Žuta mašina

Da li se to upalila lampica koja upozorava da nešto sa "Žutom mašinom" nije u redu?

Pokušali su tu na Voždovcu već treći put da je upale na "gurku" ali nije uspelo.

Jače i brže od ovoga, očigledno se nije moglo, tako da se mora tražiti gde je kvar, zameniti sve što treba, a ne silovati mašinu. Može još da zariba, a onda je kraj. Znam jednu SRS mašinu koja je tako bila silovana i sad je u starom gvožđu.

Do sada je vozila baš dobro. Jeste da je 90-to godište ali dobro je vukla do pred koju godinu. Vukla je i ona i ovakva već pomalo razdrndana, ali bolju nismo imali.

Ali, ne lezi vraže, nedavno se pojavio jedan sličan, ali novi model koji je ljudima prijemčiviji za oko, uho i džep te, hoćeš-nećeš, mora da se krene u popravku i redizajn starog modela.

Prvo dobro osmotriti šta ne valja a onda zameniti, po mogućstvu originalnim delovima. Ovi jeftini lažnjaci su i doveli do toga da nije izdržala ni 10 godina.

Farovi moraju da se našteluju i zamene izgrebana i zamućena stakla, da bi se videlo dalje. Da bi se jasno videlo kuda se ide. Da se ne zaluta. Kad znaš gde ideš onda može i malo brže da se vozi.

Izduvni lonac, definitivno mora da se promeni jer je ovaj počeo ozbiljno da zagađuje okolinu. Smrdi gde god prođe i ljudi okreću glavu i zapuše nos kad protutnji kroz njihov sokak.

Ni stanje amortizera više nije sjajno. Tu i tamo još se amortizuju poneke rupe na nekim slabije frekventnim putevima oko Kostolca, ali i najmanja neravnina na autoputu za EU oseća se kao ogromna rupetina. Jeste da su dobri amortizeri skupi, ali čuvaju šasiju od ulubljenja i ne daj bože raspadanja.

Štelovanje motora pod obavezno. Počeo je da troši ko ruska kola iz najboljih soc-dana.
Trošak održavanja je postao ogroman. Neka gomila mehaničara stalno nešto raducka oko motora. Prave se da kao popravljaju ali nikako da ga poprave samo naplaćuju ruke i delove.

Možda je došlo vreme da se raspiše tender, ali pravi, transparentni, pa da se izaberu novi majstori. Ovi, sadašnji garant, ne umeju da rade svoj posao. Možda bi trebalo razmisliti da se ponovo mašina preda u ruke majstorima iz 90-tih? Tada je sve radilo tip-top.

Mašina je u tako lošem stanju da koliko vidim čak ne valja ni rezevni točak marke "LDP-G17". I to treba reparirati ili nabaviti novi.

Dakle, očigledno je da je naša dobra stara "žuta mašina" počela da posustaje i da je potrebno jedno dobro osvežavanje.

11 tačaka

Malo su se utišali glasovi oko otpuštanja zaposlenih u administraciji tako da ne znam da li se na tome radi ili se možda odustalo.
Ja jesam zaposlen u administraciji i moj glas protiv te mere bi se mogao protumačiti kao sebičan ali ja sam, nažalost, već u kategoriji zaštićenih tako da se to mene direktno ne dotiče.
Kao insajder mogu da potvrdim da u našim državnim firmama i administraciji doista postoji veći broj zaposlenih od optimalnog i da bi ova mera bila veoma opravdana da se kao društvo nalazimo u drugačijem okolnostima.
Naravno sada sledi ono: ali...
Dakle, ali, pitam se ja, da li je neko razmišljao o tome da bi nas otpuštanje tih radnika moglo koštati više od direktne uštede u državnom budžetu?
Šta bismo u ovom momentu time dobili i da li bismo dobili ili, o paradoksa, možda bili u gubitku?

Ekonomija je prirodna i egzaktna nauka i ko ume njome da barata mogao bi relativno lako da dođe do prilično jasnih rezultata ukoliko se pravilno izvrši proračun. Bojim se da bi jedna takva ozbiljna računica pokazala da ne bismo dobili ništa već bismo bili samo u gubitku.
Da vidimo zašto i kako.

Radnici o kojima pričam jesu direktan trošak preduzećima i ustanovama u kojima rade i logično je da bi se njihovim otpuštanjem smanjio direktni trošak iz državnog budžeta.
Akcenat stavljam na direktan trošak koji je moguće izraziti vrlo egzaktim ciframa.
Primera radi, ako je prosečna bruto plata zaposlenog u administraciji oko 50.000 dinara i ukoliko otpustimo njih 10.000, dolazimo do sume od 500.000.000 dinara mesečno odnosno oko 5 miliona evra mesečno tj. dignuto na godišnji nivo oko 60 miliona €. Malo li je?
Pa jeste malo jer šta biva sa indirektnim i nekim drugim troškovima koji bi mogli uveliko da nadmaše ovu sumu.
Nije mi poznato da li se neko bavio i ovom računicom ali u ozbiljnoj državi bi sigurno neko seo i sagledao problem i sa te strane.
Evo nekih posledica koje bi mogle bitno da utiču na smanjenje prihoda države zbog otpuštanja tih radnika:
- Kao prvo, država bi morala svakome od njih da plati otpremninu koja bi iznosila .... dinara. Mrzi me da to sada računam ali siguran sam jako mnogo. Dakle jedan direktan i jak udar na budžet;
- Kao drugo, budžetska kasa bi bila praznija za prihod od poreza na plate koji svi ti ljudi inače dok su zaposleni uplaćuju u budžet. Verujem da to nije mali iznos, a njime se pune fondovi za zdravstvo,školstvo, vojsku, policiju, nezaposlene itd...;
- Kao treće, ti ljudi bi prestali da bivaju kupci proizvoda u trgovinama pa bi se smanjio priliv u budžetsku kasu po osnovu naplaćenog PDV-a;
- Kao četvrto, ukoliko se smanji promet u trgovinama "gazde" bi imali manji profit, a kako oni to nikako ne vole, taj manjak zarade bi prebacili na svoje zaposlene iliti u prevodu smanjili bi plate svojih radnika. Eto indirektne štete i za "one druge" koji su zadržali posao;
- Kao peto, proisteklo iz četvrtog, smanjenje plata zaposlenih automatski znači manji porez na lične dohotke radnika pa bi opet imali smanjenje priliva para u državnu kasu za određeni procenat po tom osnovu;
- Kao šesto, otpušteni radnici bi se pojavili na birou za zapošljavanje pa bi država imala veći odliv sredstava iz budžeta za socijalnu zaštitu;
- Kao sedmo, stresna situacija bi izazvala zdravstvene probleme kod velikog broja otpuštenih i članova njihovih porodica koji bi se onda javljali lekarima i imali bismo povećane izdatke za zdravstvo;
- Kao osmo, pojava tih ljudi na tržištu rada poremetila bi odnos ponude i tražnje radne snage pa bi neminovno došlo do pada nadnica, jer bi više ljudi konkurisalo za jedno slobodno radno mesto i poslodavac dolazi u lagodnu situaciju da može da za isti posao plati manje pare. Dakle, došlo bi do smanjenje plata onim srećnicma koji su zadržali posao;
- Kao deveto, smanjenje plata svih zaposlenih opet rezultira manjim prihodom u budžet po osnovu poreza na plate;
- Kao deseto, nije zanemarljivo ni pojava socijalnih protesta koji bi zakrčenjem ulica parilisali saobraćaj i povećali potrošnju goriva (koje uvozimo i plaćamo devizama), kašnjenjem na posao i padom produktivnoti onih koji još uvek rade. Još jedan verovatno značajan indirektan trošak;
- Kao jedanaesto ne smemo smetnuti s uma da bi takva situacija, nažalost, sigurno dovela i do povećanog kriminala jer bi neki ljudi i na taj način pokušali da reše svoje egzistencijalne probleme;

Kad bismo stavili na papir samo ove direktne i indirektne troškove koje sam nabrojao, a ima ih sigurno još jer nisam baš studiozno prišao ovoj temi, mislim da bismo došli do cifre koja daleko prevazilazi uštedu koju bi država ostvarila otpuštanjem ovih radnika.

Dakle nije sve kao što izgleda na prvi pogled.
Možda je neko u vladi i/ili odgovarajućem ministarstvu seo i napravio pravu projekciju i došao do cifara koje potvrđuju ovo što sam naveo.

Znači, kad odbacimo zluradost i zavist te trezne glave počnemo da računamo kao odgovorni ljudi možda je ipak bolje ostaviti te ljude tamo gde jesu. Staviti moratorijum na prijem novih administrativnih radnika, smanjiti zavisne i materijalne troškove u tim preduzećima, eventualno izvršiti linearno smanjenja plata, ali ne za mnogo jer bismo opet ušli u spiralu smanjenja indirektnih prihoda.
Možda je sve ovo neko imao u vidu i odlučio da još dva puta sve dobro izmeri pre nego što počne da seče.

Asambleja

Ima tome već duže vreme kako nisam toliko uživao u TV prenosima iz nacionalne Asambleje.
Priznajem da sladostrasno uživam u pištanju neobaveštenih jahača magle i bacača cipela gledajući njihovu nemoć da spreče davanje autonomije našem regionu sa najhrabrijim i najpametnijim građanima - Vojvodini.

Razlog više za moju radost, a njihovu žalost, je to što je ta autonomija direktni rezultat cvilećih poslanika i njihovog Novog Ustava. Kako su ga doneli tako će sada da uživaju u njegovim plodovima - sa sve preambulom.

Da je ustav donet na normalan način, odnosno da nije siledžijski nametnut bez prethodne javne rasprave i višednevnog glasanja, sada bi smo imali kvalitetan dokument koji ne bismo morali ponovo da menjamo.

A, menjaćemo ga i to vrlo brzo, jer ni ostatak naroda Serbskog nije baš toliko blesav. Barem se nadam. Na primeru Vojvodine će videti šta znači biti odvojen od centralizovane i korumpirane vlasti. Kad ostali budu videli na primeru Vojvodine kako je lepo kad ti se ne udeljuju tvoje pare, na kašičicu, iz jednog centra, već sam odlučujuš šta je dobro i pametno za tebe, e onda će i oni zapevati autonomašku pesmicu: Gde su naši novci?!
Ta pesmica još nije na dnevnom redu Asambleje ali čvrsto verujem da će biti već u sledećem sazivu.

Još malo o globalizaciji

U današnjem blogu namera mi je da malo podrobnije pojasnim svoje razloge za tvrdnju (teoriju) da razvoj ljudskog društva mora ići u smeru globalizacije i smanjenju uticaja države na svoje privrede.
Pri tome pod globalizacijom ne pretpostavljam stvaranje neke "super države", već skup organizovanih društavâ, (ne nužno država) koje koegzistiraju u okruženju podjednakih proizvodnih odnosa i podjednako snažnih proizvodnih snaga. Bitan preduslov za nastanak takvog društva je slobodno tržište i visoki stepen automatizacije i robotike uz maksimalno oslobađanje čoveka od fizičkog rada. Samo čovek oslobođen fizičkog rada i mogućnosti eksploatacije od strane drugog čoveka može da bude istinski slobodan.
Decenijama od marksista slušamo kako kapitalizam i slobodno tržište stvaraju siromaštvo i nejednakost među ljudima i podstiču konflikte i klasnu borbu između vlasnika kapitala i proletera. Po marksističkom viđenju stvari, ovaj inherentni klasni rat nužno vodi svetskoj revoluciji u kojoj će siromašni, politički, razvlastiti kapitaliste i uspostaviti egalitarno, komunističko društvo sa kolektivnom svojinom.

Njihovi rođaci po ideji, socijaldemokrate, se protive ovako radikalnom zaključku svojih komunističkih saboraca. Po njima, tačno je da neregulisani kapitalizam vodi socijalnoj polarizaciji, siromašenju većine stanovništva i na kraju sukobima i klasnoj borbi. Da bi se to sprečilo tu je demokratska država, koja svojom benevolentnom intervencijom – putem porez, pravnom regulativom i državnom potrošnjom treba da stabilizuje i racionalizuje kapitalizam, a klasnu borbu predupredi širokim merama redistribucije dohotka.
Posle velikih turbulencija 20-ih godina prošlog veka, ovo drugo gledište će pod imenom kejnzijanskog intervencionizma i države blagostanja nadvaladati u socijalističkom pokretu, i nametnuti se kao generalni društveni obrazac u zapadnom svetu. Njegova osnovna premisa bila je da slobodno tržište ne sme biti prepušteno vlastitoj samoregulaciji, jer ona vodi privrednoj nestabilnosti (depresijama), manjku privredne aktivnosti i velikim nejednakostima. Intervencija države kroz povećanu javnu potrošnju, regulaciju ekonomije i čak nacionalizovanje nekih privrednih grana često se smatrala nužnom za uspostavljanje efikasne privredne strukture. Lord Kejnz (John Maynard Keynes) je zbog toga čak smatran spasiocem kapitalizma, budući da se verovalo da “laissez-faire” sistem XIX veka ne može opstati u XX-om.

Istorijsko iskustvo koje smo u međuvremenu preživeli, pokazalo je da su sve to bile kolosalne zablude, a posebno u pogledu jedne osnovne činjenice koju su ekonomisti u XIX veku dobro znali, a koju su socijalni reformatori u XX-om potpuno zaboravili: upravo su slobodna trgovina i slobodna tržišna ne samo instrumenti ekonomskog progresa, već ništa manje i najbolja oruđa širenja svetskog mira i miroljubive saradnje preko nacionalnih granica.
S druge strane, svedoci smo da su socijalizam i država glavni i najveći izvori kako socijalne nestabilnosti, tako i siromaštva, konflikata i ratova. Svi veliki ratovi koji su vođeni u moderno doba vođeni su zbog ekonomskih razloga, odnosno borbe oko toga ko će kontrolisati ekskluzivno neke privredne resurse i zbog trgovinskog protekcionizma i carinskih ratova koje su neke zemlje nametale iz političkih razloga. Takođe, poznato je da su svi veliki ekonomski poremećaji unutar ekonomsksog sistema bili izazvani državnim intervencijama i željom da se kapitalizam "popravi".

Nasuprot tome, skoro celi XIX vek je bio razdoblje mira. Od kraja napoleonovih ratova 1815 pa sve početka I sv. rata 1914. godine vladao je mir. To je bio “laissez-faire – vek”. Vek potpuno slobodne trgovine i liberalne privrede u većem delu Evrope. Zbog socijalizma i trgovinskog protekcionizam, koje je kao prve političke mere uveo kancelar Bizmark, počeo je narastati nemački militaristički nacionalizam, iz kojeg će kasnije proisteći oba svetska rata.

Dakle, nasuprot levičarskoj propagandi koja se duboko uvrežila u moderno intelektualno javno menje, kapitalizam i slobodna trgovina promovišu mir i saradnju, dok socijalizam i državna intervencija stvaraju konfikte, ratove, mržnju i okreću ljude jedne protiv drugih.
Mi sa Balkana možemo možda najbolje, iz prve ruke, da vidimo rezultate delovanja države, kad ona dosledno istrajava na trgovinskom i političkom zatvaranju i promoviše rat i ekonomsku samodovoljnost kao svoje osnovne postulate.

Međutim, ne ogleda se destruktivnost i konfliktnost države samo u njenim najgorim ratnim manifestacijama, već glavni problemi nastaju njihovom u danas veoma raširenom, intervencionizmu. On stvara mržnju, surevnjivost i nepoverenje među narodima.
Malo ko smatrata EU socijalističkim eksperimentom koji nanosi veliku štetu slobodnoj ekonomiji, i podstiče siromaštvo širom sveta, a ipak, EU vodi vrlo protekcionističku trgovinsku politiku kojom zatvara svoje agrarno tržište za stranu konkurenciju, sprečavajući time siromašne zemlje iz trećeg sveta da prodaju agrarne proizvode na njihovom tržištu, i tako prevaziđu dobar deo svog siromaštva jer to su proizvodi koji u najvećem procentu učestvuju u bruto proizvodu tih zemalja. Netrpeljivost i mržnja koji se javljaju između razvijenog i nerazvijenog sveta nisu proizvod kapitalizma, već trgovinskog protekcioizma, kombinovanog sa lošim, antikapitalističkim politikama u siroamšnom svetu.
Jaz između ova dva sveta nije nikakvo filozofsko ni kulturološko pitanje, već stvar uvođenja nekih političkih i ekonomski reformi, kojima bi se smanjile barijere za ulazak kako "južnjačke" robe na "severnjačka" tržišta, tako i severnjačkog kapitala i investicija na južnjačka tržišta. Svuda u svetu gde postoji otvorena privreda i slobodan protok kapitala, uz male poreze i sigurna vlasnička prava, imamo brz napredak, i prevazilaženje zaostalosti u odnosu na Zapad. I u tim zemljama nema mržnje prema Zapadu, ili konflikata. Obrnuto, gde god se promovišu "trgovinske politike", političko-ekonomski blokovi i protekcionizam, rastu siromaštvo i međusobna mržnja. Najbolji primer je uzajamna mržnja između radnika na Zapadu i radnika u nerazvijenom svetu. Ovi prvi doživljavaju ove druge kao uljeze koji socijalnim dampingom preotimaju njihova radna mesta, a ovi njih kao bogate samožive koji svojim sindikalističkim i protekcionističkim nasiljem žele da ih spreče da im konkurišu za investicije zapadnih kompanija.

Zemlje koje ulaze u EU su jako plastičan primer toga kako političke restrikcije stvaraju mržnju i zlu krv. Skoro smo u novinama mogli da pročitamo kako čuvena slovenačka fabrika voćnih sokova "Fruktal" otpušta značajan broj svojih radnika i seli pogone u Makedoniju. Razlog tome je priključenje EU. Stupanjem u članstvo EU Slovenija je morala da suspenduje sporazume o slobodnoj trgovini sa zemljama Jugoistočne Evrope, i uvede im carine. A te zemlje predstavljaju glavno tržište za slovenačke proizvode. Kao posledica uzvratnih carina, slovenačka roba postaje nekonkurentna na istočnim tržištima, a ipak nema dovoljno kvaliteta da se probije na Zapadu. Zbog visokih troškova radne snage i velike regulacije u Sloveniji, njihove fabrike i radna mesta polako počinju da se sele na Istok. Verovatno nije daleko dan kad će slovenački sindikati i političari krenuti u kampanju protiv "Istočnjaka" sa zahtevima da se zaustavi “outsourcing”. Zauzvrat, Istočnjaci će krenuti sa kampanjom protiv arogantnih i sebičnih zapadnih suseda koji neće da podele sa njima blagodeti evropskog života, već uvode barijere da dodatno osiromaše nas koji smo i onako siromašni.
Ali, problem je što ni jedni ni drugi neće kriviti državne greške i intervencije za svoje nevolje, već ‘ajde da kažem, kapitalizam. I tražiće još više državnih intervencija da bi se ispravile posledice onih ranijih. I tako unedogled. Umesto da shvate da je rešenje u ukidanju ili smanjivanju svih vrsta barijera, intervencija i regulacija, oni će, na radost svoje političke i intelektualne klase, samo perpetuirati nesreću u kojoj su se našli, tražeći još više onog zla od koga pate, kao lek za njega samog.

Tu dolazim do ključne tvrdnje za moju teoriju.
Šta bi se desilo kad bi ljudi prihvatili da uzrok siromaštva, bede, ekstremne nejednakosti, produbljivanja jaza između Zapada i Istoka, Severa i Juga, nije tržište nego država? Da bi se to desilo, najpre intelektualna elita mora da shvati neke elementarne propozicije ekonomske nauke: privredna sloboda i deregulacija imaju sasvim suprotne efekte od onih koje im pripisuju levičarski intelektualci i političari i birokrati zainteresovani za perpetuiranje postojećih ograničenja i intervencija. Slobodan protok kapitala ujednačava cenu kapitala širom slobodnog svetskog tržišta; podiže onde gde je preniska a spušta gdje je previsoka, ubacujući sveže investicije u zemlje gdje ih ima malo (minimalno smanjujući investiranje u bogatim zemljama, pod uslovom da nisu preregulisane i sa velikom potrošnjom). Slobodno tržište rada ujednačava njegovu cenu, primoravajući bogate na konkurenciju sa siromašnima, i vodeći pravednijem radnom zakonodavstvu u svim zemljama, koje biva deregulisano i pojednostavljeno, da bi se održala konkurentnost sa drugima. Zbir prethodne dve slobode vodi rastu siromašnih zemalja zbog toga što mogu da koriste svoje manje troškove da bi privukle kapital koji slobodno luta tražeći investicije s najvećim stepenom prinosa i najmanjim troškovima. Zbog opadajuće granične produktivnosti rada i kapitala, sve mere liberalizacije u prvoj fazi disproporcionalno pomažu siromašnima, da bi kasnije ta disproporcija bila umanjena i konačno počela da iščezava sa smanjenjem razlika.
Naravno, pretpostavka za ovu igru je zaštita privatne svojine i poslovna sigurnost kroz, u prvom redu, poštovanje ugovora. Ukoliko toga nema, samo komparativna prednost jeftinijeg rada ili većih mogućnosti za investiranje, neće biti iskorišćena. To i objašnjava zašto neke ranije siromašne zemlje vrlo brzo napreduju u eri globalizacije, a neke nastavlaju da stagniraju. U odsustvu jasno definisanih i zaštićenih privatnih vlasničkih prava, transakcioni troškovi kretanja resursa ka najprofitabilnijim upotrebama rastu, što vrši pritisak na intenzitet trgovine (razmene) i investiranja, a time i privrednog rasta. Oni sa dobrim pravilima napreduju brzo (jer snižavaju transakcione troškove polsovanja), oni sa lošijim pravilma sporije. I tu nema pomoći.

Sem liberalizacije tržišta kapitala i rada, slobodna trgovina koristi kako bogatima tako i siromašnima, doprinoseći da jeftinija uvozna roba uvećava porodične budžete i potrošnju, stimulišući ekonomiju, kako u bogatijim tako u siromašnijim zemljama. I ovde siromašni imaju veću marginalnu stopu prinosa budući da startuju sa niže pozicije. Ali, mnogo važnije od toga, oni imaju apsolutni porast investicija i dohotka, zato što strana konkurencija prisiljava domaću privredu na restrukturiranje i prilagođavanje. Iz tog razloga ukoliko bogati i dalje budu zadržali svoje postojeće trgovinske barijere, siromašni bi trebalo da ih (sam)ukinu, jer bi time stekli dodatnu komparativnu prednost, dozvoljavajući, nepoćudnom kapitalu da se premešta.

Sve ove tri slobode zajednički doprinose istinskom integrisanju svetske ekonomije u jednu celinu, a to znači potpomažu širenje mreže podele rada i svih dobitaka od rastuće ekonomije obima i konkurencije. Integrisana svetska ekonomija ne znači da svi uvedu iste zakone i regulacije u skladu sa standardima preregulisanih zapadnih država blagostanja, već da vlade ukinu što je više moguće barijera konkurenciji i slobodnom protoku kapitala i radne snage. Tržište je jedini i najbolji instrument miroljubive saradnje ljudi širom sveta, i način na koji oni međusobno doprinose jedni drugima kroz kooperaciju i takmičenje.

Svaki pokušaj da se bilo koje, a najmanje svetsko, slobodno tržište, disciplinuje, racionalizuje i "popravi" državnom intervencijom i regulacijom, opstruira ovaj prirodni proces saradnje ljudi u svetskoj podeli rada.
Državna intervencija predstavlja rat koji vlade objavljuju svojim građanima, da bi se zaštitile privilegije uskog kruga protekcionističkih lobija (sindikata, krupnog biznisa, državne birokratije), a sebe izuzeli iz konkurencije.
Ima li boljeg primera od evropske poljoprivredne politike, kojom se dodjeljuju ogromne subvencije domaćim proizvođačima, a uvode velike carinske i vancarinske barijere za robu stranih zemalja? To je objava rata ne samo siromašnima u trećem svetu koji ne mogu da prodaju po tako surovo nepravednim protekcionističkim uslovima, već i domaćim potrošačima koji su dvostruko oporezovani da bi neko treći imao privilegije, jer oni moraju em da kupuju skuplju domaću robu (smanjujući time svoju ličnu štednju ili potrošnju), em da izdvajaju ogromna sredstva za direktno budžetsko subvencionisanje uskog kruga farmerskih lobija.

Državna intervencija zapravo predstavlja akt upotrebe zakonskog monopola fizičke prinude da bi se ljudi privolili da rade nešto drugo od onog što žele ili onoga što im je interes. Evo još jednog primera. Ukoliko evropski potrošač želi da kupi šećer od jeftinog srpskog izvoznika (proizvođača), briselska birokratija koju "kaptiraju" veliki proizvođači šećera ne da, već uvodi kvote, da bi sačuvala njihove monopolske privilegije. Dakle, birokrati uskraćuju ljudima slobodan izbor, da bi uskom krugu svojih “prijatelja” i finasijera obezbedili privilegije mimo tržišta. I to je logika državne intervencije u ekonomiju u svim oblastima. Ona uvodi obrazac alokacije resursa putem političke direktive i birokratske arbitraže, a ne dobrovoljne kooperacije, čime podriva temelje miroljubive saradnje među ljudima. Saradnjom među ljudima može da upravlja ili država ili tržište. Trećeg i kompromisnog puta nema.
Tržište, kao amorfni oblik, nepristrasni arbitar, ima jednu jedinu logiku, a to je da bude slobodno i da tu slobodu prenese na sve učesnike u “igri”.
Da zaključim. Čovek modernog doba mora da teži oslobađanju države od “obaveze” da štiti svoje podanike bilo kojom vrstom protekcionizma. Uloga države bi tebala da se svede samo na stvaranje uslova slobodne konkurencije i saradnje sa drugim državama u cilju ukidanja protekcionizma ne vodeći brigu o interesima pojedinih članova svoje zajednice. Država mora da se bavi stvaranjem uslova za brži i lakši protok ideja, kapitala i radne snage. Sve ostalo će regulisati tržište. I naravno, još jednom podvlačim ti procesi moraju da budu globalni i sveobuhvatni.
Utopija? Možda. Ja ne verujem da je to utopija već neminovnost. Da li je to moguće u ovom trenutku pri ovom stepenu razvoja društvenih i proizvodnih odnosa? Pa, stvarnost oko mene mi kazuje da nije, ali sve se menja pa će i razvoj tih snaga u određenom momentu prevazići današnje odnose.
Treba samo razmišljati u tom smeru i normalno, kad god je moguće, popularizovati tu ideju, ako ste zagovornik iste, jer društvo slobodnog čoveka je pred nama i mi nezaustavljivo idemo ka tom cilju. Samo od nas samih zavisi da li ćemo do tog cilja doći pre ili kasnije.

Politička ekonomija i bauk tržišta

Društveni procesi stalno su u pokretu kao ustalasalo more.
Nepisani cilj svih društvenih zajednica je postizanja slobodnog društva slobodnih pojedinaca i sva društva teže tom cilju, ali paradoksalno, sve društvene elite i upravljačke strukture, dakle ono "najbolje" u nekom društvu nemaju taj cilj. Naprotiv, čak se radi o obrnutoj proporciji. Što je država bogatija to manje teži jednom takvom društvu.

Zadnjih stotinjak godina uočavamo da se društva u praksi lelujaju u traženju idealnog poretka tako da se "ljuljamo" od liberalnog kapitalizma, koje barem deklarativno, priznaje samo i isključivo tržište do istočno socijalističkih sistema koji su rešenje videli u diktiranoj privredi.

Politička ekonomija pokušava da dâ naučni odgovor koje je rešenje pravo hvaleći i kudeći rešenja pojedinih sistema, ali nisam primetio da se i jedan teoretičar osvrnuo na pogubno delovanje društvenih elita. Dobro, možda sa izuzetkom Karla Marksa, ali on nije baš omiljena figura među danas živućim politikolozima. Naprotiv. Ali o tome nekom drugom prilikom.

Osnovna stvar koju na početku moramo shvatiti je da nasilje i konflikti u društvu izviru iz mešanja politike u ekonomske procese i nedozvoljavanja samim procesima da nesmetano djeluje.

A stvar je u osnovi vrlo prosta. Ekonomskim aktivnostima mora upravljati volja slobodnih ljudi, iskazana kroz njihovo svakodnevno demokratsko glasanje na tržištu.
To nas dovodi do sledećeg uslova bez kojeg nema daljeg napretka ni u jednom sistemu, a to je slobodno tržište. I to ne bilo koje tržište već globalno slobodno tržište. Tržište bez ostatka.

Samo slobodno tržište i to, kao što rekoh, globalno može dovesti stvari u društvu i ekonomiji u ravnotežu. Državni intervencionizam ne sme da postoji. Ni u najboljoj nameri. Jer državni intervencionizam je samo relativno blaga i često podnošljiva forma diktature. Ali, zbog toga nije manje diktatura, i ne treba je uzdizati kao nekakav napredak u odnosu na ostale sisteme upravljanja privredom.

Postavlja se pitanje da li je moguće postići globalno tržište na koje politika ne bi imala uticaj. Naravno da je moguće, ali se tada političkoj oligarhiji, odnosno elitama, izbija ozbiljan adut iz ruku da mogu ostvarivati ekstra profit koji im daje nadmoć nad nekom drugom političkom oligarhijom. Dakle potrebno je samo iz ruku države izbiti višak sredstava (kapitala) koji im daje (pre)moć, a kapital bez obzira na oblik će sam odraditi preraspodelu.
Državne intervencije, bilo koje vrste, samo odlažu taj proces i udaljavaju nas od konačnog cilja.

Dakle da bi smo došli do slobodnog društva slobodnih ljudi potrebno je prevashodno izbaciti iz ruku države njihovo glavno oružje, a to su pre svega sve vrste izvozno uvoznih carina. Svi preferencijali,akcize i dozvole. Država treba da funkcioniše samo od poreza na promet. E, sad dolazimo do ključnog dela da taj porez ne sme da bude isti na globalnom nivou. On bi bio regulacioni faktor koji bi privlačio ili odbijao kapital. On bi određivao vrednost nekog društva i određivao kvalitet života određene zajednice. On bi kažnjavao nesposobne a nagrađivao sposobne.

Kapital, ta neman bez oblika, boje, mirisa i pravog vlasnika, će u takvim uslovima već naći svoj prirodni tok ka jeftinijim sirovinama i jeftinijoj radnoj snazi,a sve u cilju veće produktivnosti, odnosno nižim troškovima i nižim cenama proizvoda. Naravno iz sebičnog razloga dalje oplodnje.
Niže cene i veća dostupnosti najvećeg broja proizvoda širem sloju ljudi vodi nas ka krajnjem cilju svake ekonomije i cilju svakog ljudskog društva. Bez uplitanja države samo čist interes bi "peglao" sve ekonomske neravnine na putu ka slobodnom društvu slobodnog čoveka.

U jednom globalnom procesu to se u relativno kratkom vremenskom intervalu može postići. Nije daleko od pameti da bi u takvoj privredi i veliki kapitalisti, koji žive od rentiranja svojih sredstava za proizvodnju, odnosno kapitala, uskoro imali slične uslove života kao i oni koji na tržište iznose samo svoju radnu snagu.

Dakle ekonomska nauka bi vrlo lako našla put ka idealnom društvu, ali prepreka je politika, odnosno društvena elita pojedinih država koji iz vlastitih interesa, a sve pod maskom državnih i viših interesa, koče te procese.

Kao što vidimo proces je logičan i izvodljiv ali u ovom trenutku, na sadašnjem nivou postignutih proizvodnih snaga i produkcionih odnosa nije blisko pameti da će se to dogoditi.

Baš šteta!

Pad Berlinskog zida i neminovnost povratka marksizma

Posle pada Berlinskog zida, pre ravno 20 godina, i posle raspada tzv. „socijalističkih država“ svi smo jurnuli na pobedničku stranu -u kapitalizam, odnosno opredelili se za kapitalističko uređenje svog društva. Potražili smo spas u društvenoj formaciji koja se pokazala kao jača.*

Istina je da je kapitalizam nadvladao „socijalizam“, ali samo iz razloga iz kojeg sam i stavio reč socijalizam u navodnice. Istorijski gledano, na svom početku, zemlje koje su sprovele socijalističke revolicije pokušale su da naprave države sa tzv. socijalističkim uređenjem, prisvajajući ideje Karla Marksa. Kasnije su, u praksi, dezavuisale i karikirale te ideje, što je dovelo do urušavanja ideje „socijalističke države“ ali nikako do urušavanja filozofskih ideja Karla Marksa.
Šta u, osnovi, tvrdi Karl Marks?
Prema filozofskom shvatanju marksizam je tzv. dijalektički materijalizam primenjen na prirodu i društvo. Njegova osnovna društveno-ekonomska postavka je da: „U društvenoj proizvodnji svoga života ljudi stupaju u određene, nužne, od njihove volje nezavisne odnose – odnose proizvodnje, koje odgovaraju određenom stepenu razvitka njihovih materijalnih proizvodnih snaga.
Celokupnost tih odnosa proizvodnje sačinjava ekonomsku strukturu društva, realnu osnovu na kojoj se diže pravna i politička nadgradnja i kojoj odgovaraju određeni oblici društvene svesti.
Način proizvodnje materijalnog života uslovljava društveni, politički i duhovni proces života uopšte. Ne određuje svest ljudi njihovo biće, već obrnuto, njihovo društveno biće određuje njihovu svest.
Na izvesnom stupnju svoga razvitka materijalne proizvodne snage društva dolaze u protivrečnost sa postojećim odnosima proizvodnje, ili – što je samo pravni izraz za to – sa odnosima svojine u kojima su se dotle razvijale. Iz oblika razvitka proizvodnih snaga ti se odnosi pretvaraju u njihove okove. Tada nastupa epoha socijalne revolucije. S promenom ekonomske osnove vrši se brže ili sporije prevrat u čitavoj ogromnoj nadgradnji...“ (Marks)

Ako je, po Marksu, tačno da je način proizvodnje određena kombinacija proizvodnih sila (uključujući sredstva proizvodnje i radnu snagu) i društvenih i tehničkih proizvodnih odnosa (u što spada vlasništvo, moć i kontrolni odnosi koji vladaju proizvodnom imovinom društva i često kroz zakon; odnosi među ljudima i predmetima njihovog rada i odnos između društvenih klasa), onda je neminovno da današnje društvo nije došlo do svog zenita već će se i dalje zakonomerno razvijati i menjati.
Kako se budu menjale proizvodne snaga tako će se, neminovno, menjati i proizvodni odnosi.
Šta je karakteristika današnjih proizvodnih snaga? Najznačajnija karakteristika je enorman tehnološki napredak , koji je pre samo 50 godina bio, skoro, nezamisliv. Kompjuterizacija i robotizacija je sve više zastupljena i, kako stvari stoje i ako smo, istorijski gledano, tek na početku tog procesa mi smo na smo korak od toga da će ti procesi postati dominantni i predstavljati praktično jedini vid proizvodnih snaga. Što će reći da će potreba za (fizičkim) ljudskim radom postati nepotrebna.
Takav razvoj proizvodnih snaga neminovno će voditii korenitoj promeni proizvodnih odnosa, odnosno promeni društvenih odnosa. Jer, kad najgrublje rečeno, nestane potreba za fizičkim radom tj. eksploatacije čoveka po čoveku, tada nastaju uslovi za ukidanje jedne cele klase – radničke klase. A to je u osnovi i bio ideal Marksove filozofije - besklasno društvo.**
Pošto je danas teško zamisliti drugačiji razvojni put ljudskog društva, izgleda da će čovečanstvo na kraju, ipak, završiti kao besklasno društvo ljudi istih prava.

Naravno, nećemo nikada biti društvo ljudi istih mogućnosti, ali pri takvim proizvodnim snagama neće biti potrebe da se ljudi medjusobno takmiče i vrednuju po svom fizičkom radu (doprinosu) već će svoje sposobnosti podići na sasvim druge nivoe.
Preduslov takvog besklasnog društva, što bi se reklo „conditio sina qua non“ , je da takvi društveni odnosi budu globalni. Ne može se u praksi stvarati parcijalno besklasno društvo. Ono mora da se prostire preko cele zemaljske kugle.
Izgleda kao utopija. Ali, što-šta je nama običnim ljudima, do skoro izgledalo kao utopija i kao apsolutno nemoguće, ali se ipak dogodilo. Mislim da čitaocima ovih redova ne moram podrobnije objašnjavati i davati primere da bih potkrepio ovu tvrdnju.

Da, zaključim. Pad Berlinskog zida je bila istorijska neminovnost, evolutivni korak napred, koji je doveo do pada jednog sistema koji je u osnovi bio baziran na dobroj ideologiji , ali praktično je strahovito loše odrađen. Karakterisalo ga je neverovatno mnogo odstupanja (metode) od osnovne ideje. Takođe ni „tajming“ nije bio najbolji jer proizvodni odnosi još uvek nisu dostigli potrebni nivo da bi se stvorili uslovi za novu revoluciju i promenu drušvenih odnosa.
Naravno, ovaj „povratak“ u kapitalizam nikako ne možemo smatrati kao istorijskim povratkom u neko pređašnje doba, jer ni kapitalizam koji je danas dominantan na svetskoj društveno-ekonomskoj sceni, ima jako malo sličničnosti sa prvobitnim kapitalizmom. Jednostavno, današnji kapitalizam je oblik društvenog uređenja gde su proizvodni odnosi u relativnom skladu sa proizvodnim snagama. Samo je pitanje vremena kada će proizvodne snage dovoljno porasti da bi smo ušli u neki drugi sistem.
Taj drugi sistem je opisao Marks i barem do sada ja nisam našao bolji vizionarski pogled na razvoj ljudskog društva.

Zato i ovakav naslov ovog bloga.
-----------------
*Ovo se odnosi na evropske države, dok istovremeno takvi procesi nisu zahvatili jednu od najvećih zemalja sveta - Kinu, koja polako prelazi i u ekonomskog i političkog giganta.
**Besklasno društvo je društvo u kojem ne postoji podela na klase, odnosno nema razlikovanja po bogatstvu, prihodima, obrazovanju, kulturi ili društvenom statusu.

Smanjenje administracije

Da li će doći do velikog otpuštanja radnika u administraciji i po kojim kriterijumima?
Verovatno hoće, jer, na prvi pogled, Srbija nema para da plaća toliku birokratiju, te mu to otpuštanje dođe kao vrlo logičan zaključak.
Sumnjam da će se neko potruditi da stvarno izračuna finansijski efekat otpuštanja, kako se priča, 14.000 duša.
Direktna "ušteda" može relativno lako da se izračuna, a kakvi su indirektni efekti, odnosno stvarna ušteda to je malo složenije pitanje i sumnjam da će iko da se "bakče" oko toga. Usuđujem se tvrditi da će državu doći skuplje otpuštanje tih ljudi nego da ih zadrži na radnim mestima. Po mom mišljenju bolje rešenje je da se napravi "čistka" ekonomskim merama. Naime, treba učiniti birokratski posao ekonomski neisplativim za onoga ko ga obavlja. To je najlakše i najjeftinije rešenje. Zato što u tom slučaju nema potrebe za otpremninama, nema potrebe za naknadnim plaćanjem kroz fondove za nezaposlene, a državi i dalje ostaju "prihodi" od doprinosa na te plate. U krajnjoj liniji, iako smanjene platežne moći, ti "zadržani" radnici i dalje ostaju potrošači koji plaćaju PDV na namirnice koje unose u sebe i odeću koju oblače na sebe. U smanjenom obimu, ali barem se ne ide u minus.
Toliko o finansijskim efektima otpuštanja "namnožene" birokratije kad izbacimo iz glave urođeni animozitet koji svi imaju prema državnim službenicima.

Drugi, veći i ozbiljniji problem koji se nameće kao pitanje su kriterijumi po kojima će se "holokaust" odvijati. Da, to će biti jedan "mini holokaust". Na "trulom" zapadu sve je vrlo prosto i za sve postoji procedura. Postoji nepisano pravilo, svima poznato i kojeg se svi pridržavaju, a ono glasi: "First in - last out"! (Prvi došao-poslednji izlazi). Vrlo prosto, nekalkulativno i efikasno. Sasvim svojstveno tim kapitalistima.
Moje iskustvo mi govori da to u Srbiji nikako ne može da bude slučaj. Suviše je jednostavno, jasno, transparentno i pošteno da bi bilo primenjeno. Skoro sam siguran da će kriterijumi biti napravljeni kao i oglasi za zapošljavanje u državnom preduzeću. Samo će da fali fotografija kandidata.

"Kriterijumi na osnovu kojih će se ljudi otpuštati u državnoj upravi moraju biti isključivo profesionalnog karaktera" - smatra ministar rada i socijalne politike. Hoće reći da će ostati samo sposobni i stručni. Nažalost, takvi su već odavno otišli u neke svoje nove "otadžbine" i ostavili iza sebe ovo primitivno društveno uređenje u kojem mi živimo. O kom pravednom otpuštanju mi možemo da pričamo kada znamo da svaka sredina ima moćnike koji su iznad zakona, a da neće biti iznad običnih kriterijuma? 'Ajte, molim vas.
I sad ti moćnici koji nisu postali moćnici po sistemu stručnosti, odnosno po sistemu "ni po babu ni po stričevima" treba da ocenjuju nečiji radni doprinos? U najmanju ruku ovakva izjava izaziva kiseo osmeh na licu slušaoca (birača).
Navodno, dodaje narečeni ministar, biće zaštićeni radnici koji sada imaju oko 60 godina, odnosno 5 godina do penzije. Onaj kojem je ostalo 6 ili 7 će, prema logici ministra i "kriterijuma", lako naći posao jer on je, Bože moj, sručnjak (smajli).
Po tome ispada da će, diplomirani inženjer koji je izgubio posao, a ima 55+ godina, lako naći zaposlenje u privredi - koja ne postoji. Jasno je da on više nikada neće dobiti posao jer kome treba diplomirani mašinski inženjer koji ima 55+ godina?

Dakle, katastrofa, sem ako do sada taj inženjer, koji je "naprdeo" 55+ godina, nije naučio da se kvalitetno uvlači u dupe tamo gde treba. To mu jedino garantuje da će zadržati radno mesto. Ali, to je moralni kvalitet a ne podvodi se pod stručnost - valjda!

Ako nekome nije jasno, da vam čika Miroslav kaže, da će kriterijume propisivati i spiskove praviti neke sumanute partijske komisije po opštinama.
Vazda je tako bilo i vazda će tako biti!

U susret godišnjici

Evo, kroz koji dan ćemo proslaviti i 9-tu godišnjicu od izbornog poraza Slobodana Miloševića. To je jedino što može da se slavi. Taj datum možemo samo da obeležimo kao godišnjicu jedne dobijene bitke u ratu za demokratsku, pravnu i što se tiče vlasti decentralizovanu Srbiju. Ali, nažalost, rat nismo dobili. Rat ili i dalje traje, što ja baš ne vidim ili smo ga izgubili, jer sve je ostalo isto. Imamo Miloševićeve zakone, Miloševićeve ljude u Vladi (vlasti) i Miloševićev pojam centralizovane partikratijske države. Čak je i odnos najznačajnijih svetskih država prema nama ostao (skoro) isti.
Dakle, 5.10.2000-te uspeli smo da se izborimo protiv jedne izborne krađa i zamalo da osvojimo vlast. Ali nismo. Ispostavilo se da smo napravili personalne promene, a korumpiranu, partokratsku i centralizovanu državu zamenili smo istom takvom. Tačnije, sistem nismo ni pipnuli.
Jedino sam ja uznapredovao! Stariji sam 9 godina i, evo simbolike, tačno 9 kg teži. Uznapredovao sam i u tome da sam sada u stanju da kažem da me je stid. Dugo nisam to mogao da priznam ni samome sebi. Stid me je što sam se već 6. oktobra povukao i prepustio mlađima i pametnijima da nastave (moju) borbu. Kao lični uspeh smatram to što nisam pao u depresiju, a imao sam sve razloge za to, i ne pričam, kao mnogi sa kojima sam tada "ratovao", da je pod Miloševićem bilo bolje. Nije bilo bolje. Ipak, pošto se, na neki način, smatram gubitnikom, jer nisam uspeo da izguram do kraja ono što sam započeo, taj neuspeh ću pripisti biologiji i kućnom vaspitanju.

EOD

Strahovita borba mišljenja, pa i ona druga, se rasplamsala oko tzv. Parade ponosa koja je zakazana za 20. septembar u Beogradu.
Jedni tvrde da su homoseksualci bolesnici, dok ih drugi svrstavaju u normalne ljude sa posebnim seksualnim sklonostima.

Teško je običnom čoveku da presudi. Svoj pogled na svet i pojave oko nas, uglavnom, formiramo u najranijoj mladosti u okruženja u kojem rastemo, tj. porodici, pa tako formiramo i svoj stav o homoseksualcima.

Ali, pošto je ovo, ipak, specifična materija, bilo bi bolje pitati nauku ni stručne ljude.
Dakle šta kaže nauka?

Američka asocijacija psihologa još 1975. godine izbrisala je homnoseksualnost iz Dijagnostičkog i statističkog priručnika mentalnih obolenja, jer postoje potvrđeni dokazi da je problem biološki i genetski a ne psihološki i mentalni.

Dakle, homoseksualnost nije bolest kao što nije ni debilizam ili šizofrenija. Radi se o genetskom sremećaju.
Prema tome, homoseksualnost nije bolest već nenormalnost.

Što se mene tiče - end of discussion!

javna preduzeća i profit

Javna preduzeća osniva država, u najširem smislu te reči. Javnim preduzećima upravljaju, kako sama reč kaže, upravni odbori. Država, kao osnivač, svoju upravljačku ulogu vrši tako što imenuje najveći broj članova upravnog odbora. To je normalno jer osnivač želi da zadrži kontrolu nad radom i funkcijom svog preduzeća.
Iz svega proizlazi da su po nastanku a i po delovanju to politička preduzeća preko kojih država upravlja nekim državnim dobrom od opšteg interesa. Tu ništa nije sporno. To je praksa u mnogim zemljama. Tu ne treba mnogo šta da se menja. Postavlja se pitanje koja su to javna (državna) dobra nad kojima država treba da zadrži monopol.

Postoje neki poslovi koji ne mogu da se prepuste stihiji tržišta, odnosno na milost i nemilost konkurenciji privrednih subjekata.
Da li je pametno proizvodnju električne energije prepustiti isključivo privatnom sektoru? Da li je pametno da železnice i neki drugi vidovi saobraćaja budu isključivo u domenu tržišta? Da li eksploatacija prirodnih resursa treba da je bez direktnog uticaja države?
Odgovori na ova pitanja mogu da budu i odrečna ali isto tako i potvrdna. U praksi ima i jednih i drugih primera.

Sada, kad nas je zadesila ova svetska ekonomska kriza, videli smo da ekonomija bazirana na principima liberalnog kapitalizma i nije baš tako savršen ekonomski mehanizam. Kad, velika preduzeća posrnu - za ovu priču nebitan je razlog - pomoć jedino može da se očekuje i dolazi od države. Država interveniše i spasava posrnule gigante, a za uzvrat, zavisno od uloženog, traži i deo upravljačkih (vlasničkih) prava za sebe.

Šta, je sad pa to? Povaratak u socijalizam i/ili državni kapitalizam. Odgovor je: da!

Ali sve ovo što sam do sada napisao nije razlog što pišem ovu belešku. Razlog je jedan članak koji sam pročitao u današnjim novinama u kojem piše da je Kompanija Telekom Srbija saopštila da je u prvoj polovini ove godine imala profit od 10,2 milijarde dinara (oko 109 miliona evra).
Poznato je da je vlasnik 80% kapitala u Telekomu država Srbije. Dakle država je profitirala od telekoma 8,16 milijardi dinara.
Ključna reč je profit.
Ta ružna reč opisuje količinu novca koja vam ostane od prodaje nekog proizvoda ili usluge po odbijanju svih troškova.
Da li je država morala da profitira 8,16 milijardi dinara ili je mogla da učinit da za toliko budu jeftinije usluge Telekoma?
U prevodu, da li je moglo nâs građane da telefoniranje košta za toliko manje?
Pitanje je da li javna preduzeća treba uopšte da posluju sa profitom? Da li je svrha postojanja javnih preduzeća stvaranje profita?

Ako pođemo od toga da se javna preduzeća osnivaju radi zadovoljenja određenih potreba svih građana i da ih osniva država - a država je, je l' te, glava svih građana - onda proizlazi da tu nema mesta ostvarivanju profita.
Postavlja se pitanje, a šta je sa razvojem, akumulacijom, ulaganjem u proširenje, modernizaciju itd...
E, pa to treba da radi država davanjem sredstava iz budžeta.
Javna preduzeća treba da budu samo jedan od servisa građana, a ne direktni punioci budžeta. Kako se puni budžet to je valjda svima poznata stvar. Svako javno preduzeće prilikom prodaje svojih proizvoda/usluga naplaćuje od korisnika i PDV i taj novac se sliva u državnu kasu.

Naravno, ovo što sam napisao je jako uprošćena verzija i kad bih sada ušao u objašnjavanje čitavog mehanizma rasterao bih i ovo malo čitalaca.

Ali samo da se zna. Javna preduzeća mogu da rade bez profita što bi u mnogome pojeftinilo njihove proizvode/usluge i građanima bi ostalo daleko više para za neke druge proizvode iz kojih bi država preko povećane naplate PDV-a i poreza, mogla da obilnije puni svoj (naš) budžet.

Ne kažem da ne može i ovako kako sada radimo, ali onda ne smemo da kukamo kako nam je skupa struja, voda, grejanje, gradski prevoz, odnošenje smeća, telefoniranje...

Penzija

Najnovijim zakonom o penzijskom osiguranju propisano je da muškarci idu u starosnu penziju sa 65, a žene sa navršenih 60 godina života. Prethodno je bilo 60 godina za muškarce odnosno 55 za žene.

Produženje radnog veka za 5 godina se pravda nestašicom novca u penzionim fondovima koji se još jedino kod nas pune direktno doprinosima iz privrede. Privreda radi kako radi pa su nam zato i ti fondovi polu-prazni, bez naznake da bi se skoro mogli napuniti.

A ne tako davno ti fondovi su bili puni i penzije se isplaćivale unapred.
Naša generacija je uspela da upropasti sve ili skoro sve u ovoj zemlji pa je tako uspela i da isprazni penzione fondove. Sada smo, ovim zakonom, omogućili sami sebi da još 5 godina duže zadržimo radna mesta i sprečimo mlade da zauzmu naša mesta.
Kod nas je nanjnormalnija pojava da imamo "omladince" od 30 godina koji nemaju ni jedan dan radnog staža, a radna mesta su zauzeli matori, zdravstveno, umno i tehnološki istrošeni ljudi.

Sve se pravda nedovoljnim prilivom sredstava u penzione fondove i prevelikim brojem penzionera. E, sad, ako smo mi kao generacija zajebali ove generacije koje su došle posle nas, red je da mi i ispaštamo našu nesposobnost, kukavičluk i glupost.

Po meni, rešenje je da se svi stariji od 55 godina oteraju u penziju i neka nađu formulu kako će međusobno da podele pare koje se nalaze u fondu. Možda će to prosečnu penziju da spusti na mizeran iznos, ali kako smo radili tako treba da nam se vrati.

U jednom momentu smo imali jedinstvenu šansu da sredstva od privatizacije prebacimo u penzione fondove, umesto u potrošnju i džepove srpskih tajkuna, ali smo i tu šansu prokockali.

Red je da se u ovoj zemlji već jednom uspostave normalni odnosi. Nije mi jasno zašto se mladost ove zemlje ne pobuni protiv „genocida“ koji im pravi moja generacija iz 50 i neke. Deco, zašto se mirite sa situacijom? Zašto se mirite sa politikom koju vodimo mi, dokazano, nesposobni i perfidni, decoubice? Ako se ne pobunite sada kasnije će biti kasno.

I za vas i za nas.

888

Kriza, kriza, e, pa šta je, ak' je kriza nije zmaj! Kriza, kriza, pa neka je ne boji se ko je - pametan!

Kriza ima i dobru stranu jer izbacuje na videlo sve što u jednom sistemu ne valja, a to onda daje šansu da se problem uoči i reši. Bez velike krize mnoge loše stvari, unutar sistema, ostaju neprimećene ili se na njih ne reaguje. Ova velika kriza koja je zahvatila celi svet, pa eto i nas, pokazala je postojanje dva velika problema. Prvo, država je u besparici i drugo, nezaposlenost vrtoglavo raste.
To su dva glavna sistemska problema koja moraju da se reše, a logično rešenje je da se prvo zaposle ljude, pa kad isti budu radili i zaradili biće i za državnu kasu. Naši ministri, naročito iz ova dva resora - za finansije i rad, batrgaju se na razne načine da reše "kvadraturu kruga" naše ekonomije. Neće im ništa uspeti, to mogu da potpišem.
Vanredna situacija zahteva vanredne mere a mi nikada nismo spremni za velike promene. Suviše smo mi lenji, neobrazovani i bojažljivi. Gde ćeš bolji dokaz za ovu tvrdnju od 5. okotobra 2000. godine. Mi evo i 9 godina kasnije čekamo da nastupi 6. oktobar. Ali, džaba!
A, rešenja, naravno, ima.
Evo, da vidimo šta se može učiniti po pitanju zapošljavanja.
Davne 1886. godine radnici grada Čikaga su se pobunili zbog teških uslova rada i eksploatacije te su postavili onaj famozni zahtev "Tri osmice". Šta je značio zahtev "888"? Prosto: osam sati rada, osam sati spavanja i osam sati kulturnog uzdizanja.
Nemate pojma koliko je to bio revolucionaran zahtev u ono vreme kada se radno vreme od 12 sati smatralo sasvim normalnim i jedino isplativim za poslodavce i državu.
Prođe od tada već više od 120 godina, a mi još uvek funkcionišemo po formuli "888". Nema veze što je u međuvremenu tehnika i tehnologija toliko napredovala da bi se stvarno moglo početi razmišljati o smanjenju vremena koje čovek provodi na poslu.
Po meni, došlo je vreme da radnici postave nove uslove i da izbace novu parolu "6-8-10". Odnosno, 6 sati rada, 8 sati spavanja i 10 sati kulturnog uzdizanja!
Šta bi se time postiglo? Pa kao prvo dodatno bi se zaposlilo više ljudi (koji sada čuče na biroima za zapošljavanje), jer bi bilo neophodno uvesti 4-tu smenu za poslove koji se obavljaju 24 časa dnevno.
Naravno taj potez bi izazvao dodatne troškove poslodavcima i oni bi, takođe naravno, ljubomorno čuvajući svoj profit, smanjili plate svima ne bi li ostali neokrnjeni. U praksi, ustvari, ništa se ne bi desilo jer bi ostala ista količina novca raspoređena na istu količinu robe i usluga. Uostalom i plate i cene su stvar uzanse i nepisanog dogovora. Da sad to ne elaboriram. Moraćete mi verovati na reč da se ništa loše ne bi desilo. Naprotiv. Cene bi ubrzo "pale", a broj kupaca i korisnika usluga bi čak porastao.
Pošto je ovo samo obični blog bez velikih pretenzija, ostavljam čitaocu na maštu da dalje sam razradi ovu ideju.

Preostaje nam problem punjenja državne blagajne. Paradoksalno, ali skraćenjem radnog vremena i povećanjem broja ljudi koji rade povećava se i broj subjekata koji se pojavljuju kao potrošači i koji pune kasu preko poreza na promet. Drugi izvor punjenja budžeta je porez na prihod. Kad bi smo promenili postojeći sistem koji nam je ostao u miraz iz vremena druga Tita&Kardelja i tu bi se moglo štošta napraviti. Barem kod nas.
Ali, moja osnovna ideja je malo revolucionarnija i ja predlažem da se na svaki mogući način globalno onemogućiti da neko (pojedinac ili institucija) može za godinu dana da zaraditi više od 1 million $ godišnje.
Ustvari, može da se zaradi ali ne može da prisvoji. Ovo već zvuči malo anarhistički, ali pogledajmo, realno, da li je milion dolara dovoljno jednom čoveku da, više nego komotno, živi godinu dana. Jeste. Bez obzira gde živi u Bijafri ili Japanu.
Tako bi u tom "mom sistemu" Ronaldo mogao da dobije za svoje usluge 94 miliona dolara ali bi 93 morao da preda u neki fond, po njegovom izboru. Da li "Fond za finansiranje istraživanja svemira" ili "Fond za pronalaženje leka protiv raka", ili... ma, našlo bi se gde treba para a da je korist globalna.
Ronaldu bi ostala satisfakcija da vredi više od nekog drugog čija je vrednost samo npr. 60 miliona $ i naravno puno srce što je bio u prilici da učini neko dobro delo za čovečanstvo. A sa milion $ bi mogao sasvim kvalitetno da živi godinu dana.

Zvuči šašavo ali, garantovano, funkcionisalo bi mnogo bolje nego ovo što sada imamo. Globalno.

Pismo

Buco,
sad sam primetio da nisam komentarisao onaj deo tvog maila gde se osvrćeš na 90-te, kad su ljudi, ili barem većina, kako ti kažeš, bili zavedeni i prevareni. Jedna od (retkih) stvari na koje sam ponosan je i ta što mene nisu uspeli prevariti. Ni onda ni sada. Verujem da je to zbog toga što sam živeo i ovde i tamo. Što sam upoznao ljude i tamo i ovde i shvatio da razlike nema. Video sam ljude i tamo i ovde, a video sam i neljude na obe strane. I video da su isti. I jedni i drugi. Shvatio sam da ne postoje naši i njihovi već dobri i zli. Pametni i glupi. I, opet, kažem, isti su.

A, video sam da ima najviše običnih, prostodušnih ljudi koji se uglavnom trude da gledaju svoja posla. Nažalost, video sam da i jako malo znaju o onima sa druge strane. Video sam veliku neizanteresovanost, neinformisanost. U svakom slučaju veliko neznanje. A, ljude je najlakše zavesti kad žive u neznanju.
Obični ljudi najlakše poveruju u laž jer oni sami laži nisu skloni.

Evo i danas. Prosto je neverovatno kako, u opštoj bedi i nemaštini, u kojoj radnici jedva sastavljaju kraj s krajem, političari oba entiteta ni o čemu drugom ne raspravljaju već o državnosti. Ne zna se gde je gore, ali to svejedno njima ne smeta da i dalje nadahnuto i mahnito trabunjaju o državnosti, naciji i podeli vlasti, tj. moći i bogatstva...
Opet nas navode na pomisao kako će se sve, samo od sebe, rešiti samo ako stvorimo valjanu (svoju) državu.
Mora biti da je država u očima državotvoraca vrsta starogrčke panakeje, onog svemogućeg antičkog eliksira što leči sve bolesti. Na svim TV kanalima i u svim listovima samo se vrte tzv. krupna državotvorna pitanja od kojih se ne živi, ali se doduše umire, vene i nestaje.
Za to vreme radnička klasa u nevolji do guše ne prima zaradu, nema zaštitu, nema perspektivu niti je nazire i preostaju joj brojni svakodnevni štrajkovi. Donedavni ratovi i privatizacija i dalje uzima svoj danak. Nema pravde. Doduše, pravedno nam je posejala tajkune i ratne profitere, tako da tog nakota ima i u ratom opustošenoj lijepoj našoj i lijepoj vašoj.
A lijepa je i jedna i druga.

Ali, valjda smo posle svega toliko naučili i shvatili da možemo posle svega da priznamo sami sebi da se rat i vodio da bi se fukara dočepala vrha sofre, onog gornjeg čela trpeze gde su đakonije najukusnije.
Gledajući sve to setih se stihova pesme Ace Sekulića, gde o majstorima na krovu kaže: "to više nije moja kuća, to više nisam ja".

Eto, tako, Buco moja, imali smo sreću i nesreću da smo živeli u jednoj kući, a sada imamo sreću da živimo u odvojenim kućama, ali to nije naša kuća.

Prvo - himna

Ne znam koliko ljudi zna, da bez pomagala u vidu semafora na jugu Marakane, otpeva današnju himnu Srbije, a koliko njih može u pola noći da otpeva bar prvu strofu "Hej Sloveni" pa makar nikada nisu stajali na pobedničkom postolju.

Ovo je priča o momku koji može sve gore pobrojano. I da plače uz "Bože pravde" i da se popne na pobedničko postolje (ono predvidjeno za svetske šampione) i da otpeva "Hej Sloveni" punog srca. Ovo je priča o Ivanu Lendjeru i poslednjem "intoniranju" himne uz koju sam ja odrastao.

Dakle scena je postavljena na Rio de Žaneiro (Rio de Janeiro), godina je 2006-ta. Juniorsko prvenstvo sveta. Ivan Lendjer ima 16 godina a pliva za DZ SCG (skracenica koja je znacila "Drzavna zajednica Srbija i Crna Gora"). Poslednju državu u nizu kojoj je himna bila "Hej Sloveni".

Lendjer, trećeg dana takmičenja pobedjuje u trci na 100 metara delfin. Neočekivano. Organizatori imaju trobojku da je podignu na pobednički jarbol ali nemaju snimak himne. Ceremonija dodele medalje kreće uobičajeno, sportisti sa pobedničkog postolja se okreću ka jarbolima, zastave se dižu, plivalište je poklopljeno tišinom. I čuje se glas koji peva:

"hej sloveni, joste zivi, duh nasih dedova dok za narod srce bije njihovih sinova..."

Ivan Lendjer peva svoju himnu. Sam, bez pratnje ozvučenja.
Aplauz koji se čuo po završetku ceremonije zamišljam kao gromoglasan a ovo "intoniranje" himne često zamišljam jer je to bilo poslednje svetsko takmičenje na kome su učestvovali takmičari iz Srbije i Crne Gore.

Tog 24. avgusta 2006. godine poslednji put se zvanično cula himna drzave u kojoj sam rodjen.
Himna "Hej Sloveni" je poslednji put intonirana glasom jednog divnog dečaka, sportiste koji zasluzuje epitet sportskog heroja, uzora i idola.

Posle himne ... svakodnevica

Ovo ne bi bila Srbija kakvu znam da ova lepa priča nema i nastavak.
Intervju sa majkom Ivana Lendjera - avgust 2008. godine (skraćeno): Ivan Lendjer je u sudskom procesu sa državom Srbijom jer nije dobio 37 000 eura kao osvajač zlatne medalje na svetskom prvenstvu. Iz ministarstva sporta i omladine kažu da su nagrade, tj nacionalna priznanja predvidjene samo za seniorska prvenstva. Formalno pravno ministarstvo je možda i bilo u pravu ali ja ne kapiram poentu. Nadam se da je u medjuvremenu (intervju je iz avgusta 2008. godine) uradjeno ono što treba.

Priča 2
Plivač koji je vezan za Ivana Lendjera je Čaba Siladji. Obojica predstavljaju deo onoga što je najbolje u ovom sportu. U današnjem "Blicu" ima izjavu povodom svog učešca na Univerzijadi:
"naš plivač je, takodje, rezignirano rekao da mu ovo takmičenje baš i nije bilo potrebno nakon nedavnih mediteranskih igara, u trenutku kad ga od svetskog prvenstva deli samo mesec dana - na Univerzijadi plivamo pod pritiskom. Ljudi koji nemaju veze sa plivanjem naterali su nas da plivamo na Univerzijadi".

I za kraj ponovo nešto lepo od Lendjera. Njegova majka izmedju ostalog i kaže:
"Ivan na takmičenjima brani boje svoje zemlje, boje Srbije. Ne želi da ode odavde. Prvi put sam videla svoje dete da plače na Evropskom prvenstvu u Beogradu, kada je počela himna Bože pravde".

Da se ponovim - sportista koji zaslužuje epitet sportskog heroja, uzora i idola.
Sve što ostaje posle svega jeste nada da će Ivan Lendjer, Čaba Siladji i jos mnogo druge divne dece uprkos okruženju koje ne zaslužuju i uz pomoć okruženja koju zaslužuju uspeti da ostvare svoje potencijale, a meni lično ostaje i romansirana slika poslednjeg intoniranja himne države u kojoj sam se rodio.

Preuzeto sa Blog B92 - "antioksidant"

Poslednji pozdrav

Poslednji pozdrav velikoj ženi i velikoj umetnici.

Prijemni

Malo da se pohvalim.
Moja najmlađa ćerka Teodora je položila prijemni ispit za Dizajnersku školu. Broj osvojenih bodova ju je svrstao na 9. mesto od 359 kandidata koji su pristupili trodnevnom polaganju prijemnog ispita.
Sedam meseci privatnih časova kod prof. Bilbije je urodilo plodom.

Nadam se da je Teina odluka da se u životu bavi umetnošću bio dobar izbor i da će imati uspeha.

Mini izbori

Šta su nam pokazali vanredni izbori u tri opštine?
Prvo to da je zainteresovanost građana za izlazak na izbore bila jako niska. A, to nam govori, šta? Da ljudi ne veruju da postoji politička partija ili stranka koja može da reši probleme građana i da nije vredno truda izaći na izbore jer: 'svi su oni isti'.
To takođe može da znači da politička ponuda nije dostatna. Kao da nedostaje politička opcija koja bi mogla da amalgamira većinu građana.
Elem, ono što je izašlo glasalo je kako je glasalo i od nekih napravilo dobitnike, a od drugih gubitnike.
Glavni dobitnik, evidentno, je SNS. Ni Socijalisti ne mogu biti nezadovoljni jer su konačno počeli da im se vraćaju glasači koji su ih napustili pre 8-9 godina i razbežali se po raznim, uglavnom desničarskim, partijama. SPO sa osvojenih 8% u Kosijeriću može da se svrsta među dobitnike, a u ovu kategoriju može da se svrsta i DSS zbog same činjenice da još postoje.
Sad, činjenica da imamo dobitnike ne znači da smo i 'uboli' dobitničku kombinaciju. Zar, ne?

Gubitnici su oni ostali. Najveći, naravno SRS. Sledi, najmlađa politička partija, LDP koja se u Beogradu borila za cenzus i sigurno se zbog te činjenice mora smatrati gubitnikom. DS koja je ostvarila relativan uspeh takođe ne bi mogla da se svrsta u dobitnike. Postavlja se samo pitanje da li je veliki ili mali gubitnik. Brojem osvojenih glasova nije tipčan gubitnik ali zbog gubitka glasova evidentno je da moraju pod hitno da počnu da menjaju pesmu o Evroatlantskim integracijama i 'belom Šengenu' , jer pokazuje se, to više nije priča koja interesuje prosečnog građanina Srbije. On, prosečni srpski građanin, danas se bori za golu egzistenciju i jedino ga priča o zaposlenju i novim radnim mestima može zainteresovati.

Današnju državnu politiku Srbije reprezentuje DS, a po meni, danas u Srbiji sve stoji. Sve se umrtvilo. A to nikako ne može da bude cilj stranke koja pledira da je nastavljač politike i ideja Zorana Đinđića. Ovo što sada imamo u Srbiji čini da se jadni Zoran sigurno prevrće u grobu. Ustvari, u Srbiji ne postoji ni jedna stranka ili političar koji nastavlja Zoranov put. Ima nekih imitatora i plagijatora koji se na taj način trude da zarade po koji jeftini politički poen - i to je sve. To su najobičniji lešinari.
Zorana su ipak uspeli da uklone pre nego što je uspeo da postavi sistem.

Dakle, iz rezultata ovih izbora možemo da izvučemo pouku da narod ište da se prekine sa 'lešinarskom' politikom i da se prestane sa pravljenjem 'mrciništa' od Srbije. Srbiji su potrebne neke nove snage i nove ideje koje će stvoriti uslove da počne da se radi.
Da se radi, ali drugačije!

Poseta

Završila se poseta potpredsednika SAD J. Beidena Srbiji.
Nije on došao da bi čuo stavove Srbije, koji su vrlo dobro poznati administraciji SAD, niti je došao samo da prenese stavove SAD, jer to je mogao da učini i e-mailom.

Značaj ove posete je baš u tome što je lična. Ona nam govori da su SAD spremne za pravu normalizaciju odnosa. Ona nam govori da Amerika priznaje Srbiju kao važan faktor na Balkanu jer mogao je Beiden da poseti samo Sarajevo i Prištinu ali bi to tada bila sasvim drugačija poruka.

Elem, kad se zanemare protokolarna sranja ostaje poruka koja bi otprilike glasila:

Srbija može da priča šta hoće ali od nje se očekuju da ne podhranjuje ambicije za cepanje BIH i da ne opstruiše rad EULEKSA te ne radi na podeli Kosova.

Za uzvrat, Amerika će snažno podržati naše Evro-atlantske integracije.

Toliko.
Po meni, sasvim fer ponuda.

Hej, Sloveni!

Ja sam od onih što ga, još uvek, prođu trnci kad čuje staru himnu "Hej Sloveni"!

Šta ću, tako sam vaspitavan od malih nogu i ne mogu preko noći da se promenim. To prosto ne bi bilo normalno.
Imam ja razumevanje i za ove nove generacije koje nisu imale priliku da žive pod zajedničkim krovom sa drugim južnim Slovenima na ovim prostorima. Jednostavno, nisu imali to iskustvo i ne može se očekivati da imaju apriori ta osećanja koja ima ja i ostataka društva iz stare Juge.

Dakle, po definiciji, ja spadam u jugonostalgičare i ne bežim od te kvalifikacije. Neka mi neko objasni šta je loše u želji da se udružiš sa sebi sličnim i budeš jači.
Jugonostalgičari su ljudi koji insistiraju na sličnostima a ne na razlikama.
Nisam ja nostalgičan za onom Jugom za vreme Tita, a ni za onim mučenjem i silovanjem zajedništva pre Tita. Nostalgičan sam za čistom idejom zajedništva južnih slovena. To je nešto što
nismo do sada imali jer u onaj provizorij od države nazvan Jugoslavija malo je njih ušlo sa iskrenom željom za zajedništvom. Malo je njih shvatalo pravu suštinu te ideje, a još manje je bilo spremno da je u praksi sprovodi. Ne govorim o narodima već o njihovim elitama.
Ideja o udruživanju južnih Slovena uopšte nije loša. Razlike među južnim slovenima su tako male i zanemarljive da nisu vredne elaboriranja. Oponenti ideje zajedništva najviše insistiraju na isticanju različitosti kroz jezik kojim govorimo, a baš taj jezik je, ustvari, ono što nas najvše spaja, jer mi govorimo jednim jezikom. To će vam potvrditi svaki stučnjak za jezike. A kad se govori istim jezikom onda je mogućnost interakcije daleko jača.
Nije problem Slovena jezičke prirode već nažalost mentalne. Imamo mi neki sremećaj u nekom genu koji nas sprečava da razložno razmišljamo o nama kao celini iz koje bi smo crpeli snagu.
Ne, mi imamo neodoljivu potrebu da se delimo u nekakve čopore.
Bilo koji razlog za isticanje razlika je dobar.
Ili si Zvezdaš ili Partizanovac. Ili si Dinamovac ili Hajdukovac. Ili si za Sarajevo ili za Želju. Fudbal/nogomet tu uopšte nije važan. Koga još to interesuje u svemu tome? Važno je da imamo oko čega da se delimo.
Ili kakav je to Srbin ako pre toga nije Šumadinac, Vojvođanin, Kosovar, Grebić, Čarapan... kakav je to Hrvat akoprevashodno nije Zagorac, Slavonac, Dalmatinac, Istrijan...

Podele, podele i samo podele. To je jedino što maestralno umemo da radimo. Bar da ima neke koristi od toga. Ustvari, ima koristi, ali samo za pojedince koji znaju da iskoriste tu našu karakteristiku da volimo da se delimo. To je, takođe, naša glavna karakteristika da lične interese uvek stavljamo ispred opštih.
Posedujemo i taj neverovatan talenat da najgore među nama stavimo na čelo da nas (pred)vode. Ako, slučajno pogrešimo pa nam se omakne da na čelo dođe neko normalan, nesebičan, pošten i sposoban - brzo ga skratimo za glavu.

Očekujem da ćemo kroz jedno vek-dva, ipak, shvatiti našu boljku, a nauka će valjda toliko napredovati da će biti u stanju da ispravi tu našu genetsku grešku i da se počenemo ponašati kao normalna ljudska bića.

Pasoš

Pre, nije važno koliko godina, sedeo sam sa Pecom, Superom, Draganom, Bubulejom i Acom, dugarima sa faksa, na plaži u Crikvenici. To je jedno malo, simpatično mesto nedaleko od Rijeke.

Do tog dana imali smo jedno super društvance iz Holandije i lepo smo se provodili, ali su one tog jutra otišle kući i mi smo blejačili ostatak dana, manje više u tišini, svako sa svojim mislima.
Iz dosade predložih da i mi odemo u Holandiju, za njima. Peca i Super nisu poneli pasoš, Bubuleja je morao da se vrati u Derventu kroz 2 dana, a Dragan kojeg smo zbog velikih brkova inače zvali Foka, imao je neke obaveze u Beogradu i morao da se vrati kući.
Aci se svidela ideja.

Sutradan ujutro smo se pozdravili sa drugarima, otišli u Rijeku do železničke stanice i uveče smo bili u vozu na putu za Holandiju.
Lepo smo se proveli Holandiji jedno nedelju dana sa društvom koje smo upoznali na moru i vratili se u Jugu.

Fabrike radnicima

Zemlja seljacima, fabrike radnicima!

Premda je to, ustvari, parola evropskih anarhista iz vremena pre Oktobarske revolucije u Rusiji, kod nas se prepoznaje kao parola 'naših' komunista kojom su na vrlo jednostavan i svima razumljiv način izražavali ciljeve svoje borbe za vlast.

I stvarno, komunistička vlast je odmah po završetku II sv.rata, dolaskom na vlast, pristupila oduzimanju zemlje od veleposednika i fabrika od industrijalaca. Dakle, oduzimali su od tadašnjih Miškovića i Drakulića, da pojasnim mlađim generacijama. Zemlju su podelili seljacima, a fabrike predali radnicima.

Ne kažem da je to bilo pravedno ali budimo pošteni i priznajmo da je to, tada, bilo vrlo popularno i imalo ogromnu podršku naroda. Pre nego što snažno osudimo ovaj postupak komunista moramo imati na umu istorijske, socijalne, ekonomske i ostale okolnost kada se to dešavalo.

Bez želje da branim tu 'otimačinu' samo skrećem pažnju na to da je kroz istoriju oduzimanje vlasništva, odnosno njena nasilna preraspodela bila vrlo česta pojava.Zar nije bilo nepošteno i nezakonito oduzimanje poseda od feudalaca kad su Evropom krenule buržoaske revolucije? Ali danas, ipak, nikome ne pada na pamet da to osudi i zahteva povraćaj imovine bivšim feudalcima.

Sve revolucije su u osnovi pokušaj da se neka prethodno ozakonjena nepravda ispravi na brz i efikasan način. Nažalost, rezultati svih revolucija vrlo brzo su se pretvarale u svoju suprotnost. Feudalci (koji su preživeli) brzo su se transformisali u građane i zahvaljući, uglavnom materijalnoj moći koju su zadržali, postali nova vladajuća klasa - kapitalisti.

Slično se desilo i u zemljama gde su uspešno podignute komunističke revolucije. Dolaskom na vlast komunisti su ukinuli kapitaliste, ali su njihovo mesto vrlo brzo zauzeli neki drugi ljudi. Stvorena je nova klasa i elita nedodirljivih.

Fabrike jesu postale radničke, a zemlja jeste prešla u ruke seljaka ali profitom nisu upravljali oni već novostvorena 'crvena buržoazija'.

Bože, gde sam ja sa svojom pričom otišao!?

A sve je počelo člankom u novinama, koji sam jutros pročitao, o štrajku glađu u kragujevačkom "Partizanu". Samo sam hteo da kažem da je izgleda došlo vreme da priznamo da je naša Oktobarska revoluciju iz 2000-te godne doživela neuspeh. Ništa od proklamovanih ciljeva nije ostvareno.

Ne ulazim u razloge ali vidim da je ova politika dovela do velikog nezadovoljstva velikog dela građana. Radnici uveliko štrajkuju glađu i već imamo slučajeve samopovređivanja.

A od samopovređivanja do povređivanja je samo jedan korak.

Mislite o tome!

Sindikati

Ja nisam član ni jednog sindikata i čudom se ne mogu načuditi ovim ljudima oko sebe koji plaćaju sindikalnu članarinu. Daju pare nekoj fantomskoj organizaciji koja funkcionalno ne postoji sem ako se pod funkcijom sindikata ne smatara nabavka zimnice i polutki po nekim netržišnim cenama ili na kredit.

Sramotno je da i sama reč sindikalno kod nas ima pežorativnu konotaciju jer kad se kaže sindikalno prva asocijacija je - nešto bedno, jeftino, sirotinjsko.

Svi mi, inače, znamo kako to funkcioniše u ostatku sveta i koji su osnovni ciljevi sindikalnog udruživanja i delovanja radnika. To je masa i moć. I u ljudstvu i finansijski. Nezaobilazni faktor u funkcionisanju države.

Ajde, ranije, u vreme samoupravnog socijalizma kod nas mogla je i da se prihvatii uloga sindikata na neki drugačiji način, jer su tadi radnici bili i radna snaga i upravljači i vlasnici svega. Barem na papiru. E, sad što su neki uspevali da im (nam) podvale rog pod sveću to je druga tema.
Ali danas! Šta danas sprečava radnike i njihove sindikate da ponovo postanu ono što bi trebali da budu? Koji su to obziri u pitanju jer interes sigurno nije. Kod nas su danas prava radnika na nivou Evrope XIX veka.
Kod mene u firmi poslednji zabeleženi uspeh sindikata je mogućnost da kod 'Borelija' kupujemo cipele na rate!!! Jupi! Još ako na jesen dobijemo mogućnost da kupimo zimnicu na 3 rate učinak će biti, po merilima srpskog radnika, 100%. Šteta što matematika ne dozvoljava da jedno celo ima više od 100%. A to preko 100% bi moglo da bude:
Borba da minimalna plata ne može da bude ispod vrednosti potrošačke korpe.
Da nezaposlenim sugrađanima pripadne nadoknada koja bi im omogućavala da sebi mogu priuštiti barem kilo 'leba dnevno a ne da budu osuđeni da crknu od gladi ako nemaju zaposlenje.
Da se radnici ne mogu otpuštati sa posla kako nekom gazdi padne na pamet.
Da poslodavci moraju isplaćivati zarade zaposlenima ili da idu u stečaj.
Da poslodavci moraju redovno uplaćivati doprinose pod pretnjom višegodišnje robije.
Da poreska politika mora da bude primerena snazi društva a ne potrebama vlade.
Da ne gledamo ravnodušno kako neki radnici odsecaju delove tela da bi skrenuli pažnju na nepoštovanje svojih radničkih prava.
Da se izdejstvuju zakoni protiv mobinga koji je postao zaštitni znak Srbije.
Da se ograniči profit koji kapitalista može/sme da izvuče iz preduzeća.
Da postanemo solidarni i nepomirljivi sa bilo kojim vidom izrabljivanja.

Tek kad se izborimo za ovo gore nabrojano i nenabrojano te postanemo ponosni vlasnici svog rada možemo da razmišljamo o nabavci zimnice i cipela na kredit. Ali onda nam kredit za to neće biti ni potreban jer ćemo moći kao sav ostali normalan svet da odemo u supermarket i kupimo sve što nam je potrebno za normalan život.

U principu, ne volim da se zadovoljim samo opisom neke pojave a da ne predložim i konkretne mere da se ta situacija promeni.
Pa, evo, možda bi prvi korak bio da radnici prestanu plaćati sindikalnu članarinu!

Škavi ili silovanje jezika

Ovo je već ne znam koji put pretresana tema ali ajde opet da malo popričamo o njoj.
Tema je da li je nekorektno Albance zvati Šiptarima?
Pa da krenemo redom. Nekad davno bilo je sasvim normalno zvati Albance Šiptarima. Čak nije ni postojao drugi izraz u našem jeziku. I to je razumljivo jer Albanija nije autentičan, izvorni naziv te zemlje. Oni sami svoju zemlju zovu Šćiperija a sebe nazivaju Šćipetar. Dakle vrlo slično srpskom izgovoru Šiptar i po meni vrlo korektno.

Dakle, koliko god to neverovatno zvučalo malađim generacijama, Albance smo oduvek zvali Šiptarima i to nije imalo nikakvu lošu konotaciju. Onda je odjednom došlo 'naređenje' iz CK KPJ ili nekog drugog, a sličnog, organa da nije politički korektno drugove sa Kosova i Metohije koji su Albanskog porekla nazivati Šiptarima.
Naređenje - izvršenje. Bez mnogo objašnjenja. Ako ga je i bilo ja sam ga zaboravio. I to je, hoćeš-nećeš, usvojeno na opšte zadovoljstvo i veselje svih naroda i narodnosti drage nam i počivše SFRJ.

Zvanično smo drugove i drugarice Albanskog porekla na Kosovu i Metohiji počeli nazivati Albancima, a u narodu je ostao da 'živi' izraz Šiptar kao jedini u upotrebi. Niko ga nije koristio niti doživljavao kao pogrdan već kao jedini razumljiv.
Sad ostaje pitanje je da li je naziv Šiptar stvarno uvredljiva za Kosovskog Albanca. Verovatno jeste dok se toliko bune, premda imam informacije da se Albanac sa Kosova koji je poreklom iz Albanije ne vredja kad ga nazoveš Šiptar, a takođe ni Albanac iz Albanije, pogotovo ako se ovo Š izgovori vrlo 'meko'.

Kako smo mi u vreme socijalizma, a naročito samoupravnog socijalizma, prosto obožavali da stvari ne zovemo pravim imenima već smo izmišljali svoje samoupravne nazive, očekivali smo da će uskoro zbog političke i jezičke korektnosti biti uvedeno da Grke počnemo zvati Eleni, Nemce Dojč, Austrijance Esterajheri i tako dalje.

Međutim to se nije desilo. Znali su drugovi zašto to čine pa smo se zadržali samo na Albancima.
Iak, posle nekog vremena otkrili smo još jednu grešku u oslovljavanju jedne etničke grupe naših sunarodnika. Naime, sa zgražanjem smo, naprasno, konstatovali da Rome zovemo Ciganima. Celu zabunu su uneli etimolozi i proglasili naziv Ciganin pogrdnim, jer potiče od grčkog prideva 'aciganos', što je bio termin za najnižu prezrenu kastu u Indiji u značenju "nedodirljiv" i da ih od sada moramo zvati Romima.
Verujte, dok sam ja bio veoma mlad niko nije čuo za taj izraz Rom, i Cigani su bili Cigani kao što su Srbi bili Srbi.
Bilo kako bilo, ubrzo je izdato uputstvo da je od sada pa nadalje poželjno i politički-jezički korektno da Cigane počnemo da zovemo isključivo Romima. To je, naravno, prihvaćeno kao i za Albance premda mnogi Romi i sami smatraju da sam izraz Ciganin i nije uvredljiv. Uvredljiva je bila skrivena konotacija koja se vezala uz taj naziv. Ali to je druga priča.

Uopšte, šta znači uvredljivo? Sećam se da su me, dok sam radio u ambasadi Australije, pitali da li je za nas uvredljivo što nas oni kolokvijalno zovu Jugos? Nisam znao baš tačno šta da im odgovorim. Meni nije zvučalo uvredljivo ali ko bi ga znao kakvu je to konotaciju imalo u njihovim glavama.
Kad smo već kod konotacije i poimannja, ne znam da li znate da kosovski Albanci Srbe nazivaju Škavi. Mene taj naziv ostavlja potpuno ravnodušnim jer meni reč "škavi" ne budi nikakve asocijacije i ne znači mi ništa premda na Albanskom to znači baš to - "ništa"!
Kad bi me zvali seronja ili budala to bi već izazivalo kod mene neki revolt jer mi je značenje tih reči i te kako poznato i za mene ima određenu, razumljivu konotaciju.

Mogli bi smo o ovoj temi razgovarati satima i da ne dođemo ni do kakvog zaključka, jer jezik je 'živa' stvar i pokušavati ga uterati u tor nije ništa drugo već silovanje jezika! Na veliko zgražanje jezikoslovaca 'živi' jezik će nastaviti da živi svoj paralelni život izvan njihovih pravila koliko god se oni upinjali da ga ukrote.

Cool!

Tri prsta

Na gornjoj fotografiji su članice naše teniske reprezentacije koje su nadmoćno pobedile izuzetno kvalitetnu reprezentaciju Španije za plasman u A grupu Svetske lige! Veliki je to uspeh, nema šta! Bravo devojke!
A, jeste li primetili visoko podignuta tri prsta? Jel vam to smeta?
Nekima smeta, ali bez obzira kako se ova tri dignuta prsta mogu protumačiti to je ralno postao imidž Srba. Ja u tome ne vidim ništa loše. Ako ta tri prsta u "prevodu" znače: Pobedio sam! Ili: Ja sam Srbin! Šta u tome ima loše?
Jel loše biti pobednik? Jel sramotno biti Srbin?
Ako se to nekome izvan Srbije ne sviđa - baš nas briga! Dokle ćemo imati tu potrebu da svima udovoljavamo?
Zar ta tri prsta nisu bila i znak protesta protiv Miloševićevog režima. Simbol oslobođenja od diktature!
Mi već dugo tražimo neki naš brend po čemu ćemo se razlikovati od ostalih jednako dobrih kao što smo i mi.
Pa, eto jedan za početak.

Izvini

Kako razlikovatio čoveka od nečoveka?
Vrlo prosto. Čovek ima jednu reč - "izvini" koju iskreno izgovori kada shvati da je učinio nešto nedostojno čoveka.

Nečoveku je ta reč nepoznata. Ili bolje rečeno ta reč je, u njegovom poimanju sveta, nefunkcionalna jer može da umanji sjaj oreola nepogrešivog nadčoveka, kojeg je sam stavio iznad svoje glave.

Zašto ovo pišem? Zato što se danas navršava 10 godina od NATO bombardovanja centra Surdulice, kada je poginulo najmanje 20 civila, među kojima i 12 dece. Svakom normalanom čoveku je jasno da deca ne predstavljaju opasnost ni za koga, a najmanje za najveću vojnu silu koja je ikada postojala na ovoj planeti.

Mi, roditelji i oni koji će postati roditelji u ime svih roditelja na svetu i onih koji će tek postati roditelji još uvek čekamo da NATO izgovori tu famoznu reč "izvinite"!

Da li je moguće da je najjači na svetu toliko slab?

SORRY

How can you tell difference between a man and unman?
Easy. There is one word which man says when he does something improper to other man. This magic word is - "sorry".
This word is not known to an unman or better to say there is no such word in his dictionary. His brain doesn't function in that way. This word if used dims the light of the aureole above his head.
What am I trying to say?
Well, today is 10th anniversary since NATO has bombarded small town Surdulica in Serbia. At this attack 20 civilians were killed among which 12 were kids.
Anybody, with common sense, knows that kids are not threat to anybody or at least not to the strongest military alliance in the world ever existed on our planate.
We, parents and those who are parents to be, in the name of all the parents in the world, are still waiting for NATO to say: Sorry!
Is it possible that the strongest organization in the world is so weak?

Ua, javna preduzeća!

Zaposlen sam u javnom preduzeću i kapiram da sam jedan od onih koji imam bezobrazno veliku platu u odnosu na neke druge koji ne rade u javnim preduzećima ili ne rade uopšte.
Takva slika se stvara kroz medije unazad par meseci i kapiram da su naše plate glavni uzrok i generator SEKE (srpske ekonomske krize) u nas.
Konkretno u mom preduzeću direktor još nije prešao famoznu cifru od 100.000 dinara ali samim tim što radi u javnom preduzeću to je dovoljan razlog da ga bude stid i sram što uopšte prima platu i da njegov rad bez obzira na rezultat mora da bude za svaku osudu.
A, je li baš tako?
Naravno da nije. Nije to tako prosto i jednostavno. Meni ta povika na visoke plate direktora u javnom sektoru više liči na demagogiju i uranilovku koja je, barem nama starijima, jako dobro poznata iz nekih ranijih vremena i strahovito podseća na akcije, koje su se tokom socijalističkog razvoja naše otadžbine, dešavale ciklično svakih par godina. Rezultat će i ovaj puta biti isti kao i onomad. Odnosno, na kraju neće biti željenog rezultata. To bez sumnje. Bez sumnje je i da će, u međuvremenu, sposobni otići tamo gde se znanje ceni i adekvatno nagrađuje, a nama će ostati prosek ili možda čak manje od toga, a onda ćemo, opet, imati preduzeća koja će ostvarivati prosečne rezultate ili čak manje od toga.

Ono što nama stvarno nedostaje je sistem. Dakle, manimo se više populističko demagoških akcija i hajki bez jasnih kriterijuma i počnimo već jednom da uvodimo sistem u kojem će se tačno znati ko šta radi, koliko doprinosi i koliko taj rad i doprinos vredi.
Dakle, nije suština u tome za koliko će se nekome skresati plata da bi to bilo medijski, socijalno ili politički prihvatljivo, nego da li je taj neko uopšte zaradio platu. Jedino merilo za visinu plate mora da bude rezultat rada. Ne, formalno obrazovanje, vernost partiji ili pokretu, boja očiju ili bilo šta drugo već samo ostvareni rezultat!

Kod javnih preduzeća situacija je malo specifična. U svojoj karijeri imao sam i tu čast da budem direktor jednog javnog preduzeća i govorim ovo iz "prve ruke". Realno, za većinu javnih preduzeća karakteristično je da uglavnom nemaju konkurenciju, a i da imaju manje-više konstatntan i siguran prihod. Sve greške u rukovođenju se lako nadoknađuju povećanjem cene usluge ili proizvoda.
Iz toga proizlazi da bi merilo uspešnosti rukovođenja javnim preduzećem trebalo da bude realno ostvareno smanjenje cene proizvoda i/ili bitno poboljšanje usluge koju javno preduzeće pruža korisnicima, a nikako ostvareni profit jer cilj javnog preduzeća ne sme da bude stvaranje profita već kvalitetno zadovoljenje potreba građana.
A plate? Ni tu nema velike mudrosti. Njih treba, jednostavno, razvrstati u jasno definisane "platne razrede" kao što se to radi u normalnim državama u sveta i onda je sve jasno i transparentno.

Kako stvari sada stoje mi smo još uvek daleko od uvođenja reda i jasnih pravila igre tako da će i ova "akcija" vlade završiti kao i one iz moje mladosti. Odnosno bez konačnog rezultata. Ustvari, rezultat će biti taj da će grupa "sposobnih" menadžera pronaći rupe da se provuku i kroz ovu turbulenciju i naravno izađu još jači jer: sve što nas ne ubije - to nas ojača.

Međunarodni sud pravde

Međunarodni sud pravde u Hagu trebalo bi danas da objavi koje su zemlje dostavile podneske u postupku za utvrđivanje legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova.
Ali, već se i sada zna da su to učinile 33 zemlje od čega je 18 država koje su priznale Kosovo i 15 koje nisu.

U našoj javnosti reagovanja su razna. Od toga da treba priznati "realnost" i priznati Kosovo, preko toga da Kosovo, kad ga već gubimo, treba "prodati" i vratiti silne pare koje je Srbija uložila u tu pokrajinu, do toga da Kosovo treba "osloboditi" vojnom akcijom.

Bez obzira koje rešenje zagovarate ne treba se ljutiti na one druge. Koliko ljudi toliko ćudi. Svi su oni, u skladu sa svojim temperamentom, mentalnim i kulturološkim nivoom u pravu, a istina je, naravno, kao i uvek negde između.
Sad kad smo posle više decenija vođenja pogrešne unutrašnje i spoljne politike došli tu gde smo sva su ova razmišljanja legitimna.

Nije ni ta pogrešno vođena politika alibi ni za jednu stranu. Teško bi bilo zamisliti da bi se nekoj snažnoj državi, bez obzira na pogrešno vođenu politiku, moglo desiti, kao nama, da se deo zemlje otcepi bez volje i saglasnosti centralne vlasti. Setimo se antikolonijalnih ratova 50-tih i 60-tih godina kada su mnoge kolonije izvojevale nezavisnost ipak to nisu učinile bez "saglasnosti" kolonizatora, odnosno uz obostrani pristanak. I da, ni jedna od tih koloniziranih zemalja nije bila unutar teritorije zemlje kolonizaora što bitno menja stvar i onemogućava paralelu.

Elem, bilo kako bilo, u ovom momentu Srbija čini ono što je jedino ispravno i moguće, odnosno u skladu sa sopstvenom, vojnom, ekonomskom i političkom snagom kojom raspolaže.

Na sud - pa šta bude.

A može da bude da će Međunarodni sud pravde da odluči da je secesija Kosova bila legalna ili da nije bila legalna.

U oba slučaja baš ništa se neće promeniti u odnosu na ovo što imamo danas.

Jer, kakava bi to "krpa" od države Srbija bila kad bi priznala pravo da kad se nekome "ćefne" proglasi nezavisnost odnosno kakve bi "krpe" od države bile velike sile koje bi priznale da su nekoga bombardovali "na pravdi Boga"?

Dakle ukoliko MSP proglasi secesiju Kosova nije realno očekivati da će Srbija, bez obzir na sve naknadne pritiske priznati tu državu Kosovo.

Ukoliko MSP, pak, donese odluku da secesija Kosova bio nezakonit akt, suludo je očekivati da će kosovska vlada pristati da kaže : Izvinite, malo smo se zajebali, evo vam nazad VAŠE Kosovo. Još manje je za očekivati da bi USA, Engleska itd. povukli svoje priznanje i priznali da su bez ikakvog razloga bombardovali i razrušili jednu državu.

Treća varijanta koju neki "racionalni" ljudi zagovaraju je da se Kosovu dâ nezavisnost ali da se naplati sve što je Srbija ulagala u tu pokrajinu takođe je suludo. Iz više razloga, a osnovni je da bi na taj način Srbija posredno priznala da je tamo bili na tuđem.

Iz svega rečenog, proizlazi da, kakava god bila presuda MSP, na terenu se neće ništa promeniti.
Srbija, to je jasno, nikada neće priznati jednostrano proglašeno otcepljenje i nezavisnost jer to jednostavno tako ne biva. Kosovo, naravno, nikada neće odustati od stečene nezavisnosti jer ni to, u realnom svetu, ne biva.

Zaključujem da će ostati "status quo" do neke nove "podele karata".
Do neke nove svetske turbulencije ili neke nove globalne promene svesti pojma države i nacije.

90 anđela

Na današnji dan, pre 10 godina, jedan idiot je bombardovao celu jednu zemlju zbog jednog drugog idiota.

Rezultat je bio poražavajući. Ubijeno je na hiljade nevinih ljudi, uništene mnoge kuće, bolnice, mostovi. Zemlja zagađena radioaktivnom municijom, a najgore od svega je činjenica da su ubili 90-toro dece.

Nema tog razloga koji bi mogao da opravda ubistvo jednog deteta a kamo li 90-toro nevine dece.

Bombardovanje Srbije je bio bezumni postupak ravan smislenosti napada na "Bliznakinje" u New Yorku! Čist terorizam. Napad bez objave rata uz upotrebu svih zabranjenih sredstava predstavlja totalnu dehumanizaciju rata ako rat iole može biti human.
Nema tog zločina kojim bi se mogao opravdati drugi zločin.

Sad, kad je sve gotovo jedno veliko IZVINITE sigurno ne bi ništa preomenilo u ciframa i posledicama ali bi dalo naslutiti da za čovečanstvo ipak ima nade.

Koliko dugo ćemo morati da čekamo da se pojavi još jedan Brandt da klekne i iskreno se izvini u ime NATO zemalja zbog njihovog bezumlja iz 1999. godine.

Deset godina je već prošlo, a oni se još uvek prave blesavi. Možda smatraju da nisu učinili ništa loše?

Photoshop

Opet sam se malo igrao u Photoshop-u

Stvaranje elite

Čeda Jovanović preselio sa porodicom u vilu na Dedinju i zakup plaća, po njemu, 2500€ mesečno. Čeda i supruga, po njemu, zaradjuju oko 200 - 250.000 dinara mesečno, što je oko 2630 €, a ostatak meseca preživljava sa 130 evra(?). Kako mu to polazi za rukom stvarno mi nije jasno ali nije ni bitno. Mislim, bitno je ali će uskoro da postane nebitno.
Ima tu i drugih slučajeva koji bi uskoro mogli da izađu na svetlost dana i da mi pomute logiku i razum.
Juče pročitah u novinama da ne postoji zakonska regulativa da se Legiji oduzme kuća jer je kupljena 1998. to jest pre nego što je postao član organizovanog kriminala.
Neko je postavio pitanje odakle Vuku Jeremiću 500.000 evra da kupi stan na Slaviji?
I sad se tu gomilaju problemi...
Vuk Jeremić kao ministar spoljnih poslova nema toliku platu da bi kupio stan, ali Vukov tata Miško Jeremić je u Slobino vreme bio drugi čovek NIS-a odmah posle Dragana Tomića.
Miško Jeremić je, još u Slobino vreme, nakupio para i za sina Vuka, i za buduće unuke, ako ih bude bilo.
Da li će lopovluk Miška Jeremića ikada biti sankcionisan, ili će njegovi potomci uživati u svim blagodetima njegovog plena?
Vuk Jeremić nije ukrao ni evra, ali imovina koju je dobio od tate nije legalna.
Da li je plen tate Jeremića postao legalan onog momenta kad je prešao u nasledstvo sina Vuka?
Da li će Legijina deca uživati u plodovima tatinog plena?
Da li je Čedina tragika u tome što je prva generacija od koje kreće prvobitna akumulacija kapitala?
Da li će za desetak godina Čedina deca biti, poput Vuka Jeremića, uvaženi građani zahvaljujući tatinom plenu?
Ako ih ne nahvatamo u prvoj generaciji, da li će nam deca današnjih lopova sutra krojiti sudbinu, kao zaslužni građani?
Našim parama.

Feudalizam

Jednom davno, dok je zemljom još hodao moj čukn-čukn-čukn deda, sve države su uglavnom bile monarhije i vrhunsku vlast je imao, naravno, monarh. U njemu se ogledao suverenitet države. Iako je imao apsolutnu vlast postojao je određeni stepen decentralizacije jer je svoju vlast morao da deli sa drugim moćnim pojedincima koji su imali svoje male državice-feude u kojima su bili de facto i de jure neprikosnoveni gospodari svega. Naravno, pričam o istorijskom periodu koji je prozvan po tim stvarnim nosiocima vlasti - feudalizam.
Kasnijim razvojem društvenih odnosa počele su da se zbivaju razne revolucije koje su imale za cilj da promovišu građane kao nosioce vlasti i suvereniteta. Građani, taj novi soj ljudi, pokušavao je od objekta da postane subjekat vlasti i ograniči vlast monarha i feudalaca. U svom naumu su i uspevali te je vremenom monarhova vlast svedena na simboličnu, a feudalci koji su pod pritiskom gubili apsolutnu moć u svojim feudima lukavo su se preseljavali u parlamente preko kojih su štitili svoje interese.
Ovo se uglavnom odnosi na Evropu, koja je ipak bila "centar sveta".

E, sad zašto ja ovo pričam? Zato što mi se čini da je točak istorije krenuo unazad. Barem u Srbiji. Mi se očigledno vraćamo u feudalno doba.
Građanin je u Srbiji poprilično obespravljen i sve više postaje objekat a sve manje subjekat vlasti. Sve više postajemo podanici, a sve manje nosioci i vlasnici svog suvereniteta. Imamo i monarha oličenog u liku predsednika države koji je nemoćan da vlada bez svojih feudalaca.
Jedino što je drugačije od pređašnjeg feudalizma je to što naši feudalci nisu u liku jednog čoveka već imaju kolektivni izgled političke partije. Naši feudi nisu teritorijalno ograničeni već finansijski i ne zovu se feudi već ministarstva. Političke stranke, ti moderni feudalci, za sada u Srbiji imaju neograničenu moć u raspodeli sredstava koja su im, milošću Tranzicije, dodeljena. Ovi naši feudalci nisu ništa manje negativna društvena pojava od one od pre par stotina godina.
Eto još jedan dokaz da se istorija ponavlja i to samo budalama.

Biće interesantno videti kako će se naši građani izboriti porotiv ovog nepravednog sistema vlasti. Za sada se ne naziru nukleusi pobune ili bilo kakvog vida organizovanja protivu ovih savremenih feudalaca.

Kao i obično, ja nemam predlog za rešenje ovakve situacije, samo znam da moramo što pre da počnemo razgradnju ovog sistema koji nam isisava energiju i zdrav razum.
Dok nešto ne smislim odoh da vidim gde mi se zaturila ona giljotina što mi je u amanet ostavio čukn-čukn-čukn deda.

Fingirane regije

Šta je regija?
Regija je, najkraće rečeno, manji deo neke celine. Može da se definiše i omeđi fizičkim, ljudskim i funkcionalnim karakteristikama .
Dakle određuje ih geografija, mentalitet i/ili funkcionalnost.

Regije su obično funkcionalno samodovoljne i u velikoj meri mogu da funkcionišu nezavisno od celine. Interesnim udruživanjem više regija dobijamo jednu celinu koju nazivamo državom. Razlog za udruživanje u celinu obično je ekonomski i/ili nacionalni.
Ovo bi, po meni, bio najkraći mogući opis regije i razloga njenog nastajanja.

Koje regije prepoznajemo na teritoriji današnje Srbije?
Zvanično ima, valjda, 28 regija u Srbiji ali to nije ni bitno jer postoje samo virtualno, a funkcionalno ne postoje. Ako se slažemo da je potrebno podeliti državu na regione, a slažemo se, onda bi po meni, jedna od mogućih podela mogla bi da bude na 7 regija koje možemo da nazovemo kako hoćemo premda tri nesporno već imaju svoj naziv: Beograd, Vojvodina i Šumadija. Prepoznajem još i region Zapadne, Istočne i Južne Srbije uz dodatnu Rašku oblast uz dolinu Ibra. Kosovsko-Metohijski region stavio bih, za sada, na standby režim jer nije bitno za ovu priču.

Autonomija regija
Regije su zaokružene ekonomsko, finansijsko, socijalno i kulturno samodovoljne celine. Najveći deo svojih potreba ostvaruju same odnosno koristeći neke svoje komparativne prednosti u odnosu na celinu u stanju su da potpuno zaokruže svoju autonomiju.
Ali regije u Srbiji nisu autonomne jer takva je volja političara i isključivo političara. Naprotiv, činjenica je da je Srbija najcentralizovanija država u Evropi što znači da se sve odluke i ekonomske i političke donose u jednom centru. Tu, u tom centru, koji se slučajno nalazi u Beogradu, a mogao bi da bude bilo gde, nalazi se Velika kesa sa parama građana Srbije i tu sede ljudi koji odlučuju kako će se te pare utrošiti. Oni, u teoriji, vode računa i o interesima regiona ali u praksi tu se ne vodi računa ni o čemu sem kako žonglirati i fingirati da bi se ostalo u posedu te Velike kese. Tako oni fingiraju brigu o ravnomernom razvoju, fingiraju brigu o ljudima o njihovoj socijalnoj sigurnosti i pravima. Fingiraju razvojene i ostale planove, dok im je jedini interes i pravac delovanja što više izvuči iz Velike kese - za sebe.
Kod nas se sve fingira. Poslanici fingiraju da vrše zakonodavnu ulogu, vlada fingira sprovođenje izvršne vlasti a sudije fingiraju da se bave pravom i pravdom. Čak i birači fingiraju neko biranje jer biranje između manjeg od dva zla i nije neki izbor.

U takvoj fingiranoj državi fingirane su i regije koje, apsurdno, ustvari služe da bi se lakše sprovodila vlast iz Centra. Regionalne vlasti imaju ulogu špijuna da obaveste Centralnu vlast šta se dešava na Terenu i da li se neko možda, slučajno, buni što sve pare odoše u Veliku kesu.

E, da bi se to izbeglo potrebno je da imamo oko 160 manjih Opštinskih kesa (toliko valjda ima opština u Srbiji) koje bi deo svog novca prebacivale u 7 malo većih Regionalnih kesa, a iz ovih bi se alimetirala Velika kesa. Tako bi se postigao poredak sličan ostatku Evrope u koju se svi zaklinjemo.

E, sad, a da bi se to ostvarilo mora da dođe do političkih promena u ustrojstvu države. Da bi došlo do promena u ustrojstvu države potrebno je...
Pa ne moram baš sve ja da vam kažem. Upotrebite malo svoju maštu.