Poseta

Završila se poseta potpredsednika SAD J. Beidena Srbiji.
Nije on došao da bi čuo stavove Srbije, koji su vrlo dobro poznati administraciji SAD, niti je došao samo da prenese stavove SAD, jer to je mogao da učini i e-mailom.

Značaj ove posete je baš u tome što je lična. Ona nam govori da su SAD spremne za pravu normalizaciju odnosa. Ona nam govori da Amerika priznaje Srbiju kao važan faktor na Balkanu jer mogao je Beiden da poseti samo Sarajevo i Prištinu ali bi to tada bila sasvim drugačija poruka.

Elem, kad se zanemare protokolarna sranja ostaje poruka koja bi otprilike glasila:

Srbija može da priča šta hoće ali od nje se očekuju da ne podhranjuje ambicije za cepanje BIH i da ne opstruiše rad EULEKSA te ne radi na podeli Kosova.

Za uzvrat, Amerika će snažno podržati naše Evro-atlantske integracije.

Toliko.
Po meni, sasvim fer ponuda.

Hej, Sloveni!

Ja sam od onih što ga, još uvek, prođu trnci kad čuje staru himnu "Hej Sloveni"!

Šta ću, tako sam vaspitavan od malih nogu i ne mogu preko noći da se promenim. To prosto ne bi bilo normalno.
Imam ja razumevanje i za ove nove generacije koje nisu imale priliku da žive pod zajedničkim krovom sa drugim južnim Slovenima na ovim prostorima. Jednostavno, nisu imali to iskustvo i ne može se očekivati da imaju apriori ta osećanja koja ima ja i ostataka društva iz stare Juge.

Dakle, po definiciji, ja spadam u jugonostalgičare i ne bežim od te kvalifikacije. Neka mi neko objasni šta je loše u želji da se udružiš sa sebi sličnim i budeš jači.
Jugonostalgičari su ljudi koji insistiraju na sličnostima a ne na razlikama.
Nisam ja nostalgičan za onom Jugom za vreme Tita, a ni za onim mučenjem i silovanjem zajedništva pre Tita. Nostalgičan sam za čistom idejom zajedništva južnih slovena. To je nešto što
nismo do sada imali jer u onaj provizorij od države nazvan Jugoslavija malo je njih ušlo sa iskrenom željom za zajedništvom. Malo je njih shvatalo pravu suštinu te ideje, a još manje je bilo spremno da je u praksi sprovodi. Ne govorim o narodima već o njihovim elitama.
Ideja o udruživanju južnih Slovena uopšte nije loša. Razlike među južnim slovenima su tako male i zanemarljive da nisu vredne elaboriranja. Oponenti ideje zajedništva najviše insistiraju na isticanju različitosti kroz jezik kojim govorimo, a baš taj jezik je, ustvari, ono što nas najvše spaja, jer mi govorimo jednim jezikom. To će vam potvrditi svaki stučnjak za jezike. A kad se govori istim jezikom onda je mogućnost interakcije daleko jača.
Nije problem Slovena jezičke prirode već nažalost mentalne. Imamo mi neki sremećaj u nekom genu koji nas sprečava da razložno razmišljamo o nama kao celini iz koje bi smo crpeli snagu.
Ne, mi imamo neodoljivu potrebu da se delimo u nekakve čopore.
Bilo koji razlog za isticanje razlika je dobar.
Ili si Zvezdaš ili Partizanovac. Ili si Dinamovac ili Hajdukovac. Ili si za Sarajevo ili za Želju. Fudbal/nogomet tu uopšte nije važan. Koga još to interesuje u svemu tome? Važno je da imamo oko čega da se delimo.
Ili kakav je to Srbin ako pre toga nije Šumadinac, Vojvođanin, Kosovar, Grebić, Čarapan... kakav je to Hrvat akoprevashodno nije Zagorac, Slavonac, Dalmatinac, Istrijan...

Podele, podele i samo podele. To je jedino što maestralno umemo da radimo. Bar da ima neke koristi od toga. Ustvari, ima koristi, ali samo za pojedince koji znaju da iskoriste tu našu karakteristiku da volimo da se delimo. To je, takođe, naša glavna karakteristika da lične interese uvek stavljamo ispred opštih.
Posedujemo i taj neverovatan talenat da najgore među nama stavimo na čelo da nas (pred)vode. Ako, slučajno pogrešimo pa nam se omakne da na čelo dođe neko normalan, nesebičan, pošten i sposoban - brzo ga skratimo za glavu.

Očekujem da ćemo kroz jedno vek-dva, ipak, shvatiti našu boljku, a nauka će valjda toliko napredovati da će biti u stanju da ispravi tu našu genetsku grešku i da se počenemo ponašati kao normalna ljudska bića.

Pasoš

Pre, nije važno koliko godina, sedeo sam sa Pecom, Superom, Draganom, Bubulejom i Acom, dugarima sa faksa, na plaži u Crikvenici. To je jedno malo, simpatično mesto nedaleko od Rijeke.

Do tog dana imali smo jedno super društvance iz Holandije i lepo smo se provodili, ali su one tog jutra otišle kući i mi smo blejačili ostatak dana, manje više u tišini, svako sa svojim mislima.
Iz dosade predložih da i mi odemo u Holandiju, za njima. Peca i Super nisu poneli pasoš, Bubuleja je morao da se vrati u Derventu kroz 2 dana, a Dragan kojeg smo zbog velikih brkova inače zvali Foka, imao je neke obaveze u Beogradu i morao da se vrati kući.
Aci se svidela ideja.

Sutradan ujutro smo se pozdravili sa drugarima, otišli u Rijeku do železničke stanice i uveče smo bili u vozu na putu za Holandiju.
Lepo smo se proveli Holandiji jedno nedelju dana sa društvom koje smo upoznali na moru i vratili se u Jugu.

Fabrike radnicima

Zemlja seljacima, fabrike radnicima!

Premda je to, ustvari, parola evropskih anarhista iz vremena pre Oktobarske revolucije u Rusiji, kod nas se prepoznaje kao parola 'naših' komunista kojom su na vrlo jednostavan i svima razumljiv način izražavali ciljeve svoje borbe za vlast.

I stvarno, komunistička vlast je odmah po završetku II sv.rata, dolaskom na vlast, pristupila oduzimanju zemlje od veleposednika i fabrika od industrijalaca. Dakle, oduzimali su od tadašnjih Miškovića i Drakulića, da pojasnim mlađim generacijama. Zemlju su podelili seljacima, a fabrike predali radnicima.

Ne kažem da je to bilo pravedno ali budimo pošteni i priznajmo da je to, tada, bilo vrlo popularno i imalo ogromnu podršku naroda. Pre nego što snažno osudimo ovaj postupak komunista moramo imati na umu istorijske, socijalne, ekonomske i ostale okolnost kada se to dešavalo.

Bez želje da branim tu 'otimačinu' samo skrećem pažnju na to da je kroz istoriju oduzimanje vlasništva, odnosno njena nasilna preraspodela bila vrlo česta pojava.Zar nije bilo nepošteno i nezakonito oduzimanje poseda od feudalaca kad su Evropom krenule buržoaske revolucije? Ali danas, ipak, nikome ne pada na pamet da to osudi i zahteva povraćaj imovine bivšim feudalcima.

Sve revolucije su u osnovi pokušaj da se neka prethodno ozakonjena nepravda ispravi na brz i efikasan način. Nažalost, rezultati svih revolucija vrlo brzo su se pretvarale u svoju suprotnost. Feudalci (koji su preživeli) brzo su se transformisali u građane i zahvaljući, uglavnom materijalnoj moći koju su zadržali, postali nova vladajuća klasa - kapitalisti.

Slično se desilo i u zemljama gde su uspešno podignute komunističke revolucije. Dolaskom na vlast komunisti su ukinuli kapitaliste, ali su njihovo mesto vrlo brzo zauzeli neki drugi ljudi. Stvorena je nova klasa i elita nedodirljivih.

Fabrike jesu postale radničke, a zemlja jeste prešla u ruke seljaka ali profitom nisu upravljali oni već novostvorena 'crvena buržoazija'.

Bože, gde sam ja sa svojom pričom otišao!?

A sve je počelo člankom u novinama, koji sam jutros pročitao, o štrajku glađu u kragujevačkom "Partizanu". Samo sam hteo da kažem da je izgleda došlo vreme da priznamo da je naša Oktobarska revoluciju iz 2000-te godne doživela neuspeh. Ništa od proklamovanih ciljeva nije ostvareno.

Ne ulazim u razloge ali vidim da je ova politika dovela do velikog nezadovoljstva velikog dela građana. Radnici uveliko štrajkuju glađu i već imamo slučajeve samopovređivanja.

A od samopovređivanja do povređivanja je samo jedan korak.

Mislite o tome!

Sindikati

Ja nisam član ni jednog sindikata i čudom se ne mogu načuditi ovim ljudima oko sebe koji plaćaju sindikalnu članarinu. Daju pare nekoj fantomskoj organizaciji koja funkcionalno ne postoji sem ako se pod funkcijom sindikata ne smatara nabavka zimnice i polutki po nekim netržišnim cenama ili na kredit.

Sramotno je da i sama reč sindikalno kod nas ima pežorativnu konotaciju jer kad se kaže sindikalno prva asocijacija je - nešto bedno, jeftino, sirotinjsko.

Svi mi, inače, znamo kako to funkcioniše u ostatku sveta i koji su osnovni ciljevi sindikalnog udruživanja i delovanja radnika. To je masa i moć. I u ljudstvu i finansijski. Nezaobilazni faktor u funkcionisanju države.

Ajde, ranije, u vreme samoupravnog socijalizma kod nas mogla je i da se prihvatii uloga sindikata na neki drugačiji način, jer su tadi radnici bili i radna snaga i upravljači i vlasnici svega. Barem na papiru. E, sad što su neki uspevali da im (nam) podvale rog pod sveću to je druga tema.
Ali danas! Šta danas sprečava radnike i njihove sindikate da ponovo postanu ono što bi trebali da budu? Koji su to obziri u pitanju jer interes sigurno nije. Kod nas su danas prava radnika na nivou Evrope XIX veka.
Kod mene u firmi poslednji zabeleženi uspeh sindikata je mogućnost da kod 'Borelija' kupujemo cipele na rate!!! Jupi! Još ako na jesen dobijemo mogućnost da kupimo zimnicu na 3 rate učinak će biti, po merilima srpskog radnika, 100%. Šteta što matematika ne dozvoljava da jedno celo ima više od 100%. A to preko 100% bi moglo da bude:
Borba da minimalna plata ne može da bude ispod vrednosti potrošačke korpe.
Da nezaposlenim sugrađanima pripadne nadoknada koja bi im omogućavala da sebi mogu priuštiti barem kilo 'leba dnevno a ne da budu osuđeni da crknu od gladi ako nemaju zaposlenje.
Da se radnici ne mogu otpuštati sa posla kako nekom gazdi padne na pamet.
Da poslodavci moraju isplaćivati zarade zaposlenima ili da idu u stečaj.
Da poslodavci moraju redovno uplaćivati doprinose pod pretnjom višegodišnje robije.
Da poreska politika mora da bude primerena snazi društva a ne potrebama vlade.
Da ne gledamo ravnodušno kako neki radnici odsecaju delove tela da bi skrenuli pažnju na nepoštovanje svojih radničkih prava.
Da se izdejstvuju zakoni protiv mobinga koji je postao zaštitni znak Srbije.
Da se ograniči profit koji kapitalista može/sme da izvuče iz preduzeća.
Da postanemo solidarni i nepomirljivi sa bilo kojim vidom izrabljivanja.

Tek kad se izborimo za ovo gore nabrojano i nenabrojano te postanemo ponosni vlasnici svog rada možemo da razmišljamo o nabavci zimnice i cipela na kredit. Ali onda nam kredit za to neće biti ni potreban jer ćemo moći kao sav ostali normalan svet da odemo u supermarket i kupimo sve što nam je potrebno za normalan život.

U principu, ne volim da se zadovoljim samo opisom neke pojave a da ne predložim i konkretne mere da se ta situacija promeni.
Pa, evo, možda bi prvi korak bio da radnici prestanu plaćati sindikalnu članarinu!