je Jugoslavija mogla da napravi stabilno političko-ekonomsko uređenje slično današnjoj Nemačkoj, pa u krajnjoj liniji i uređenju kojem teži EU. To je u ovim uslovima jedan od boljih modela suživota više jasno odvojenih celina. Umesto toga Jugoslavija se demontirala na 6 Jugoslavija, što nije nikakvo rešenje.

Srbija, koja je još uvek u kovitu ima šansu da napravi bolju državu ukoliko se ubrzo odluči da sprovede one procese koje Jugoslavija nije sprovela. Ako nastavi da se ponaša kao "Jugoslavija u malom", nema ništa od te priče. Samo će i dalje da prolazi kroz agoniju na nesreću svojih građana i sreću malobrojnih ekonomsko-političkih oligarha.

Kao što neko reče: pametan uči na tuđim greškama, a budala na svojim. A šta reći za one koji ništa ne nauče ni na svojim greškama?

SVAKI POČETAK JE TEŽAK

2008-10-13T09:32:00.005+02:00

Ovo je nova Internet adresa sa koje ću ubuduće postaviti svoj blog. Naravno, ovo je nastavak mog ranijeg bloga koji je išao na adresi www.vrtaric.byethost13.com/cutenews/example2.php ali sam ga zbog ovako nezgrapne adrese i promenio i prebacio na Blogspot.
Pozdrav svima koji su se "probili" do ovog novog bloga i koji žele sa mnom da podele razmišljanja o nekim temama.

Dobro došli!