TEA II

Evo još par Teodorinih sličica.

BESPLATNO U SKAMIJE

Ministar prosvete Žarko Obradović, najavio je da će svi đaci prvaci koji sledeće godine budu krenuli u školu, dobiti besplatne udžbenike.
Na ovaj način, konkretno, ministar iz SPS, je pokazao kako treba voditi socijalno odgovornu državu. Ministar nije iz moje političke opcije, premda više ne znam koja je to moja politička opcija jer je već nekoliko dana posle '5. oktobarske revolucije' 2000. godine počela da nestaje sa političke pozornice, a 12. marta 2003. je definitivno nestala.
Dakle, svaka čast ministru za ovaj potez. Možda se radi o demagogiji, ali ništa nije sprečavalao ministre u ranijim vladama da pored kukanja nad svetskom nepravdom učine nešto konkretno i za narod, pa makar i iz demagoških razloga, a ne samo za sebe i svoje partije, ali eto nisu. Nije im se isplatilo.
A za ovakav potez je bilo potrebno samo malo želje i stvarno samo malo para. Prosta računica kaže da ako se u Srbiji svake godine upiše oko 80.000 novih osnovaca i ako cena jednog kompleta za školu iznosi oko 4000 dinara dolazimo do sume od oko 320 miliona dinara ili oko 4 miliona evra. To je, za državu, pa čak i za nekog osrednjeg tajkuna - sitnica.
Nadam se da uskoro sledi potez da se isti princip primeni na sve razrede osnovne škole, jer kako stoji u Ustavu (čl. 71), osmogodišnje školovanje je obavezno i besplatno.
Takođe se nadam da će ovaj potez biti stimulativan da i ostali ministri počnu raditi svoj posao u interesu građana koji su ih tu postavili. Još ima mnogo siromašnih, gladnih i bespomoćnih koji ne mogu bez pomoći zajednice. Počnimo, konačno da brinemo o slabim i bespomoćnim. Nismo bogata zemlja, ali to je razlog više da konačno napravimo sistem koje neće biti u stanju da samo stvara najbogatije ljude Evrope.

TEA

Moja najmlađa ćerka, Teodora, definitivno ima oko za kameru i kompjuter je prepun slika koje je pohvatala u razno-raznim prilikama.
Da uteknem od političkih tema na blogu i razbijem monotoniju evo nekoliko njenih fotki.

My youngest daughter, Teodora, definitely has an eye for a camera. To escape from monotony of my political topics on this blog, I decided to show a few of her shots.

SVE JE TO, SADA, ISTORIJA

Kako su čudni putevi Gospodnji. Ponekad jedna izrečena ili neizrečena rečenica može da utiče na sudbine miliona ljudi i odredi tok istorije. Evo jednog relativno skorijeg primera koji je mogao izmeniti mnogo toga.
Priča počinje u jednoj ambulanti neuropsihijatrijske bolnice u mestu Burelj u Albaniji koja je bila soba smrti u kojoj su lekari sa Kosova otetim Srbima vadili organe. Tela žrtava potom su bacana u močvaru u blizini Tropoje i u rudnik Deva, navodi u svoj knjizi bivša javna tužiteljica Haškog Tribunala gđa. Carla Del Ponte.
Naravno da se radi o zločinu 'par exellece' ali da li bi bio moguć da nije bilo rata na Kosovu? A, da li se mogao izbeći rat na Kosovu?

Pre neki dan bivši italijanski ministar spoljnih poslova Lamberto Dini izjavio je da je vojna intervencija NATO protiv Srbije mogla biti izbegnuta da je iz sporazuma ponuđenog na konferenciji u Rambujeu izbačena samo jedna reč. Problem je bio samo jedan pridev. Srbiji bi bilo dovoljno da se iz sporazuma izbaci reč 'vojno' i ostavi samo 'međunarodno prisustvo' na Kosovu, ali SAD su inisistarale na tome da NATO dobije mogućnost da uđe u pokrajinu, rekao je Dini. Dabi pokazali koliko su ozbiljni NATO je počeo bombardovanje sa više od 1000 aviona, zemlje koja je imala samo 9.

Sve je to sada istorija ali je dobro da se zna zbog neke budućnosti. Šta god to značilo.

IT IS ALL HISTORY NOW

God acts in strange ways. Sometimes spoken or unspoken word can change a destiny of millions and determine the flow of history. Here's one recent example that could have changed a lot.
This story starts in the small ambulance room of a psychiatric hospital in the town called Burelj in Albania in which doctors from Kosovo were removing body organs from the abducted Serbs. The victims were then thrown into a marsh in the vicinity of Tropoja and in the Deva Mine, as stated former chief prosecutor of the Hague Tribunal Carla Del Ponte in her book ‘The Hunt’.
This was criminal act par excellence but question is if it would be possible if there was no war in Kosovo? And could war in Kosovo be avoid?
Couple days ago Italian former Prime Minister and Foreign Minister Lamberto Dini announced that bombing of Serbia could have been avoid if only one word in Rambeaux Agreement was changed. Namely, USA and Serbia were one step away from reaching the Agreement and if only Serbia was not against word 'military' in 'military and international presence at Kosovo' as proposed in Agreement. USA insisted on 'military' and to show how serious they were about that
over 1000 military aircraft begun 80 days long bombing of a country with only 9 military aircraft at that time.
It's all history now, but it's good to remember for the future. Whatever that means.

NESVRSTANI

Nekada smo izvozili traktore u Alžir, NIS još uvek ima koncesiju u Angoli za vađenje nafte, naše građevinske firme gradile su po afričkim i zemljama Latinske Amerike. Te države bogate su prirodnim izvorima nafte, gasa, minerala, drveta. Dakle sirovinama koje postaju sve ređe i drgocenije.
Jasno je na šta asociram. Na Poktret nesvrstanih. Taj pokret koji je nastao kao ideja još 1955. godine kada su tzv. nesvrstane nacije izrazile želju da ne budu uvučene u ideološke sukobe Istoka i Zapada u hladnom ratu. Termin „nesvrstani" skovao je indijski premijer Džavarhalal Nehru, dok je bivša SFRJ, kao jedan od osnivača Pokreta, bila domaćin prvog samita 1961. u Beogradu. Uz Josipa Broza Tita i Nehrua, u stvaranju Pokreta značajnu ulogu je imao i predsednik Egipta Gamal Ambdel Naser.
Besmisleni ratovi na tlu bivše Jugoslavije su prekinule naše aktivno učešće u Pokretu, ali od novembra 2001. godine SRJ, odnosno danas Srbija, u Pokretu ima status posmatrača kao i Hrvatska, dok BiH, Makedonija i Slovenija imaju status specijalnog gosta.
Kakav je odnos prema tom Pokretu danas? Kakvo je raspoloženje u Srbiji po pitanju ove organizacije? Narod, ko narod, neki se sa setom sećaju vremena nesvrstanih a drugi su, opet, protivni svemu što podseća na bivšu Jugoslaviju i Tita.

Zvanična politika Srbije ipak pokazuje znake približavanja. Slušajući pažljivo izlaganje predsednika Borisa Tadića u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, najavio je, kod nas malo zapažen, zaokret u spoljnoj politici jer presednik reče da pored aktivnosti na evropskim integracijama Srbije, naša je namera da nastavimo obnavljanje i produbljivanje mnogih bliskih prijateljstava koje je Jugoslavija imala širom sveta posle Drugog svetskog rata.
Njegova rečenica "Ovo će biti jedan od ključnih prioriteta moje zemlje u godinama koje dolaze", ne može da se protumači drugačije sem da je saradnja s nesvrstanima postala naš spoljnopolitički prioritet.
Da li je moglo biti jasnije rečeno na koju stranu gleda današnja Srbija? Možda je to i logično. Evropi i NATO-u se nudimo ali oni baš nešto nisu oduševljeni da nas prime ovakve kakvi smo i ovoliki koliki smo. Nije da nas odbijaju ali ucenama i uslovljavanjima ne vidi se kraja. Možda je onda ovo rešenje ipak dobro i logično za nas.
Još jedan dokaz da se o tome ozbiljno razmišlja u Srbiji možemo da nađemo i u Deklaraciji o pomirenju DS-a i SPS-a, gde je u delu „Evropske integracije - Srbija i EU. Srbija i svet" navedeno je da „naše pripadanje zajednici evropskih naroda ne poriče potrebu razvijanja dobrih odnosa s ostalim zemljama u svetu. Naprotiv. Zalažemo se za jačanje institucija UN-a i za aktivnu saradnju s Rusijom, Kinom, Japanom, Indijom i drugim zemljama Azije, Afrike i Latinske Amerike, a posebno sa zemljama članicama Pokreta nesvrstanih" - stoji u dokumentu na koji su prošle subote svoj potpis stavili Boris Tadić i Ivica Dačić.
Kad nas neće tamo gde mi hoćemo onda idemo tamo gde nas žele. Uostalom, negde sam 'izguglao' da Pokret danas čini 118 zemalja i 22 posmatrača. Dakle uopšte nije loše društvo jer više od polovine zemalja sveta je član ove organizacije. To sigurno nije za potcenjivanje. Ne samo zbog broja već i sastava. Kao što sam na početku istakao nesvrstane zemlje su vlasnice najvećih zaliha sirovina i ljudskih resursa. Taj pokret mora da ojača i iz razloga bezbednosti jer kakvo je vreme došlo svaka zemlja ponaosob lako može biti savladana i postati plen vojno snažnije zemlje, ali udružene sigurno ne bi predstavljale lak plen.

Dobro je što se Srbija toga setila. Bolje ikad nego nikad. Ali, ne smemo zaboraviti svoje primarne ciljeve, ulazak u EU i razvoj specijalno dobrih odnosa s Rusijom. Ideja o povratku u Pokret nikako ne bi trebalo da ugrožava te ciljeve, pogotovo što je i EU zainteresovana za tržišta Afrike i Latinske Amerike. Dok smo bili član Pokreta bili smo uvažavani kao država, a kad smo naprasno poludeli i razbucali se, spali smo na nivo uvažavanje tzv. banana-republike.

Pametan čovek nikada ne drži sva jaja u jednoj korpi.

Maja se pita

Danas čitam u beogradskim novinama "ALO" članak o ovdašnjoj aktuelnoj temi: ostavci Patrijarh Pavla i vidim na dnu članka jedno poznato lice. Moja ćerka Maja. Novinari pitali prolaznike šta misle o tome i Maja, kao prolaznik, reče svoje.
E, sad to što je rekla možda se nekome neće svideti, ali to je to!
Tipično za nju!

This is an interview with my daughter Maja in the local newspaper, where she was asked about Serbian Orthodox Church head Patriarch Pavle offer to resignate.
In short, her answer was that local tycoon (Mr. Miskovic) should step on this position, as this is the only thing he hasn't bought so far in this country.
How typical for her!

Album

Vojvodina koja nestaje

The Man

The Song

Autoportret s gitarom

Mia moglia

Faze

Dinner

Mata Hari

Na vetru

Serenada

Odluka

Autoportret

Devojka sa gitarom

Johnie Stulic - Azra

Have a Big Apple

Wisdom

Hell Dance

NOVI KVISLING

Dodela Nobelove nagrade za mir Martiju Ahtisariju (Martti Ahtisaari) je skandal 'par exellence' i prst u oko čitavom slobodoumnom svetu. Ljudi širom sveta su konstarnirani izborom ovogodišnjeg laureata Švedske kraljevske akademije nauka koja dodeljuje ovu, nekada, prestižnu nagradu i priznanje.
Širom sveta javnost sa negodovanjem komentariše izbor ovog arhitekte globalne otimačine i rasparčavanja malih država. Jer, jasno je ko dan koja je 'funkcija' ovog malog Finca u stvaranju velikog Novog svetskog poretka.
Finac je postao paradigma nasilja nad malim državama koje se ne potčinjavaju intresima velikih sila.

Kao što je, nekada, njegov zemljak Vidkun Kvisling postao svetski pojam izdajnika, kolaboracioniste i sprovoditelja volje jakih, Marti Ahtisari je postao pojam 'kvislinga' XXI veka. Ahtisari je 'kvislingovac' novog poretka koji male države ucenama, pretnjama, sankcijama, medijskim lažima pa i bombama disciplinuje do padanja na kolena. Baz milosti.

U Evropu, po obrascu velikih i jakih, moraju da uđu svi. Na ovaj ili onaj način. Po bilo koju cenu. Po cenu kršenja međunarodnog prava, po cenu kršenja pravde i ljudskosti. A od malih se traži samo da pokažu bezgraničnu ljubav prema novim granicama Evrope, da podrže sve ratove koje vodi Amerika i da revnosno slušaju CNN da bi shvatili šta je dobro i pravilno.

Uveli smo novo pravilo da suverenost više ne potiče od naroda već od sile.

In short, this article is about this year Nobel Peace Prize winner Mr. Ahtisaari. I compare his activities today with the activities of his country man Vidkun Kvisling some 70 years ago. Mr Ahtisaari the 'kvisling of XXI century' will be remembered mainly as a thief. The thief of small nations sovereignty and introducer of new doctrine that sovereignty does not come from people but from power.

SIRAK TUŽNI

Šta to vuče Srbiju u Evropu, a šta to Srbiji ne dâ u Evropu?
Srbija po svojoj geografskoj, ekonomskoj, kulturološkoj, socijaloškoj i političkoj strukturi, naravno, pripada Evropi. Nema ni jedne odrednice koja bi je stavila na neko drugo mesto. Govorim o Srbiji danas, a ne o Srbiji iz perioda 90-tih, jer izgleda da se, namerno, iz ko-zna-kojih razloga, pojam današnje Srbije još uvek veže uz pojam Srbije '90-tih.

Od 2000. godine, kad smo definitivno raskrstili sa nacional-socijalističkim režimom, Srbija bezuspešno pokušava da uđe u zajednicu evropskih naroda. Njena želja je normalna i razumljiva. Niko ne voli da bude sam i izolovan, ali iz nekog razloga to nikako ne biva.

Srbiji se stavlja do znanja da Evropa želi da im se ona pridruži, ali uz određene uslove. I to je u redu. Moraju da postoje određena pravila ponašanja koja važe za sve. Jedino je nezgodno što se Srbiji iznova i iznova postavljaju novi uslovi i razne prepreke na na njenom putu da postane ravnopravni član kao što su to Italija, Engleska, Bugarska, Rumunija, itd.
Da li je Srbija stvarno toliko ispod civilizacijskih normi gore navedenih zemalja pa joj se ne dozvoljava ulazak da bi se sačuvala čistoća zajednice?
Šta je u pitanju kad je očigledno da Evropa čini sve da se srpskoj eliti i srpskom društvu Evropa zgadi i pre nego što stignemo do njenog predvorja?

Možda se cilj te Europe najbolje vidi iz jedne rečenici predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava, Sonje Biserko, koja u svom godišnjem izveštaju, a opisujući stanje u Srbiji, kaže: “Dok god gubitnička nacija ima komandu nad svojim nacionalnim identitetom, ona će tvrdoglavo odbijati da se povinuje zahtevima pobednika za moralnom i duhovnom predajom.”

Ko će bolje razumeti i opisati duh Evrope ako ne ljudi iz Evrope i zaštitnici njenog morala - Helsinški komitet.
Da li je to Biserko, konačno, glasno rekla ono što Evropa misli? Da li je to politika Evrope? Da li se u Evropu može tek kad se izgubi nacionalni identitet i kad se narod moralno i duhovno slomi? Da li je samo takva Srbija i tek tada podobna da uđe u tu zajednicu? Da li je to Evropa, već, učinila svojim građanima, pa je sada došao red i na Srbiju?

Meni se čini da jeste. Čini mi se da je Evropa uspela da nacionalno, moralno i duhovno slomi svoje slobodne građane i potčini ih više nego što su ikada potčinjeni bili.
Rečenica zvuči jeretički, ali ja imam tu sreću ili nesreću da dugo pamtima i da sam proputovao Evropu uzduž i popreko, te puno toga video i doživeo. Video sam i Evropu dok nije bila u zajednici. Družio sam se sa evropljanima dok su još bili nacionalno svesni, moralno stameni i duhovno visoki. Video sam Evropu dok je još imala granice i nije bila saterana u ove današnje granice. Video sam Evropu dok još nije bila geto pravovernih.
Da me se pogrešno ne shvati. Ja nisam protiv Evrope bez granica. Naprotiv. Ja sam samo protiv getoizovane i dosadne Evrope bez identiteta i različitosti u šta se Evropa pretvara. Ja jesam za Srbiju u Evropi i Evropi u Srbiji sa svim razlikama. Ja sam za Evropu sa granicama koje spajaju i kulturama koje se dopunjuju i prožimaju. Ja sam za Evropu, ali stvarno slobodnih tokova i ljudi i ideja i kapitala. Ova, današanja Evropa sve to - nije. Evropa bez Srbije nije Evropa kao što Srbija bez Evrope nije Srbija.

I, naravno, postavlja se pitanje kome je potrebna ovakva, današanja, Evropa. Očigledno nekome odgovara i taj čini sve da se takvo stanje održi i proširi. I tome nekome ili nečemu je, očigledno, veoma stalo da se Evropa denacionalizuje, moralno i duhovno osakati, a svako ko još drži do sebe i moralnih principa mora biti slomjen i prelomljen da ne postane "trula jabuka" u globalnoj korpi Evrope.

E, neprskana Srbijo!
Što bi Njegoš rek'o: A ja što ću, ali sa kime ću? Malo rukah, malena i snaga, jedna slamka medju vihorove, sirak tužni bez nigdje nikoga...

SLOM HAŠKOG VOJVODE

Mada još nije ni osnovana (to će se dogoditi tek 21. oktobra), nova stranka Tome Nikolića i Aleksandra Vučića već je postala nezaobilazan faktor na ovdašnjoj političkoj sceni.
Taj se zaključak nameće kako po broju pristupnica budućem SNP-u, koji danima ne jenjava, tako, još više, po pritajenoj (ili čak otvorenoj) panici u redovima ranije etabliranih političkih partija.

O tome šta vlast namerava da preuzme kao kontrameru još se ništa ne zna, ali se ona pouzdano naslućuje, a do juče pojedinačno najjača srpska opoziciona stranka SRS, koja je inače pred rasulom, ne posustaje u svojim naporima da diskredituje Nikolića i drugove: ovog ponedeljka predala je tužbu zbog nekog nenamenskog kredita, što se logično nadovezuje na optužbe kako je dotični, naime Nikolić, izdajnik bez moralnog integriteta, plaćenik stranih službi i tajkunski sluga, a sve to u podloj želji da naškodi Šešeljevoj odbrani pred Tribunalom.

Ovaj, međutim, na sve to ostaje mrtav ‘ladan. Tako da se, ukoliko obrnemo stvar, naziru pravi razlozi Nikolićevog raskida sa srpskim radikalima. Formalni povod ovog sloma bila je, priča se, Šešeljeva naredba da poslanici SRS-a glasaju protiv ratifikacije SSP-a, bez obzira što je u rezoluciju o tome unet radikalski amandman o teritorijalnom integritetu Srbije. Ako je to tačno, a nema sumnje kako jeste, onda je Šešelj, rukovođen svojom bezgraničnom sujetom, zapravo pomogao Nikoliću da se otarasi balasta Todorović-Radetinog SRS-a, koji mu je vremenom postao nepodnošljiv teret. Haški optuženik ponovo je postao jedini gazda srpskih radikala.

Tajna je zapravo jednostavna: rast radikala, nekada minorne partije, do liderske pozicije opozicionog korpusa plod je Nikolićeve i Vučićeve koncepcije u rukovođenju strankom, koja se, iz dana u dan, mic po mic, oslobađala ratnohuškačke i ekstremno nacionalističke retorike svog još nominalnog lidera. Toma je prvi sa svog revera skinuo bedž s vojvodinim likom, a retko ga je i pominjao u predizbornim nastupima, što mu je, na minulim predsedničkim izborima recimo, donelo preko 2.000.000 glasova. U takvom izmenjenom kontekstu Šešelj je, prosto govoreći, postao vodenički kamen o vratu Nikolića, Vučića i njima sklonih (bivših) radikalskih funkcionera. Oni se, doduše, ni sada, kada više nisu članovi SRS-a, ne odriču Šešelja, žele mu sve najbolje itd. Ali će, osnivajući novu partiju, to činiti protokolarno, bez okova koje im je, umesto bukagija, ostavio u amanet haški pritvorenik. Bez obzira kako će se završiti proces u Hagu, era dr Vojislava Šešelja u ovdašnjem političkom životu je prošla.

Izvor: Bogdan Tirnanić, Press

NEPRELAZNI SISTEM

Dugo godina smo živeli u tzv. socijalizmu. To mu dođe kao neki prelazni period ka komunizmu. Naime, davnih dana taman smo bili raskrstili sa kapitalizmom i krenuli u komunizam kad dođe naređenje: stoj! Ne ide to tako. Ne može odmah i direktno. Prvo mora da se prođe kroz neki sistem prilagođavanja tzv. socijalizam, pa kad se to prođe, eee, onda može u taj komunizam.
I tako smo mi ušli u taj prelazni period. I onda je taj prelazni period trajao i trajao dok se i sam nije pretvorio u sistem sam za sebe.
A taj sistem je za neke funkcionisao fenomenalno, za neke malo manje fenomenalno, a za neke uopšte nije valjao.
Oktobra 2000. godine digla se kuka i motika da bi se srušio taj omraženi prelazni sistem poznat kao socijalizam, a vođe rušilaca prethodnog sistema odlučiše da nas povedu putem sistema poznatog kao kapitalizam.
I, taman krenemo mi u taj kapitalizam kad dođe naređenje: stoj! Ne ide to tako. Ne može odmah i direktno. Prvo mora da se prođe kroz neki sistem prilagođavanja tzv. tranziciju, pa kad se to prođe, eee, onda može u taj kapitalizam.
I tako smo mi opet ušli u neki prelazni period. I čini mi se i da taj prelazni period već suviše dugo traje i izgleda da se pretvara u sistem sam za sebe.
A kako vidim, i ovaj sistem za neke funkcioniše fenomenalno, za neke malo manje fenomenalno, a za neke uopšte ne valja.
Po svemu sudeći nama je suđeno da smo stalno između nečega što je jasno definisano i ima svoja pravila i nečeg nejasnog i nedefinisanog prelaznog od nečega ka nečemu.
Izgleda da je prelazni period jedini sistem koji kod nas uspeva i taj prelazni sistem za neke je fenomenalan, za neke malo manje fenomenalan, a za neke uopšte ne valja.

CHICKEN FILET Á LA MIMI

Dolazi weekend pa možda nekome zatreba ideja za nedeljni ručak. Ja, kad kuvam, a i inače u ishrani, uglavnom koristim pileće belo meso i vrlo često koristim pečurke, pa će i ovaj recept sadržati i jedno i drugo.
Ne znam da li ovo jelo ima neko ime pa ćemo mu dati radni naziv

PILEĆI FILE á la MIMI.
Dakle za 4 osobe potrebno je:
- 500 gr pilećeg filea (može i malo više i malo manje)
- 400 gr šampinjona
- 1 veća glavica crnog luka (može i 2 glavice)
- 2-3 čena belog luka
- 1/2 čaše kisele ili neutralne pavlake
Od začina: šta vam padne na pamet ali obavezno so, kari, vegeta i majčina dušica.
Priprema je vrlo prosta.
Isecka se luk na 'rebarca' i samo malo proprži na ulju, tek da postane 'staklast'. U to ubacimo pileće belo meso prethodno iseckano na 'kocke' ili 'štapiće' koje smo potom dobro začinili karijem.
Obrati pažnju - ->curry & piletina= Good!
Sad to malo propržimo dok meso ne promeni boju u žučkasto-belo. Kad je meso promenilo boju i postalo žučkasto-belo ubacujemo prethodno oprane i ne obavezno sitno iseckane šampinjone i to dinstamo na srednje jakoj vatri jedno 5-6 minuta uz povremeno mešanje. Kad pečurke "puste vodu" znači da je došlo vreme za začine i stoga u tom momentu dodamo sitno naseckan beli luk, kašiku vegete, malo soli, malo bibera (belog), malo majčine dušice i može još po nešto po slobodnom izboru Igrajte sa začinima, ali nemojte da se zaigrate da slučajno neki začin ne preuzme dominantnu ulogu i uguši ostale. Ako procenite da nema dovoljno vode da se to lepo krčka narednih desetak minuta slobodno podlijte sa malo vode. Može i pola čaše belog vina.
Sad sve dobro promešamo i ostavimo da se krčka.
Posle cca 10 minuta, u sad već verovatno gotovo jelo, ubaci se pola čaše kisele pavlake. Dobro promešate da se sve sjedini i pustite da još jednom provri. Čim je provrelo skinuti sa vatre i ostaviti sa strane da se malo 'odmori'.

U međuvremenu skuvati pirinač koji ćemo služiti uz ovu piletinu.
Prosto, zar ne? A, vrlo ukusno. Probajte. Uz jelo služiti neko dobro vino.

Ne znam da li je ovo bilo nekome od koristi, ali pisajući ovaj recept baš sam ogladneo, pa odoh nešto da glocnem.

POVRATAK SOCIJALIZMA

Da li ste primetila da je velika finansijska kriza odjednom zahvatila celi svet. Najveće svetske banke i investicioni fondovi padaju ko mušice. Berze beleže negativna kretanja slična "Velikoj depresiji", koja je počela u SAD 1929. Vlade najrazvijenijih zemalja intervenišu hiljadama milijardi dolara i evra u cilju spasavanja svetske ekonomije!

Ruku na srce, do pre neki dan ništa nije nagoveštavalo da se bilo šta veliko i opasno dešava na polju svetskih finansija. Sem neobjašnjive pojava jačanja srpskog dinara u odnosu na evro i ostale svetske valute ništa drugo neobično nije se dešavalo niti nagoveštavalo. Ali pošto se dinar ne kotira ni na jednoj svetskoj berzi to sigurno nije moglo imati uticaj na pojavu svetske ekonomske krize. Dakle, nismo imali nikakve naznake da se bilo šta čudno dešava u pogledu svetskih finansija.
A onda, odjednom, stiže informacija da američki Kongres i Bushova administracija postižu dogovor o planu da investiraju 700 milijardi dolara u spas svog finansijskog tržišta. Nedelju dana kasnije i EU donosi sličanu odluku da i oni investiraju oko 2000 milijardi u spas posrnule evropske ekonomije.
O čemu se tu radi? Nemoguće je da se ovako veliki i ozbiljni sremećaj zbio preko noći! Nije moguće da nije bilo bar nekih nagoveštaja da se nešto loše dešava sa svetskim finansijskim tržištem. Nije bilo karakterističnih simptoma koji bi skrenuli pažnju na predstojeći mogući finansijski krah.

Elem, bilo kako bilo, vlade najmoćnijih kapitalističkih zemalja su odlučile da intervenišu i spreče propast najvećih svetskih finansijskih institucija.
Šta je još karakteristično? Vlade nisu niti pozajmile niti poklonile ove enormne sume posrnulim finansijskim gigantima već su otkupile njihova dugovanja i na taj način postale suvlasnici istih!
Šta se to sad dešava? Zar se ovakvi postupci vlada ne kose sa jednom od osnovnih ideja liberalnog kapitalizma: Ako si sposoban plivaj, ako nisi potoni! Zar se to ne kosi sa jednom od osnovnih ideja kapitalizma da je privatno vlasništvo neprikosnoveno i jedini pravi pokretača ekonomije?
Da li to najveće zemlje kapitalističkog sveta odstupaju od osnova svoje doktrine i idu ka podruštvovljavanju imovine? Da li su to najmoćnije zemlje sveta odlučile da postanu vlasnici finansijskog sektora svojih zemalja, odnosno kičme ekonomije svake zemlje? Da li su to najmoćnije zemlje sveta odlučile da se odreknu kapitalizma?

Da li su to najveće zemlje sveta odlučile da se okrenu socijalizmu?

6. OKTOBAR

Danas je osvanuo 6. oktobar, kao što je i red posle 5 oktobra. Lep, sunčan, pravi jesenji dan. Ali, nije to onaj 6. oktobar kojeg čekam, evo, već 8 godina. Kao što Beckettovi Vladimir i Estragon uporno čekaju izvesnog Godoa, ja čekam onaj 6. oktobar koji nije došao posle 5. oktobra 2000. godine! A trebao je.

Više mi nije važno da li će doći 6. oktobra, aprila ili jula. Davno mi je postalo svejedno. Na ovaj dan samo zaokružim još jednu godinu mog bezuspešnog čekanja i započnem novu.

Naravno, svi zante o čemu pričam pa neću da elaboriram. Ja to, onako, tek da obeležim još jednu godišnjicu.
Neću da pričam o izneverenim očekivanjima, o propuštenim šansama, o izgubljenim godinama, sudbinama i ko zna čemu još. Ima jedna izreka koju naš narod koristi u ternucima očajanja i kad shvati da je nešto zauvek i nepovratno propalo. Kažu: Ko zna zašto je to dobro?

Ja još uvek nisam spreman da kažem: ko zna zašto je dobro što posle 5-og nije došao 6-ti oktobar te 2000. godine. Žao mi je što se to nije desilo ovog 6. oktobra 2008, ali i dalje se nadam.
U ime te nade - živeli!

BYE, BYE MONTENEGRO

Eto, i to se desilo. Crna Gora je priznala Kosovo kao nezavisnu državu i tako dala do znanja Srbiji da je došlo do definitivnog razlaza. Ko je mislio da se to neće dogoditi bio je ili zaslepljen ili mnogo naivan.
Ne tvrdim da je to dobro već samo da je bilo za očekivati.
Makedonija je takođe izvršila priznanje i pošto nije realno tako šta očekivati od BIH - krug je zatvoren.

Do ovoga je moralo doći jer na taj način su se definitivno mogle potrgati sve veze bivših jugoslovenskih bratskih republika sa Srbijom. Od ove tačke nema nazad za jednan duži period. Zluradnici se nadaju da je ovo nastavak svođenja Srbije na "Beogradski pašaluk" , ali uopšte se ne radi o tome.
Do priznavanja Kosova tj. definitivnog okretanja leđa Srbiji nije čak doveo ni pritisak spolja, kako neki žele da se prikaže, već su to autohtone i autonomne odluke lokalnih političkih elita koje na taj način definitivno učvršćuju svoju lokalnu moć. Sad, što se to poklopilo sa političkim trendom i tendencijama najjačih i najuticajnijih zemalja samo im je zgodno došlo i olakšalo posao.
Do svega ovoga ne bi došlo, ne mislim samo na priznavanje Kosova već o rasturanju Jugoslavije, da smo imali više sluha za realnost i više pameti.
Jugoslavija je imala šanse da preživi, posle Titove smrti, i ostane velika i uticajna zemlja da je učinila nekoliko poteza.
Pod 1 - Uvođenje višepartijskog sitema ali ne po nacionalnim osnovama, kako smo pogrešno radili već po političkom opredeljenju.
Pod 2 - Brzo ukidanje društvene imovine i sprovođenje procesa privatizacije
Pod 3 - Uvođenje ekonomske decentralizacije članica federacije do nivoa opština.

Na taj način je Jugoslavija mogla da napravi stabilno političko-ekonomsko uređenje slično današnjoj Nemačkoj, pa u krajnjoj liniji i uređenju kojem teži EU. To je u ovim uslovima jedan od boljih modela suživota više jasno odvojenih celina. Umesto toga Jugoslavija se demontirala na 6 Jugoslavija, što nije nikakvo rešenje.

Srbija, koja je još uvek u kovitu ima šansu da napravi bolju državu ukoliko se ubrzo odluči da sprovede one procese koje Jugoslavija nije sprovela. Ako nastavi da se ponaša kao "Jugoslavija u malom", nema ništa od te priče. Samo će i dalje da prolazi kroz agoniju na nesreću svojih građana i sreću malobrojnih ekonomsko-političkih oligarha.

Kao što neko reče: pametan uči na tuđim greškama, a budala na svojim. A šta reći za one koji ništa ne nauče ni na svojim greškama?

SVAKI POČETAK JE TEŽAK

Ovo je nova Internet adresa sa koje ću ubuduće postaviti svoj blog. Naravno, ovo je nastavak mog ranijeg bloga koji je išao na adresi www.vrtaric.byethost13.com/cutenews/example2.php ali sam ga zbog ovako nezgrapne adrese i promenio i prebacio na Blogspot.
Pozdrav svima koji su se "probili" do ovog novog bloga i koji žele sa mnom da podele razmišljanja o nekim temama.

Dobro došli!