Bio sam i ostao poštovalac ideja pok. Dr Zorana Đinđića. Bio sam i ostao okoreli tzv. "đinđićevac" ali juče ipak nisam išao na Novo groblje da se poklonim njegovim senima povodom godišnjice smrti. Ja ću to, kao i svake godine, par dana kasnije. Ova država i svi mi s njom kasnimo već evo 6 godina pa mogu i ja dan-dva.Nisam mogao juče da odem u "Aleju velikana" iz zdravstvenih razloga. Naime, onolika gomila političkih gnjida koja se juče tamo okupila garant bi mi izazvala strašnu mučninu pa sam i ove godine odlučio da sebe poštedim tog mučenja. Pri tome, kad kažem političke gnjide, ne mislim na prisustvo predstavnika SPS-a. Možda i najmanje na njih.
Iz ličnog iskustva znam kakvo je stanje vladalo u DS-u 2002 i 2003 jer sam se tada još vrlo aktivno bavio politikom. Paradoksalno ali Đinđićev atentator je ustvari najviše pomogao određenim ljudima unutar Stranke. Nije mogao da izabere bolji tajminig da im pomogne da ostvare svoj naum i završi prljavi posao za njih. Naravno oni mu nisu pripremali baš takav kraj ali pleli su svilen gajtan već uveliko.
Istine radi moram da napomenem da sâm Tadić nije bio deo te ekipe ali kasnije nije uspeo da ih prepozna i bez obzira na vrlo logične i naizgled odlučne poteze koje sprovodi ekipa se već pozicionirala na ključnim mestima i zato nam ide ovako kako ide. A ne ide. Tapkamo na istom mestu gde nas je Zoran ostavio pre 6 godina.
Samo traćimo godinu za godinom da bi malom broju ljudi bilo dobro. Rekao bih, da parafraziram Pekića, proživeli smo godine koje su pojele gnjide.
No comments:
Post a Comment