Škavi ili silovanje jezika

Ovo je već ne znam koji put pretresana tema ali ajde opet da malo popričamo o njoj.
Tema je da li je nekorektno Albance zvati Šiptarima?
Pa da krenemo redom. Nekad davno bilo je sasvim normalno zvati Albance Šiptarima. Čak nije ni postojao drugi izraz u našem jeziku. I to je razumljivo jer Albanija nije autentičan, izvorni naziv te zemlje. Oni sami svoju zemlju zovu Šćiperija a sebe nazivaju Šćipetar. Dakle vrlo slično srpskom izgovoru Šiptar i po meni vrlo korektno.

Dakle, koliko god to neverovatno zvučalo malađim generacijama, Albance smo oduvek zvali Šiptarima i to nije imalo nikakvu lošu konotaciju. Onda je odjednom došlo 'naređenje' iz CK KPJ ili nekog drugog, a sličnog, organa da nije politički korektno drugove sa Kosova i Metohije koji su Albanskog porekla nazivati Šiptarima.
Naređenje - izvršenje. Bez mnogo objašnjenja. Ako ga je i bilo ja sam ga zaboravio. I to je, hoćeš-nećeš, usvojeno na opšte zadovoljstvo i veselje svih naroda i narodnosti drage nam i počivše SFRJ.

Zvanično smo drugove i drugarice Albanskog porekla na Kosovu i Metohiji počeli nazivati Albancima, a u narodu je ostao da 'živi' izraz Šiptar kao jedini u upotrebi. Niko ga nije koristio niti doživljavao kao pogrdan već kao jedini razumljiv.
Sad ostaje pitanje je da li je naziv Šiptar stvarno uvredljiva za Kosovskog Albanca. Verovatno jeste dok se toliko bune, premda imam informacije da se Albanac sa Kosova koji je poreklom iz Albanije ne vredja kad ga nazoveš Šiptar, a takođe ni Albanac iz Albanije, pogotovo ako se ovo Š izgovori vrlo 'meko'.

Kako smo mi u vreme socijalizma, a naročito samoupravnog socijalizma, prosto obožavali da stvari ne zovemo pravim imenima već smo izmišljali svoje samoupravne nazive, očekivali smo da će uskoro zbog političke i jezičke korektnosti biti uvedeno da Grke počnemo zvati Eleni, Nemce Dojč, Austrijance Esterajheri i tako dalje.

Međutim to se nije desilo. Znali su drugovi zašto to čine pa smo se zadržali samo na Albancima.
Iak, posle nekog vremena otkrili smo još jednu grešku u oslovljavanju jedne etničke grupe naših sunarodnika. Naime, sa zgražanjem smo, naprasno, konstatovali da Rome zovemo Ciganima. Celu zabunu su uneli etimolozi i proglasili naziv Ciganin pogrdnim, jer potiče od grčkog prideva 'aciganos', što je bio termin za najnižu prezrenu kastu u Indiji u značenju "nedodirljiv" i da ih od sada moramo zvati Romima.
Verujte, dok sam ja bio veoma mlad niko nije čuo za taj izraz Rom, i Cigani su bili Cigani kao što su Srbi bili Srbi.
Bilo kako bilo, ubrzo je izdato uputstvo da je od sada pa nadalje poželjno i politički-jezički korektno da Cigane počnemo da zovemo isključivo Romima. To je, naravno, prihvaćeno kao i za Albance premda mnogi Romi i sami smatraju da sam izraz Ciganin i nije uvredljiv. Uvredljiva je bila skrivena konotacija koja se vezala uz taj naziv. Ali to je druga priča.

Uopšte, šta znači uvredljivo? Sećam se da su me, dok sam radio u ambasadi Australije, pitali da li je za nas uvredljivo što nas oni kolokvijalno zovu Jugos? Nisam znao baš tačno šta da im odgovorim. Meni nije zvučalo uvredljivo ali ko bi ga znao kakvu je to konotaciju imalo u njihovim glavama.
Kad smo već kod konotacije i poimannja, ne znam da li znate da kosovski Albanci Srbe nazivaju Škavi. Mene taj naziv ostavlja potpuno ravnodušnim jer meni reč "škavi" ne budi nikakve asocijacije i ne znači mi ništa premda na Albanskom to znači baš to - "ništa"!
Kad bi me zvali seronja ili budala to bi već izazivalo kod mene neki revolt jer mi je značenje tih reči i te kako poznato i za mene ima određenu, razumljivu konotaciju.

Mogli bi smo o ovoj temi razgovarati satima i da ne dođemo ni do kakvog zaključka, jer jezik je 'živa' stvar i pokušavati ga uterati u tor nije ništa drugo već silovanje jezika! Na veliko zgražanje jezikoslovaca 'živi' jezik će nastaviti da živi svoj paralelni život izvan njihovih pravila koliko god se oni upinjali da ga ukrote.

Cool!

Tri prsta

Na gornjoj fotografiji su članice naše teniske reprezentacije koje su nadmoćno pobedile izuzetno kvalitetnu reprezentaciju Španije za plasman u A grupu Svetske lige! Veliki je to uspeh, nema šta! Bravo devojke!
A, jeste li primetili visoko podignuta tri prsta? Jel vam to smeta?
Nekima smeta, ali bez obzira kako se ova tri dignuta prsta mogu protumačiti to je ralno postao imidž Srba. Ja u tome ne vidim ništa loše. Ako ta tri prsta u "prevodu" znače: Pobedio sam! Ili: Ja sam Srbin! Šta u tome ima loše?
Jel loše biti pobednik? Jel sramotno biti Srbin?
Ako se to nekome izvan Srbije ne sviđa - baš nas briga! Dokle ćemo imati tu potrebu da svima udovoljavamo?
Zar ta tri prsta nisu bila i znak protesta protiv Miloševićevog režima. Simbol oslobođenja od diktature!
Mi već dugo tražimo neki naš brend po čemu ćemo se razlikovati od ostalih jednako dobrih kao što smo i mi.
Pa, eto jedan za početak.

Izvini

Kako razlikovatio čoveka od nečoveka?
Vrlo prosto. Čovek ima jednu reč - "izvini" koju iskreno izgovori kada shvati da je učinio nešto nedostojno čoveka.

Nečoveku je ta reč nepoznata. Ili bolje rečeno ta reč je, u njegovom poimanju sveta, nefunkcionalna jer može da umanji sjaj oreola nepogrešivog nadčoveka, kojeg je sam stavio iznad svoje glave.

Zašto ovo pišem? Zato što se danas navršava 10 godina od NATO bombardovanja centra Surdulice, kada je poginulo najmanje 20 civila, među kojima i 12 dece. Svakom normalanom čoveku je jasno da deca ne predstavljaju opasnost ni za koga, a najmanje za najveću vojnu silu koja je ikada postojala na ovoj planeti.

Mi, roditelji i oni koji će postati roditelji u ime svih roditelja na svetu i onih koji će tek postati roditelji još uvek čekamo da NATO izgovori tu famoznu reč "izvinite"!

Da li je moguće da je najjači na svetu toliko slab?

SORRY

How can you tell difference between a man and unman?
Easy. There is one word which man says when he does something improper to other man. This magic word is - "sorry".
This word is not known to an unman or better to say there is no such word in his dictionary. His brain doesn't function in that way. This word if used dims the light of the aureole above his head.
What am I trying to say?
Well, today is 10th anniversary since NATO has bombarded small town Surdulica in Serbia. At this attack 20 civilians were killed among which 12 were kids.
Anybody, with common sense, knows that kids are not threat to anybody or at least not to the strongest military alliance in the world ever existed on our planate.
We, parents and those who are parents to be, in the name of all the parents in the world, are still waiting for NATO to say: Sorry!
Is it possible that the strongest organization in the world is so weak?

Ua, javna preduzeća!

Zaposlen sam u javnom preduzeću i kapiram da sam jedan od onih koji imam bezobrazno veliku platu u odnosu na neke druge koji ne rade u javnim preduzećima ili ne rade uopšte.
Takva slika se stvara kroz medije unazad par meseci i kapiram da su naše plate glavni uzrok i generator SEKE (srpske ekonomske krize) u nas.
Konkretno u mom preduzeću direktor još nije prešao famoznu cifru od 100.000 dinara ali samim tim što radi u javnom preduzeću to je dovoljan razlog da ga bude stid i sram što uopšte prima platu i da njegov rad bez obzira na rezultat mora da bude za svaku osudu.
A, je li baš tako?
Naravno da nije. Nije to tako prosto i jednostavno. Meni ta povika na visoke plate direktora u javnom sektoru više liči na demagogiju i uranilovku koja je, barem nama starijima, jako dobro poznata iz nekih ranijih vremena i strahovito podseća na akcije, koje su se tokom socijalističkog razvoja naše otadžbine, dešavale ciklično svakih par godina. Rezultat će i ovaj puta biti isti kao i onomad. Odnosno, na kraju neće biti željenog rezultata. To bez sumnje. Bez sumnje je i da će, u međuvremenu, sposobni otići tamo gde se znanje ceni i adekvatno nagrađuje, a nama će ostati prosek ili možda čak manje od toga, a onda ćemo, opet, imati preduzeća koja će ostvarivati prosečne rezultate ili čak manje od toga.

Ono što nama stvarno nedostaje je sistem. Dakle, manimo se više populističko demagoških akcija i hajki bez jasnih kriterijuma i počnimo već jednom da uvodimo sistem u kojem će se tačno znati ko šta radi, koliko doprinosi i koliko taj rad i doprinos vredi.
Dakle, nije suština u tome za koliko će se nekome skresati plata da bi to bilo medijski, socijalno ili politički prihvatljivo, nego da li je taj neko uopšte zaradio platu. Jedino merilo za visinu plate mora da bude rezultat rada. Ne, formalno obrazovanje, vernost partiji ili pokretu, boja očiju ili bilo šta drugo već samo ostvareni rezultat!

Kod javnih preduzeća situacija je malo specifična. U svojoj karijeri imao sam i tu čast da budem direktor jednog javnog preduzeća i govorim ovo iz "prve ruke". Realno, za većinu javnih preduzeća karakteristično je da uglavnom nemaju konkurenciju, a i da imaju manje-više konstatntan i siguran prihod. Sve greške u rukovođenju se lako nadoknađuju povećanjem cene usluge ili proizvoda.
Iz toga proizlazi da bi merilo uspešnosti rukovođenja javnim preduzećem trebalo da bude realno ostvareno smanjenje cene proizvoda i/ili bitno poboljšanje usluge koju javno preduzeće pruža korisnicima, a nikako ostvareni profit jer cilj javnog preduzeća ne sme da bude stvaranje profita već kvalitetno zadovoljenje potreba građana.
A plate? Ni tu nema velike mudrosti. Njih treba, jednostavno, razvrstati u jasno definisane "platne razrede" kao što se to radi u normalnim državama u sveta i onda je sve jasno i transparentno.

Kako stvari sada stoje mi smo još uvek daleko od uvođenja reda i jasnih pravila igre tako da će i ova "akcija" vlade završiti kao i one iz moje mladosti. Odnosno bez konačnog rezultata. Ustvari, rezultat će biti taj da će grupa "sposobnih" menadžera pronaći rupe da se provuku i kroz ovu turbulenciju i naravno izađu još jači jer: sve što nas ne ubije - to nas ojača.

Međunarodni sud pravde

Međunarodni sud pravde u Hagu trebalo bi danas da objavi koje su zemlje dostavile podneske u postupku za utvrđivanje legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova.
Ali, već se i sada zna da su to učinile 33 zemlje od čega je 18 država koje su priznale Kosovo i 15 koje nisu.

U našoj javnosti reagovanja su razna. Od toga da treba priznati "realnost" i priznati Kosovo, preko toga da Kosovo, kad ga već gubimo, treba "prodati" i vratiti silne pare koje je Srbija uložila u tu pokrajinu, do toga da Kosovo treba "osloboditi" vojnom akcijom.

Bez obzira koje rešenje zagovarate ne treba se ljutiti na one druge. Koliko ljudi toliko ćudi. Svi su oni, u skladu sa svojim temperamentom, mentalnim i kulturološkim nivoom u pravu, a istina je, naravno, kao i uvek negde između.
Sad kad smo posle više decenija vođenja pogrešne unutrašnje i spoljne politike došli tu gde smo sva su ova razmišljanja legitimna.

Nije ni ta pogrešno vođena politika alibi ni za jednu stranu. Teško bi bilo zamisliti da bi se nekoj snažnoj državi, bez obzira na pogrešno vođenu politiku, moglo desiti, kao nama, da se deo zemlje otcepi bez volje i saglasnosti centralne vlasti. Setimo se antikolonijalnih ratova 50-tih i 60-tih godina kada su mnoge kolonije izvojevale nezavisnost ipak to nisu učinile bez "saglasnosti" kolonizatora, odnosno uz obostrani pristanak. I da, ni jedna od tih koloniziranih zemalja nije bila unutar teritorije zemlje kolonizaora što bitno menja stvar i onemogućava paralelu.

Elem, bilo kako bilo, u ovom momentu Srbija čini ono što je jedino ispravno i moguće, odnosno u skladu sa sopstvenom, vojnom, ekonomskom i političkom snagom kojom raspolaže.

Na sud - pa šta bude.

A može da bude da će Međunarodni sud pravde da odluči da je secesija Kosova bila legalna ili da nije bila legalna.

U oba slučaja baš ništa se neće promeniti u odnosu na ovo što imamo danas.

Jer, kakava bi to "krpa" od države Srbija bila kad bi priznala pravo da kad se nekome "ćefne" proglasi nezavisnost odnosno kakve bi "krpe" od države bile velike sile koje bi priznale da su nekoga bombardovali "na pravdi Boga"?

Dakle ukoliko MSP proglasi secesiju Kosova nije realno očekivati da će Srbija, bez obzir na sve naknadne pritiske priznati tu državu Kosovo.

Ukoliko MSP, pak, donese odluku da secesija Kosova bio nezakonit akt, suludo je očekivati da će kosovska vlada pristati da kaže : Izvinite, malo smo se zajebali, evo vam nazad VAŠE Kosovo. Još manje je za očekivati da bi USA, Engleska itd. povukli svoje priznanje i priznali da su bez ikakvog razloga bombardovali i razrušili jednu državu.

Treća varijanta koju neki "racionalni" ljudi zagovaraju je da se Kosovu dâ nezavisnost ali da se naplati sve što je Srbija ulagala u tu pokrajinu takođe je suludo. Iz više razloga, a osnovni je da bi na taj način Srbija posredno priznala da je tamo bili na tuđem.

Iz svega rečenog, proizlazi da, kakava god bila presuda MSP, na terenu se neće ništa promeniti.
Srbija, to je jasno, nikada neće priznati jednostrano proglašeno otcepljenje i nezavisnost jer to jednostavno tako ne biva. Kosovo, naravno, nikada neće odustati od stečene nezavisnosti jer ni to, u realnom svetu, ne biva.

Zaključujem da će ostati "status quo" do neke nove "podele karata".
Do neke nove svetske turbulencije ili neke nove globalne promene svesti pojma države i nacije.