Mrtva priroda I

Na svojim časovima škole slikanjaTea je počela da radi sa bojama. Mrtva priroda I (31.01.2009. - tempera).

Still life I
My daughter's first art work in tempera.

Dijagnoza

Gradonačelnik Zadra Herr Žika (Živko Kolega) je u tom gradu skinuo sve zastave učesnika Svetskog prvenstva u rukometu i odluku obrazložio pritužbama građana kojima je smetala zastava Srbije!
Da me je neko, pre ovog incidenta, pitao da li je tako nešto moguće rekao bih da nije. Jeste da svuda ima budala ali jako je mala mogućnost da budala postane gradonačelnik velikog grada. Ali, eto, ništa nije nemoguće.
Rat je rat. To je posebno stanje koje postoji u ljudskoj zajednici od pamtiveka. Ljudi i države se medjusobno biju vekovima iz razno-raznih razloga i rat kao sociološka pojava budi kod ljudi posebna, ne baš lepa osećanja ali kad se rat završi, pa makar trajao i 100 godina, onda je završio i ko nastavi sa mržnjom on je bolestan.
Dakle Herrn Žika je bolestan! Šta se radi u Hrvatskoj sa bolesnicima? Ne znam. Mislim da idu na lečenje. Ostaje da se vidi.
By the way, čudi me da Žile nije skinuo zastave i zbog Nemačke i Italije jer su i oni svojevremeno okupirali "njegovu lepu", a i Madžari nisu baš skroz nevini po tom pitanju.
Dakle Živko ima posebnu dijagnozu. Srbofobija vulgaris. Ko će ga poslati na lečenje i da li ima leka toj bolesti? Za lek ne znam a na lečenje bi ga trebala poslati barem najbliža rodbina da ih više ne sramoti, a mogla bi se njegovim zdravstvenim stanjem pozabaviti i zvanična Hrvatska iz istog razloga.

Bogdan Tirnanić

R.I.P
1941-2009

Zbogom Tirke.

Svašta nešto

Sezona slava i proslava se izgleda približava svom kraju.
Danas Teodorin rođendan i kroz par dana sv. Jovan i gotovo!
Vala, bilo je dosta! Em sam u decembru bio na godišnjem odmoru pa u januaru malo radio, a malo više nisam, tako da sam skroz zarđao. Teško je sada ponovo ući u mašinu. Srećom, zaposlen sam u državnoj službi, a tu se baš i ne išće neka velika prilježnost ali opet...
Eto, čak sam i blog zapustio. Kad čovek ide svaki dan na posao viđa se sa više ljudi pa čuje tu i tamo ponešto što ga zaintrigira i natera da o nečem intenzivnije razmišlja i evo teme za blog.
Danas sam na Tanjinom blogu pročitao jedan za mene vrlo interesantan post o Čingi-Lingi čardi koji me vratio podosta godina unazad i podsetio na detinjstvo. Neću da kažem da sam zaboravio te godine ali retko se setim tog perioda. I baš mi je bilo lepo dok sam za kratko mislima bio ponovo u Osijeku. Da li je čovekov život stvarno satkan od uspomena? Da li nam je sudbina predodređena onim što smo bili?
Ima nečega i u tome.

Love Me Tender

Ovih dana, primetio sam, malo-malo pa čim uzmem gitaru prvo počnem da sviram "Love me tender" od Elvis Presleya. Pa sad, ako još neko želi onako za svoju dušu da otpevuši ovu prelepu baladu a zaboravio je reči evo male pomoći, kako se to sad moderno kaže, lyrics:

Verse1
Love me tender, love me sweet
Never let me go.
You have made my life complete
And I love you so.
Ref.
Love me tender, love me true, all my dreams full-fill
For my darlin' I love you and I always will.
Verse2
Love me tender, love me long
Take me to your heart
For its there that I belong
And will never part.
Ref.
Verse3
Love me tender love me dear
Tell me you are mine.
I'll be yours through all the years
Till the end of time.

Hvatovi (chords) su jednostavni:
D, E7, A7, D
a za refren:
D, B7, Em, G7, C, Cm, D
D, E7, A7, D

'Aj, uzdravlje!

Decentralizacija

U jedom periodu svog života shvatio sam da nije dovoljno da budem objekat društvenih događanja, već sam poželeo i smatrao da imam dovoljno snage, znanja i iskustva da pokušam aktivno da se uključim u njihovo kreiranje. Što bi se reklo, od objekta da postanem subjekt. Da pokušam da utičem na promene u društvu u kojem živim.
Kada sam doneo takvu odluku na ruku su mi išle i društveno-političke okolnosti u koje je Srbija ušla početkom 90-tih. Od jednopartijskog, maksimalno političi i ekonomski centralizovanog društva počeli smo da se razvijamo u višepartijsko, policentrično društvo. Društvo jednakih mogućnosti u kojem živiš onako koliko sâm uspeš da se dokažeš.
Naravno, nije bilo lako preko noći promeniti svest ljudi i ubediti ih da se dalje ne može onako kako su živeli do tada. Trebalo ih je ubediti u neminovnost promena, jer mnogima, gledajući kratkoročno, to nije odgovaralo. Lažni standard i lažna sigurnost, koju im je do tada pružao postojeći sistemem, otežavalo je ukazivanje na nužnosti promena. Društvo u kojem su krilatice bile: ' Radio ne radio, svira ti radio' i 'Ne mogu oni mene tako malo platiti koliko malo ja mogu da radim' je maksimalno otežavala taj posao. Ali, verovao sam da je to moguće. Verovao sam da će ljudi, kad posle izvesnog vremena uvide prednosti novog sistema, pristati da menjaju svoje stare navike. I ne mogu da grešim dušu, veliki broj ljudi je shvatio da onako, kako je bilo do tada, više ne ide i da su nužne, kako političke tako i ekonomske i društvene promene.
Ja sam se učlanio u stranku koja je u svom programu imala zapisano sve ono u što sam i sâm verovao. Jedna od bitnih stvari koja me opredelila baš ka toj političkoj opciji je bilo i njeno eksplicitno zalaganje za decentralizaciju. Izmeštanje vlasti iz jednog centra u regione i opštine se sasvim uklapalo u moju viziju efikasne države. Vlast bi bila toliko jako koliko bi bio jak zbir regiona, odnosno opština. Zalagao sam se za sistem u kojem dohodak ostaje tamo gde se ostvaruje, a samo deo bi se prebacivao u zajedničku kasu za alimentiranje potreba rada zajedničkih organa.
Pošto nijedna opština ili region ne mogu sami da zadovolje sve svoje potrebe, nužno je povezivanje radi zadovoljavanja nekih zajedničkih potreba na nivou države. Parktično to bi radila neka 'vlast' koja bi bila u stanju da vidi 'širu sliku' i vrši koordinisanje rada članova zajednice. Naravno rad te više vlasti bi bio strogo kontrolisan od strane članica, koje bi periodično ocenjivale kvalitet njenog rada, i opravdanost troškova koje proizvodi.

Ta 'vlast' bi morala da predlaže projekte od šireg društvenog značaja - elektrane, aerodrome, međunarodne puteve, železnicu, vojsku, policiju... sve što služi zajedničkim potrebama, u vidu predloga i elaborata, koje bi članice odobravale i finansirale.
Sve ostalo bi se gradilo, održavalo i izdržavalo lokalnim sredstvima, odnono, svojim parama po svojim potrebama i mogućnostima. Rečju, državni budžet bi bio oslobođen 'brige' o lokalnim problemima.

Evo jednog 'palstičnog' primera:

Da li bi mogli da zamislite situaciju gde vi mesec dana radite, zaradite neku platu, ali je ne dobijete na ruke već ta plata stoji kod vašeg direktora u sefu pa mu vi onda, kad vam se ukaže potreba, pišete zahtev da vam se za te potrebe, na primer nabavke novog para cipela, odobri isplata određene količine para? Pa ako direktor nađe da je vaš zahtev opravdan on izvuče deo vaših para iz svog sefa i preda vam, a ostatak on i dalje čuva u svom sefu!

Ne možete to da zamislite? A upravo to nam se dešava. Upravo pod takvim uslovima žive naši regioni i naše opštine. Opštine su u vašem položaju, a država je onaj direktor.
Naime, kompletan prihod (sa izuzetkom jednog izuzetno malog dela prihoda) odlazi u 'Republiku', pa onda kad taj region ili opština želi nešto da izgradi ili popravi, mora da piše zahtev sa obrazloženjem 'Republici' da im se dodele sredstva za zadovoljenje te potrebe.

Suludo, zar ne?

A, upravo tako funkcioniše sistem u kojem danas živimo. I svi smatraju da je to normalno, da je to ispravno i da tako mora da bude. E, ne mora! Ja ću se boriti do poslednjeg atoma snage da se to promeni, pa makar, samo, pisajući ovakave blogove koje retko ko čita.

Play again?

Prosto sam zadivljen načinom na koji se svet odnosi prema izraelsko-palestinskom sukobu.

Uopšte ne ulazim u istorijsko-pravno-etničko-religijsko-strateške razloge sukoba. Nije uopšte važno ko je prvi počeo. U višedecenijskim sukobima onaj koji je prvi počeo ostaje nepoznat kao što je bio i na početku sukoba. Jer nije bio jedan već najmanje dvoje. Jedan "naš" i jedan "njihov".

Pored činjenice da su u međuvremenu ubili na hiljade jedni-drugih ostaje činjenica da sa tog područja ne mogu fizički da nestanu ni jedni ni drugi i činjenica da i dalje jedni i drugi smatraju da su životno ugroženi od onih drugih. A nije tako! Ne može da bude tako! Ne sme da bude tako!

Jednostavno neshvatljivo mi je da čovek, još uvek, ne može da živi pored drugog čoveka bez obzira na rasu i veroispovest onog drugog.

Ako ne može danas na ovom postignutom nivou civilizacijske i tehnološke svesti onda ostaje pitanje kada će moći. Šta još treba da se desi da bi ljudi shvatili ono staro "genus una sumus"!?

Čovek ubija čoveka!

Da li je moguće da nam više trauma pričinjava mogućnost izumiranja kitova ili foka i da se podigne veća planetarna halabuka zbog nehumanog ubijanja pasa lutalica nego kad ljudi ubijaju ljude.

Ljudi se međusobno ubijaju i uništavaju a ostatak sveta to gleda kao da se radi o nekoj kompjuterskoj igrici. Ranije smo bili primitivni i neprosvećeni pa se moglo, ajde, i razumeti takvo ponašanje, a šta je danas razlog?

Zašto ćutimo i ništa ne preduzimamo sem što navijamo za jednu ili drugu stranu?

Da li se to svet pretvara u jednu globalnu kompjutersku igricu bez duše i empatije. Oprezno! Ne zaboravimo da u stvarnom životu nema onog famozno "reset" dugmet i kad se pojavi "Game over" neće se pojaviti "Play again?"

Game over - Play again?

I am amased by the attitude people have to Israeli-Palestinian clash these days.

I do not want to talk about historical-law-ethnic-religious-strategic reasons for this clash. It is really not important. It also is not important who started it first and when. After so many years the "who started it first" is irrelevant. I know for sure that it was not one person who started but, at least, two. One of "us" and one of "them".

Besides the fact that in the meantime thousands of "them" killed thousands of "us" it is also the fact that they cannot eliminate each other and that they must learn to live together and one besides other.

But it is also the fact that both sides at this moment think that they cannot live together.

And this is not the true. It can not be the true! It mustn't be the true!

I don't see why people can not live together regardless to the color of their skin and regardless to God they are praying to.

If today, at this level of technological and civilization level we reached, we still can not live together question is will it ever be possible?

What else should happen to us to realize that we are the same. The same genetic material.

How is it possible that we care more about endangered animal spices then about people? People in Gaza and Israel are killed every day and the rest of the population is just watching it like some computer game. Why don't we all do something? Does the world turn into one big computer game without soul and empathy?

Be careful! Don't forget that in the real life there is no "reset" button and once we destroy each other the "Play again" button will not be an option!

Tata i deca

Ja sa svojom decom. Retka prilika kada smo svi na okupu.
Igor, Tea, Iva i Maja

.

I evo jedna gde smo u kompletu sa pridruženim članovima.

Andreja, Nikola i Maja

Daddy and kids

My kids Igor, Tea, Iva and Maja. One of the rare occasions we are all together.

The other one shows the extanded family.