90 anđela

Na današnji dan, pre 10 godina, jedan idiot je bombardovao celu jednu zemlju zbog jednog drugog idiota.

Rezultat je bio poražavajući. Ubijeno je na hiljade nevinih ljudi, uništene mnoge kuće, bolnice, mostovi. Zemlja zagađena radioaktivnom municijom, a najgore od svega je činjenica da su ubili 90-toro dece.

Nema tog razloga koji bi mogao da opravda ubistvo jednog deteta a kamo li 90-toro nevine dece.

Bombardovanje Srbije je bio bezumni postupak ravan smislenosti napada na "Bliznakinje" u New Yorku! Čist terorizam. Napad bez objave rata uz upotrebu svih zabranjenih sredstava predstavlja totalnu dehumanizaciju rata ako rat iole može biti human.
Nema tog zločina kojim bi se mogao opravdati drugi zločin.

Sad, kad je sve gotovo jedno veliko IZVINITE sigurno ne bi ništa preomenilo u ciframa i posledicama ali bi dalo naslutiti da za čovečanstvo ipak ima nade.

Koliko dugo ćemo morati da čekamo da se pojavi još jedan Brandt da klekne i iskreno se izvini u ime NATO zemalja zbog njihovog bezumlja iz 1999. godine.

Deset godina je već prošlo, a oni se još uvek prave blesavi. Možda smatraju da nisu učinili ništa loše?

Photoshop

Opet sam se malo igrao u Photoshop-u

Stvaranje elite

Čeda Jovanović preselio sa porodicom u vilu na Dedinju i zakup plaća, po njemu, 2500€ mesečno. Čeda i supruga, po njemu, zaradjuju oko 200 - 250.000 dinara mesečno, što je oko 2630 €, a ostatak meseca preživljava sa 130 evra(?). Kako mu to polazi za rukom stvarno mi nije jasno ali nije ni bitno. Mislim, bitno je ali će uskoro da postane nebitno.
Ima tu i drugih slučajeva koji bi uskoro mogli da izađu na svetlost dana i da mi pomute logiku i razum.
Juče pročitah u novinama da ne postoji zakonska regulativa da se Legiji oduzme kuća jer je kupljena 1998. to jest pre nego što je postao član organizovanog kriminala.
Neko je postavio pitanje odakle Vuku Jeremiću 500.000 evra da kupi stan na Slaviji?
I sad se tu gomilaju problemi...
Vuk Jeremić kao ministar spoljnih poslova nema toliku platu da bi kupio stan, ali Vukov tata Miško Jeremić je u Slobino vreme bio drugi čovek NIS-a odmah posle Dragana Tomića.
Miško Jeremić je, još u Slobino vreme, nakupio para i za sina Vuka, i za buduće unuke, ako ih bude bilo.
Da li će lopovluk Miška Jeremića ikada biti sankcionisan, ili će njegovi potomci uživati u svim blagodetima njegovog plena?
Vuk Jeremić nije ukrao ni evra, ali imovina koju je dobio od tate nije legalna.
Da li je plen tate Jeremića postao legalan onog momenta kad je prešao u nasledstvo sina Vuka?
Da li će Legijina deca uživati u plodovima tatinog plena?
Da li je Čedina tragika u tome što je prva generacija od koje kreće prvobitna akumulacija kapitala?
Da li će za desetak godina Čedina deca biti, poput Vuka Jeremića, uvaženi građani zahvaljujući tatinom plenu?
Ako ih ne nahvatamo u prvoj generaciji, da li će nam deca današnjih lopova sutra krojiti sudbinu, kao zaslužni građani?
Našim parama.

Feudalizam

Jednom davno, dok je zemljom još hodao moj čukn-čukn-čukn deda, sve države su uglavnom bile monarhije i vrhunsku vlast je imao, naravno, monarh. U njemu se ogledao suverenitet države. Iako je imao apsolutnu vlast postojao je određeni stepen decentralizacije jer je svoju vlast morao da deli sa drugim moćnim pojedincima koji su imali svoje male državice-feude u kojima su bili de facto i de jure neprikosnoveni gospodari svega. Naravno, pričam o istorijskom periodu koji je prozvan po tim stvarnim nosiocima vlasti - feudalizam.
Kasnijim razvojem društvenih odnosa počele su da se zbivaju razne revolucije koje su imale za cilj da promovišu građane kao nosioce vlasti i suvereniteta. Građani, taj novi soj ljudi, pokušavao je od objekta da postane subjekat vlasti i ograniči vlast monarha i feudalaca. U svom naumu su i uspevali te je vremenom monarhova vlast svedena na simboličnu, a feudalci koji su pod pritiskom gubili apsolutnu moć u svojim feudima lukavo su se preseljavali u parlamente preko kojih su štitili svoje interese.
Ovo se uglavnom odnosi na Evropu, koja je ipak bila "centar sveta".

E, sad zašto ja ovo pričam? Zato što mi se čini da je točak istorije krenuo unazad. Barem u Srbiji. Mi se očigledno vraćamo u feudalno doba.
Građanin je u Srbiji poprilično obespravljen i sve više postaje objekat a sve manje subjekat vlasti. Sve više postajemo podanici, a sve manje nosioci i vlasnici svog suvereniteta. Imamo i monarha oličenog u liku predsednika države koji je nemoćan da vlada bez svojih feudalaca.
Jedino što je drugačije od pređašnjeg feudalizma je to što naši feudalci nisu u liku jednog čoveka već imaju kolektivni izgled političke partije. Naši feudi nisu teritorijalno ograničeni već finansijski i ne zovu se feudi već ministarstva. Političke stranke, ti moderni feudalci, za sada u Srbiji imaju neograničenu moć u raspodeli sredstava koja su im, milošću Tranzicije, dodeljena. Ovi naši feudalci nisu ništa manje negativna društvena pojava od one od pre par stotina godina.
Eto još jedan dokaz da se istorija ponavlja i to samo budalama.

Biće interesantno videti kako će se naši građani izboriti porotiv ovog nepravednog sistema vlasti. Za sada se ne naziru nukleusi pobune ili bilo kakvog vida organizovanja protivu ovih savremenih feudalaca.

Kao i obično, ja nemam predlog za rešenje ovakve situacije, samo znam da moramo što pre da počnemo razgradnju ovog sistema koji nam isisava energiju i zdrav razum.
Dok nešto ne smislim odoh da vidim gde mi se zaturila ona giljotina što mi je u amanet ostavio čukn-čukn-čukn deda.

Fingirane regije

Šta je regija?
Regija je, najkraće rečeno, manji deo neke celine. Može da se definiše i omeđi fizičkim, ljudskim i funkcionalnim karakteristikama .
Dakle određuje ih geografija, mentalitet i/ili funkcionalnost.

Regije su obično funkcionalno samodovoljne i u velikoj meri mogu da funkcionišu nezavisno od celine. Interesnim udruživanjem više regija dobijamo jednu celinu koju nazivamo državom. Razlog za udruživanje u celinu obično je ekonomski i/ili nacionalni.
Ovo bi, po meni, bio najkraći mogući opis regije i razloga njenog nastajanja.

Koje regije prepoznajemo na teritoriji današnje Srbije?
Zvanično ima, valjda, 28 regija u Srbiji ali to nije ni bitno jer postoje samo virtualno, a funkcionalno ne postoje. Ako se slažemo da je potrebno podeliti državu na regione, a slažemo se, onda bi po meni, jedna od mogućih podela mogla bi da bude na 7 regija koje možemo da nazovemo kako hoćemo premda tri nesporno već imaju svoj naziv: Beograd, Vojvodina i Šumadija. Prepoznajem još i region Zapadne, Istočne i Južne Srbije uz dodatnu Rašku oblast uz dolinu Ibra. Kosovsko-Metohijski region stavio bih, za sada, na standby režim jer nije bitno za ovu priču.

Autonomija regija
Regije su zaokružene ekonomsko, finansijsko, socijalno i kulturno samodovoljne celine. Najveći deo svojih potreba ostvaruju same odnosno koristeći neke svoje komparativne prednosti u odnosu na celinu u stanju su da potpuno zaokruže svoju autonomiju.
Ali regije u Srbiji nisu autonomne jer takva je volja političara i isključivo političara. Naprotiv, činjenica je da je Srbija najcentralizovanija država u Evropi što znači da se sve odluke i ekonomske i političke donose u jednom centru. Tu, u tom centru, koji se slučajno nalazi u Beogradu, a mogao bi da bude bilo gde, nalazi se Velika kesa sa parama građana Srbije i tu sede ljudi koji odlučuju kako će se te pare utrošiti. Oni, u teoriji, vode računa i o interesima regiona ali u praksi tu se ne vodi računa ni o čemu sem kako žonglirati i fingirati da bi se ostalo u posedu te Velike kese. Tako oni fingiraju brigu o ravnomernom razvoju, fingiraju brigu o ljudima o njihovoj socijalnoj sigurnosti i pravima. Fingiraju razvojene i ostale planove, dok im je jedini interes i pravac delovanja što više izvuči iz Velike kese - za sebe.
Kod nas se sve fingira. Poslanici fingiraju da vrše zakonodavnu ulogu, vlada fingira sprovođenje izvršne vlasti a sudije fingiraju da se bave pravom i pravdom. Čak i birači fingiraju neko biranje jer biranje između manjeg od dva zla i nije neki izbor.

U takvoj fingiranoj državi fingirane su i regije koje, apsurdno, ustvari služe da bi se lakše sprovodila vlast iz Centra. Regionalne vlasti imaju ulogu špijuna da obaveste Centralnu vlast šta se dešava na Terenu i da li se neko možda, slučajno, buni što sve pare odoše u Veliku kesu.

E, da bi se to izbeglo potrebno je da imamo oko 160 manjih Opštinskih kesa (toliko valjda ima opština u Srbiji) koje bi deo svog novca prebacivale u 7 malo većih Regionalnih kesa, a iz ovih bi se alimetirala Velika kesa. Tako bi se postigao poredak sličan ostatku Evrope u koju se svi zaklinjemo.

E, sad, a da bi se to ostvarilo mora da dođe do političkih promena u ustrojstvu države. Da bi došlo do promena u ustrojstvu države potrebno je...
Pa ne moram baš sve ja da vam kažem. Upotrebite malo svoju maštu.

Godine koje su pojele gnjide

Bio sam i ostao poštovalac ideja pok. Dr Zorana Đinđića. Bio sam i ostao okoreli tzv. "đinđićevac" ali juče ipak nisam išao na Novo groblje da se poklonim njegovim senima povodom godišnjice smrti. Ja ću to, kao i svake godine, par dana kasnije. Ova država i svi mi s njom kasnimo već evo 6 godina pa mogu i ja dan-dva.

Nisam mogao juče da odem u "Aleju velikana" iz zdravstvenih razloga. Naime, onolika gomila političkih gnjida koja se juče tamo okupila garant bi mi izazvala strašnu mučninu pa sam i ove godine odlučio da sebe poštedim tog mučenja. Pri tome, kad kažem političke gnjide, ne mislim na prisustvo predstavnika SPS-a. Možda i najmanje na njih.

Iz ličnog iskustva znam kakvo je stanje vladalo u DS-u 2002 i 2003 jer sam se tada još vrlo aktivno bavio politikom. Paradoksalno ali Đinđićev atentator je ustvari najviše pomogao određenim ljudima unutar Stranke. Nije mogao da izabere bolji tajminig da im pomogne da ostvare svoj naum i završi prljavi posao za njih. Naravno oni mu nisu pripremali baš takav kraj ali pleli su svilen gajtan već uveliko.
Istine radi moram da napomenem da sâm Tadić nije bio deo te ekipe ali kasnije nije uspeo da ih prepozna i bez obzira na vrlo logične i naizgled odlučne poteze koje sprovodi ekipa se već pozicionirala na ključnim mestima i zato nam ide ovako kako ide. A ne ide. Tapkamo na istom mestu gde nas je Zoran ostavio pre 6 godina.

Samo traćimo godinu za godinom da bi malom broju ljudi bilo dobro. Rekao bih, da parafraziram Pekića, proživeli smo godine koje su pojele gnjide.

Za uživanje