Pad Berlinskog zida i neminovnost povratka marksizma

Posle pada Berlinskog zida, pre ravno 20 godina, i posle raspada tzv. „socijalističkih država“ svi smo jurnuli na pobedničku stranu -u kapitalizam, odnosno opredelili se za kapitalističko uređenje svog društva. Potražili smo spas u društvenoj formaciji koja se pokazala kao jača.*

Istina je da je kapitalizam nadvladao „socijalizam“, ali samo iz razloga iz kojeg sam i stavio reč socijalizam u navodnice. Istorijski gledano, na svom početku, zemlje koje su sprovele socijalističke revolicije pokušale su da naprave države sa tzv. socijalističkim uređenjem, prisvajajući ideje Karla Marksa. Kasnije su, u praksi, dezavuisale i karikirale te ideje, što je dovelo do urušavanja ideje „socijalističke države“ ali nikako do urušavanja filozofskih ideja Karla Marksa.
Šta u, osnovi, tvrdi Karl Marks?
Prema filozofskom shvatanju marksizam je tzv. dijalektički materijalizam primenjen na prirodu i društvo. Njegova osnovna društveno-ekonomska postavka je da: „U društvenoj proizvodnji svoga života ljudi stupaju u određene, nužne, od njihove volje nezavisne odnose – odnose proizvodnje, koje odgovaraju određenom stepenu razvitka njihovih materijalnih proizvodnih snaga.
Celokupnost tih odnosa proizvodnje sačinjava ekonomsku strukturu društva, realnu osnovu na kojoj se diže pravna i politička nadgradnja i kojoj odgovaraju određeni oblici društvene svesti.
Način proizvodnje materijalnog života uslovljava društveni, politički i duhovni proces života uopšte. Ne određuje svest ljudi njihovo biće, već obrnuto, njihovo društveno biće određuje njihovu svest.
Na izvesnom stupnju svoga razvitka materijalne proizvodne snage društva dolaze u protivrečnost sa postojećim odnosima proizvodnje, ili – što je samo pravni izraz za to – sa odnosima svojine u kojima su se dotle razvijale. Iz oblika razvitka proizvodnih snaga ti se odnosi pretvaraju u njihove okove. Tada nastupa epoha socijalne revolucije. S promenom ekonomske osnove vrši se brže ili sporije prevrat u čitavoj ogromnoj nadgradnji...“ (Marks)

Ako je, po Marksu, tačno da je način proizvodnje određena kombinacija proizvodnih sila (uključujući sredstva proizvodnje i radnu snagu) i društvenih i tehničkih proizvodnih odnosa (u što spada vlasništvo, moć i kontrolni odnosi koji vladaju proizvodnom imovinom društva i često kroz zakon; odnosi među ljudima i predmetima njihovog rada i odnos između društvenih klasa), onda je neminovno da današnje društvo nije došlo do svog zenita već će se i dalje zakonomerno razvijati i menjati.
Kako se budu menjale proizvodne snaga tako će se, neminovno, menjati i proizvodni odnosi.
Šta je karakteristika današnjih proizvodnih snaga? Najznačajnija karakteristika je enorman tehnološki napredak , koji je pre samo 50 godina bio, skoro, nezamisliv. Kompjuterizacija i robotizacija je sve više zastupljena i, kako stvari stoje i ako smo, istorijski gledano, tek na početku tog procesa mi smo na smo korak od toga da će ti procesi postati dominantni i predstavljati praktično jedini vid proizvodnih snaga. Što će reći da će potreba za (fizičkim) ljudskim radom postati nepotrebna.
Takav razvoj proizvodnih snaga neminovno će voditii korenitoj promeni proizvodnih odnosa, odnosno promeni društvenih odnosa. Jer, kad najgrublje rečeno, nestane potreba za fizičkim radom tj. eksploatacije čoveka po čoveku, tada nastaju uslovi za ukidanje jedne cele klase – radničke klase. A to je u osnovi i bio ideal Marksove filozofije - besklasno društvo.**
Pošto je danas teško zamisliti drugačiji razvojni put ljudskog društva, izgleda da će čovečanstvo na kraju, ipak, završiti kao besklasno društvo ljudi istih prava.

Naravno, nećemo nikada biti društvo ljudi istih mogućnosti, ali pri takvim proizvodnim snagama neće biti potrebe da se ljudi medjusobno takmiče i vrednuju po svom fizičkom radu (doprinosu) već će svoje sposobnosti podići na sasvim druge nivoe.
Preduslov takvog besklasnog društva, što bi se reklo „conditio sina qua non“ , je da takvi društveni odnosi budu globalni. Ne može se u praksi stvarati parcijalno besklasno društvo. Ono mora da se prostire preko cele zemaljske kugle.
Izgleda kao utopija. Ali, što-šta je nama običnim ljudima, do skoro izgledalo kao utopija i kao apsolutno nemoguće, ali se ipak dogodilo. Mislim da čitaocima ovih redova ne moram podrobnije objašnjavati i davati primere da bih potkrepio ovu tvrdnju.

Da, zaključim. Pad Berlinskog zida je bila istorijska neminovnost, evolutivni korak napred, koji je doveo do pada jednog sistema koji je u osnovi bio baziran na dobroj ideologiji , ali praktično je strahovito loše odrađen. Karakterisalo ga je neverovatno mnogo odstupanja (metode) od osnovne ideje. Takođe ni „tajming“ nije bio najbolji jer proizvodni odnosi još uvek nisu dostigli potrebni nivo da bi se stvorili uslovi za novu revoluciju i promenu drušvenih odnosa.
Naravno, ovaj „povratak“ u kapitalizam nikako ne možemo smatrati kao istorijskim povratkom u neko pređašnje doba, jer ni kapitalizam koji je danas dominantan na svetskoj društveno-ekonomskoj sceni, ima jako malo sličničnosti sa prvobitnim kapitalizmom. Jednostavno, današnji kapitalizam je oblik društvenog uređenja gde su proizvodni odnosi u relativnom skladu sa proizvodnim snagama. Samo je pitanje vremena kada će proizvodne snage dovoljno porasti da bi smo ušli u neki drugi sistem.
Taj drugi sistem je opisao Marks i barem do sada ja nisam našao bolji vizionarski pogled na razvoj ljudskog društva.

Zato i ovakav naslov ovog bloga.
-----------------
*Ovo se odnosi na evropske države, dok istovremeno takvi procesi nisu zahvatili jednu od najvećih zemalja sveta - Kinu, koja polako prelazi i u ekonomskog i političkog giganta.
**Besklasno društvo je društvo u kojem ne postoji podela na klase, odnosno nema razlikovanja po bogatstvu, prihodima, obrazovanju, kulturi ili društvenom statusu.

Smanjenje administracije

Da li će doći do velikog otpuštanja radnika u administraciji i po kojim kriterijumima?
Verovatno hoće, jer, na prvi pogled, Srbija nema para da plaća toliku birokratiju, te mu to otpuštanje dođe kao vrlo logičan zaključak.
Sumnjam da će se neko potruditi da stvarno izračuna finansijski efekat otpuštanja, kako se priča, 14.000 duša.
Direktna "ušteda" može relativno lako da se izračuna, a kakvi su indirektni efekti, odnosno stvarna ušteda to je malo složenije pitanje i sumnjam da će iko da se "bakče" oko toga. Usuđujem se tvrditi da će državu doći skuplje otpuštanje tih ljudi nego da ih zadrži na radnim mestima. Po mom mišljenju bolje rešenje je da se napravi "čistka" ekonomskim merama. Naime, treba učiniti birokratski posao ekonomski neisplativim za onoga ko ga obavlja. To je najlakše i najjeftinije rešenje. Zato što u tom slučaju nema potrebe za otpremninama, nema potrebe za naknadnim plaćanjem kroz fondove za nezaposlene, a državi i dalje ostaju "prihodi" od doprinosa na te plate. U krajnjoj liniji, iako smanjene platežne moći, ti "zadržani" radnici i dalje ostaju potrošači koji plaćaju PDV na namirnice koje unose u sebe i odeću koju oblače na sebe. U smanjenom obimu, ali barem se ne ide u minus.
Toliko o finansijskim efektima otpuštanja "namnožene" birokratije kad izbacimo iz glave urođeni animozitet koji svi imaju prema državnim službenicima.

Drugi, veći i ozbiljniji problem koji se nameće kao pitanje su kriterijumi po kojima će se "holokaust" odvijati. Da, to će biti jedan "mini holokaust". Na "trulom" zapadu sve je vrlo prosto i za sve postoji procedura. Postoji nepisano pravilo, svima poznato i kojeg se svi pridržavaju, a ono glasi: "First in - last out"! (Prvi došao-poslednji izlazi). Vrlo prosto, nekalkulativno i efikasno. Sasvim svojstveno tim kapitalistima.
Moje iskustvo mi govori da to u Srbiji nikako ne može da bude slučaj. Suviše je jednostavno, jasno, transparentno i pošteno da bi bilo primenjeno. Skoro sam siguran da će kriterijumi biti napravljeni kao i oglasi za zapošljavanje u državnom preduzeću. Samo će da fali fotografija kandidata.

"Kriterijumi na osnovu kojih će se ljudi otpuštati u državnoj upravi moraju biti isključivo profesionalnog karaktera" - smatra ministar rada i socijalne politike. Hoće reći da će ostati samo sposobni i stručni. Nažalost, takvi su već odavno otišli u neke svoje nove "otadžbine" i ostavili iza sebe ovo primitivno društveno uređenje u kojem mi živimo. O kom pravednom otpuštanju mi možemo da pričamo kada znamo da svaka sredina ima moćnike koji su iznad zakona, a da neće biti iznad običnih kriterijuma? 'Ajte, molim vas.
I sad ti moćnici koji nisu postali moćnici po sistemu stručnosti, odnosno po sistemu "ni po babu ni po stričevima" treba da ocenjuju nečiji radni doprinos? U najmanju ruku ovakva izjava izaziva kiseo osmeh na licu slušaoca (birača).
Navodno, dodaje narečeni ministar, biće zaštićeni radnici koji sada imaju oko 60 godina, odnosno 5 godina do penzije. Onaj kojem je ostalo 6 ili 7 će, prema logici ministra i "kriterijuma", lako naći posao jer on je, Bože moj, sručnjak (smajli).
Po tome ispada da će, diplomirani inženjer koji je izgubio posao, a ima 55+ godina, lako naći zaposlenje u privredi - koja ne postoji. Jasno je da on više nikada neće dobiti posao jer kome treba diplomirani mašinski inženjer koji ima 55+ godina?

Dakle, katastrofa, sem ako do sada taj inženjer, koji je "naprdeo" 55+ godina, nije naučio da se kvalitetno uvlači u dupe tamo gde treba. To mu jedino garantuje da će zadržati radno mesto. Ali, to je moralni kvalitet a ne podvodi se pod stručnost - valjda!

Ako nekome nije jasno, da vam čika Miroslav kaže, da će kriterijume propisivati i spiskove praviti neke sumanute partijske komisije po opštinama.
Vazda je tako bilo i vazda će tako biti!

U susret godišnjici

Evo, kroz koji dan ćemo proslaviti i 9-tu godišnjicu od izbornog poraza Slobodana Miloševića. To je jedino što može da se slavi. Taj datum možemo samo da obeležimo kao godišnjicu jedne dobijene bitke u ratu za demokratsku, pravnu i što se tiče vlasti decentralizovanu Srbiju. Ali, nažalost, rat nismo dobili. Rat ili i dalje traje, što ja baš ne vidim ili smo ga izgubili, jer sve je ostalo isto. Imamo Miloševićeve zakone, Miloševićeve ljude u Vladi (vlasti) i Miloševićev pojam centralizovane partikratijske države. Čak je i odnos najznačajnijih svetskih država prema nama ostao (skoro) isti.
Dakle, 5.10.2000-te uspeli smo da se izborimo protiv jedne izborne krađa i zamalo da osvojimo vlast. Ali nismo. Ispostavilo se da smo napravili personalne promene, a korumpiranu, partokratsku i centralizovanu državu zamenili smo istom takvom. Tačnije, sistem nismo ni pipnuli.
Jedino sam ja uznapredovao! Stariji sam 9 godina i, evo simbolike, tačno 9 kg teži. Uznapredovao sam i u tome da sam sada u stanju da kažem da me je stid. Dugo nisam to mogao da priznam ni samome sebi. Stid me je što sam se već 6. oktobra povukao i prepustio mlađima i pametnijima da nastave (moju) borbu. Kao lični uspeh smatram to što nisam pao u depresiju, a imao sam sve razloge za to, i ne pričam, kao mnogi sa kojima sam tada "ratovao", da je pod Miloševićem bilo bolje. Nije bilo bolje. Ipak, pošto se, na neki način, smatram gubitnikom, jer nisam uspeo da izguram do kraja ono što sam započeo, taj neuspeh ću pripisti biologiji i kućnom vaspitanju.

EOD

Strahovita borba mišljenja, pa i ona druga, se rasplamsala oko tzv. Parade ponosa koja je zakazana za 20. septembar u Beogradu.
Jedni tvrde da su homoseksualci bolesnici, dok ih drugi svrstavaju u normalne ljude sa posebnim seksualnim sklonostima.

Teško je običnom čoveku da presudi. Svoj pogled na svet i pojave oko nas, uglavnom, formiramo u najranijoj mladosti u okruženja u kojem rastemo, tj. porodici, pa tako formiramo i svoj stav o homoseksualcima.

Ali, pošto je ovo, ipak, specifična materija, bilo bi bolje pitati nauku ni stručne ljude.
Dakle šta kaže nauka?

Američka asocijacija psihologa još 1975. godine izbrisala je homnoseksualnost iz Dijagnostičkog i statističkog priručnika mentalnih obolenja, jer postoje potvrđeni dokazi da je problem biološki i genetski a ne psihološki i mentalni.

Dakle, homoseksualnost nije bolest kao što nije ni debilizam ili šizofrenija. Radi se o genetskom sremećaju.
Prema tome, homoseksualnost nije bolest već nenormalnost.

Što se mene tiče - end of discussion!

javna preduzeća i profit

Javna preduzeća osniva država, u najširem smislu te reči. Javnim preduzećima upravljaju, kako sama reč kaže, upravni odbori. Država, kao osnivač, svoju upravljačku ulogu vrši tako što imenuje najveći broj članova upravnog odbora. To je normalno jer osnivač želi da zadrži kontrolu nad radom i funkcijom svog preduzeća.
Iz svega proizlazi da su po nastanku a i po delovanju to politička preduzeća preko kojih država upravlja nekim državnim dobrom od opšteg interesa. Tu ništa nije sporno. To je praksa u mnogim zemljama. Tu ne treba mnogo šta da se menja. Postavlja se pitanje koja su to javna (državna) dobra nad kojima država treba da zadrži monopol.

Postoje neki poslovi koji ne mogu da se prepuste stihiji tržišta, odnosno na milost i nemilost konkurenciji privrednih subjekata.
Da li je pametno proizvodnju električne energije prepustiti isključivo privatnom sektoru? Da li je pametno da železnice i neki drugi vidovi saobraćaja budu isključivo u domenu tržišta? Da li eksploatacija prirodnih resursa treba da je bez direktnog uticaja države?
Odgovori na ova pitanja mogu da budu i odrečna ali isto tako i potvrdna. U praksi ima i jednih i drugih primera.

Sada, kad nas je zadesila ova svetska ekonomska kriza, videli smo da ekonomija bazirana na principima liberalnog kapitalizma i nije baš tako savršen ekonomski mehanizam. Kad, velika preduzeća posrnu - za ovu priču nebitan je razlog - pomoć jedino može da se očekuje i dolazi od države. Država interveniše i spasava posrnule gigante, a za uzvrat, zavisno od uloženog, traži i deo upravljačkih (vlasničkih) prava za sebe.

Šta, je sad pa to? Povaratak u socijalizam i/ili državni kapitalizam. Odgovor je: da!

Ali sve ovo što sam do sada napisao nije razlog što pišem ovu belešku. Razlog je jedan članak koji sam pročitao u današnjim novinama u kojem piše da je Kompanija Telekom Srbija saopštila da je u prvoj polovini ove godine imala profit od 10,2 milijarde dinara (oko 109 miliona evra).
Poznato je da je vlasnik 80% kapitala u Telekomu država Srbije. Dakle država je profitirala od telekoma 8,16 milijardi dinara.
Ključna reč je profit.
Ta ružna reč opisuje količinu novca koja vam ostane od prodaje nekog proizvoda ili usluge po odbijanju svih troškova.
Da li je država morala da profitira 8,16 milijardi dinara ili je mogla da učinit da za toliko budu jeftinije usluge Telekoma?
U prevodu, da li je moglo nâs građane da telefoniranje košta za toliko manje?
Pitanje je da li javna preduzeća treba uopšte da posluju sa profitom? Da li je svrha postojanja javnih preduzeća stvaranje profita?

Ako pođemo od toga da se javna preduzeća osnivaju radi zadovoljenja određenih potreba svih građana i da ih osniva država - a država je, je l' te, glava svih građana - onda proizlazi da tu nema mesta ostvarivanju profita.
Postavlja se pitanje, a šta je sa razvojem, akumulacijom, ulaganjem u proširenje, modernizaciju itd...
E, pa to treba da radi država davanjem sredstava iz budžeta.
Javna preduzeća treba da budu samo jedan od servisa građana, a ne direktni punioci budžeta. Kako se puni budžet to je valjda svima poznata stvar. Svako javno preduzeće prilikom prodaje svojih proizvoda/usluga naplaćuje od korisnika i PDV i taj novac se sliva u državnu kasu.

Naravno, ovo što sam napisao je jako uprošćena verzija i kad bih sada ušao u objašnjavanje čitavog mehanizma rasterao bih i ovo malo čitalaca.

Ali samo da se zna. Javna preduzeća mogu da rade bez profita što bi u mnogome pojeftinilo njihove proizvode/usluge i građanima bi ostalo daleko više para za neke druge proizvode iz kojih bi država preko povećane naplate PDV-a i poreza, mogla da obilnije puni svoj (naš) budžet.

Ne kažem da ne može i ovako kako sada radimo, ali onda ne smemo da kukamo kako nam je skupa struja, voda, grejanje, gradski prevoz, odnošenje smeća, telefoniranje...