Najnovijim zakonom o penzijskom osiguranju propisano je da muškarci idu u starosnu penziju sa 65, a žene sa navršenih 60 godina života. Prethodno je bilo 60 godina za muškarce odnosno 55 za žene.
Produženje radnog veka za 5 godina se pravda nestašicom novca u penzionim fondovima koji se još jedino kod nas pune direktno doprinosima iz privrede. Privreda radi kako radi pa su nam zato i ti fondovi polu-prazni, bez naznake da bi se skoro mogli napuniti.
A ne tako davno ti fondovi su bili puni i penzije se isplaćivale unapred.
Naša generacija je uspela da upropasti sve ili skoro sve u ovoj zemlji pa je tako uspela i da isprazni penzione fondove. Sada smo, ovim zakonom, omogućili sami sebi da još 5 godina duže zadržimo radna mesta i sprečimo mlade da zauzmu naša mesta.
Kod nas je nanjnormalnija pojava da imamo "omladince" od 30 godina koji nemaju ni jedan dan radnog staža, a radna mesta su zauzeli matori, zdravstveno, umno i tehnološki istrošeni ljudi.
Sve se pravda nedovoljnim prilivom sredstava u penzione fondove i prevelikim brojem penzionera. E, sad, ako smo mi kao generacija zajebali ove generacije koje su došle posle nas, red je da mi i ispaštamo našu nesposobnost, kukavičluk i glupost.
Po meni, rešenje je da se svi stariji od 55 godina oteraju u penziju i neka nađu formulu kako će međusobno da podele pare koje se nalaze u fondu. Možda će to prosečnu penziju da spusti na mizeran iznos, ali kako smo radili tako treba da nam se vrati.
U jednom momentu smo imali jedinstvenu šansu da sredstva od privatizacije prebacimo u penzione fondove, umesto u potrošnju i džepove srpskih tajkuna, ali smo i tu šansu prokockali.
Red je da se u ovoj zemlji već jednom uspostave normalni odnosi. Nije mi jasno zašto se mladost ove zemlje ne pobuni protiv „genocida“ koji im pravi moja generacija iz 50 i neke. Deco, zašto se mirite sa situacijom? Zašto se mirite sa politikom koju vodimo mi, dokazano, nesposobni i perfidni, decoubice? Ako se ne pobunite sada kasnije će biti kasno.
I za vas i za nas.
30.7.09
25.7.09
888
Kriza, kriza, e, pa šta je, ak' je kriza nije zmaj! Kriza, kriza, pa neka je ne boji se ko je - pametan!
Kriza ima i dobru stranu jer izbacuje na videlo sve što u jednom sistemu ne valja, a to onda daje šansu da se problem uoči i reši. Bez velike krize mnoge loše stvari, unutar sistema, ostaju neprimećene ili se na njih ne reaguje. Ova velika kriza koja je zahvatila celi svet, pa eto i nas, pokazala je postojanje dva velika problema. Prvo, država je u besparici i drugo, nezaposlenost vrtoglavo raste.
To su dva glavna sistemska problema koja moraju da se reše, a logično rešenje je da se prvo zaposle ljude, pa kad isti budu radili i zaradili biće i za državnu kasu. Naši ministri, naročito iz ova dva resora - za finansije i rad, batrgaju se na razne načine da reše "kvadraturu kruga" naše ekonomije. Neće im ništa uspeti, to mogu da potpišem.
Vanredna situacija zahteva vanredne mere a mi nikada nismo spremni za velike promene. Suviše smo mi lenji, neobrazovani i bojažljivi. Gde ćeš bolji dokaz za ovu tvrdnju od 5. okotobra 2000. godine. Mi evo i 9 godina kasnije čekamo da nastupi 6. oktobar. Ali, džaba!
A, rešenja, naravno, ima.
Evo, da vidimo šta se može učiniti po pitanju zapošljavanja.
Davne 1886. godine radnici grada Čikaga su se pobunili zbog teških uslova rada i eksploatacije te su postavili onaj famozni zahtev "Tri osmice". Šta je značio zahtev "888"? Prosto: osam sati rada, osam sati spavanja i osam sati kulturnog uzdizanja.
Nemate pojma koliko je to bio revolucionaran zahtev u ono vreme kada se radno vreme od 12 sati smatralo sasvim normalnim i jedino isplativim za poslodavce i državu.
Prođe od tada već više od 120 godina, a mi još uvek funkcionišemo po formuli "888". Nema veze što je u međuvremenu tehnika i tehnologija toliko napredovala da bi se stvarno moglo početi razmišljati o smanjenju vremena koje čovek provodi na poslu.
Po meni, došlo je vreme da radnici postave nove uslove i da izbace novu parolu "6-8-10". Odnosno, 6 sati rada, 8 sati spavanja i 10 sati kulturnog uzdizanja!
Šta bi se time postiglo? Pa kao prvo dodatno bi se zaposlilo više ljudi (koji sada čuče na biroima za zapošljavanje), jer bi bilo neophodno uvesti 4-tu smenu za poslove koji se obavljaju 24 časa dnevno.
Naravno taj potez bi izazvao dodatne troškove poslodavcima i oni bi, takođe naravno, ljubomorno čuvajući svoj profit, smanjili plate svima ne bi li ostali neokrnjeni. U praksi, ustvari, ništa se ne bi desilo jer bi ostala ista količina novca raspoređena na istu količinu robe i usluga. Uostalom i plate i cene su stvar uzanse i nepisanog dogovora. Da sad to ne elaboriram. Moraćete mi verovati na reč da se ništa loše ne bi desilo. Naprotiv. Cene bi ubrzo "pale", a broj kupaca i korisnika usluga bi čak porastao.
Pošto je ovo samo obični blog bez velikih pretenzija, ostavljam čitaocu na maštu da dalje sam razradi ovu ideju.
Preostaje nam problem punjenja državne blagajne. Paradoksalno, ali skraćenjem radnog vremena i povećanjem broja ljudi koji rade povećava se i broj subjekata koji se pojavljuju kao potrošači i koji pune kasu preko poreza na promet. Drugi izvor punjenja budžeta je porez na prihod. Kad bi smo promenili postojeći sistem koji nam je ostao u miraz iz vremena druga Tita&Kardelja i tu bi se moglo štošta napraviti. Barem kod nas.
Ali, moja osnovna ideja je malo revolucionarnija i ja predlažem da se na svaki mogući način globalno onemogućiti da neko (pojedinac ili institucija) može za godinu dana da zaraditi više od 1 million $ godišnje.
Ustvari, može da se zaradi ali ne može da prisvoji. Ovo već zvuči malo anarhistički, ali pogledajmo, realno, da li je milion dolara dovoljno jednom čoveku da, više nego komotno, živi godinu dana. Jeste. Bez obzira gde živi u Bijafri ili Japanu.
Tako bi u tom "mom sistemu" Ronaldo mogao da dobije za svoje usluge 94 miliona dolara ali bi 93 morao da preda u neki fond, po njegovom izboru. Da li "Fond za finansiranje istraživanja svemira" ili "Fond za pronalaženje leka protiv raka", ili... ma, našlo bi se gde treba para a da je korist globalna.
Ronaldu bi ostala satisfakcija da vredi više od nekog drugog čija je vrednost samo npr. 60 miliona $ i naravno puno srce što je bio u prilici da učini neko dobro delo za čovečanstvo. A sa milion $ bi mogao sasvim kvalitetno da živi godinu dana.
Zvuči šašavo ali, garantovano, funkcionisalo bi mnogo bolje nego ovo što sada imamo. Globalno.
Kriza ima i dobru stranu jer izbacuje na videlo sve što u jednom sistemu ne valja, a to onda daje šansu da se problem uoči i reši. Bez velike krize mnoge loše stvari, unutar sistema, ostaju neprimećene ili se na njih ne reaguje. Ova velika kriza koja je zahvatila celi svet, pa eto i nas, pokazala je postojanje dva velika problema. Prvo, država je u besparici i drugo, nezaposlenost vrtoglavo raste.
To su dva glavna sistemska problema koja moraju da se reše, a logično rešenje je da se prvo zaposle ljude, pa kad isti budu radili i zaradili biće i za državnu kasu. Naši ministri, naročito iz ova dva resora - za finansije i rad, batrgaju se na razne načine da reše "kvadraturu kruga" naše ekonomije. Neće im ništa uspeti, to mogu da potpišem.
Vanredna situacija zahteva vanredne mere a mi nikada nismo spremni za velike promene. Suviše smo mi lenji, neobrazovani i bojažljivi. Gde ćeš bolji dokaz za ovu tvrdnju od 5. okotobra 2000. godine. Mi evo i 9 godina kasnije čekamo da nastupi 6. oktobar. Ali, džaba!
A, rešenja, naravno, ima.
Evo, da vidimo šta se može učiniti po pitanju zapošljavanja.
Davne 1886. godine radnici grada Čikaga su se pobunili zbog teških uslova rada i eksploatacije te su postavili onaj famozni zahtev "Tri osmice". Šta je značio zahtev "888"? Prosto: osam sati rada, osam sati spavanja i osam sati kulturnog uzdizanja.
Nemate pojma koliko je to bio revolucionaran zahtev u ono vreme kada se radno vreme od 12 sati smatralo sasvim normalnim i jedino isplativim za poslodavce i državu.
Prođe od tada već više od 120 godina, a mi još uvek funkcionišemo po formuli "888". Nema veze što je u međuvremenu tehnika i tehnologija toliko napredovala da bi se stvarno moglo početi razmišljati o smanjenju vremena koje čovek provodi na poslu.
Po meni, došlo je vreme da radnici postave nove uslove i da izbace novu parolu "6-8-10". Odnosno, 6 sati rada, 8 sati spavanja i 10 sati kulturnog uzdizanja!
Šta bi se time postiglo? Pa kao prvo dodatno bi se zaposlilo više ljudi (koji sada čuče na biroima za zapošljavanje), jer bi bilo neophodno uvesti 4-tu smenu za poslove koji se obavljaju 24 časa dnevno.
Naravno taj potez bi izazvao dodatne troškove poslodavcima i oni bi, takođe naravno, ljubomorno čuvajući svoj profit, smanjili plate svima ne bi li ostali neokrnjeni. U praksi, ustvari, ništa se ne bi desilo jer bi ostala ista količina novca raspoređena na istu količinu robe i usluga. Uostalom i plate i cene su stvar uzanse i nepisanog dogovora. Da sad to ne elaboriram. Moraćete mi verovati na reč da se ništa loše ne bi desilo. Naprotiv. Cene bi ubrzo "pale", a broj kupaca i korisnika usluga bi čak porastao.
Pošto je ovo samo obični blog bez velikih pretenzija, ostavljam čitaocu na maštu da dalje sam razradi ovu ideju.
Preostaje nam problem punjenja državne blagajne. Paradoksalno, ali skraćenjem radnog vremena i povećanjem broja ljudi koji rade povećava se i broj subjekata koji se pojavljuju kao potrošači i koji pune kasu preko poreza na promet. Drugi izvor punjenja budžeta je porez na prihod. Kad bi smo promenili postojeći sistem koji nam je ostao u miraz iz vremena druga Tita&Kardelja i tu bi se moglo štošta napraviti. Barem kod nas.
Ali, moja osnovna ideja je malo revolucionarnija i ja predlažem da se na svaki mogući način globalno onemogućiti da neko (pojedinac ili institucija) može za godinu dana da zaraditi više od 1 million $ godišnje.
Ustvari, može da se zaradi ali ne može da prisvoji. Ovo već zvuči malo anarhistički, ali pogledajmo, realno, da li je milion dolara dovoljno jednom čoveku da, više nego komotno, živi godinu dana. Jeste. Bez obzira gde živi u Bijafri ili Japanu.
Tako bi u tom "mom sistemu" Ronaldo mogao da dobije za svoje usluge 94 miliona dolara ali bi 93 morao da preda u neki fond, po njegovom izboru. Da li "Fond za finansiranje istraživanja svemira" ili "Fond za pronalaženje leka protiv raka", ili... ma, našlo bi se gde treba para a da je korist globalna.
Ronaldu bi ostala satisfakcija da vredi više od nekog drugog čija je vrednost samo npr. 60 miliona $ i naravno puno srce što je bio u prilici da učini neko dobro delo za čovečanstvo. A sa milion $ bi mogao sasvim kvalitetno da živi godinu dana.
Zvuči šašavo ali, garantovano, funkcionisalo bi mnogo bolje nego ovo što sada imamo. Globalno.
15.7.09
Pismo
Buco,
sad sam primetio da nisam komentarisao onaj deo tvog maila gde se osvrćeš na 90-te, kad su ljudi, ili barem većina, kako ti kažeš, bili zavedeni i prevareni. Jedna od (retkih) stvari na koje sam ponosan je i ta što mene nisu uspeli prevariti. Ni onda ni sada. Verujem da je to zbog toga što sam živeo i ovde i tamo. Što sam upoznao ljude i tamo i ovde i shvatio da razlike nema. Video sam ljude i tamo i ovde, a video sam i neljude na obe strane. I video da su isti. I jedni i drugi. Shvatio sam da ne postoje naši i njihovi već dobri i zli. Pametni i glupi. I, opet, kažem, isti su.
A, video sam da ima najviše običnih, prostodušnih ljudi koji se uglavnom trude da gledaju svoja posla. Nažalost, video sam da i jako malo znaju o onima sa druge strane. Video sam veliku neizanteresovanost, neinformisanost. U svakom slučaju veliko neznanje. A, ljude je najlakše zavesti kad žive u neznanju.
Obični ljudi najlakše poveruju u laž jer oni sami laži nisu skloni.
Evo i danas. Prosto je neverovatno kako, u opštoj bedi i nemaštini, u kojoj radnici jedva sastavljaju kraj s krajem, političari oba entiteta ni o čemu drugom ne raspravljaju već o državnosti. Ne zna se gde je gore, ali to svejedno njima ne smeta da i dalje nadahnuto i mahnito trabunjaju o državnosti, naciji i podeli vlasti, tj. moći i bogatstva...
Opet nas navode na pomisao kako će se sve, samo od sebe, rešiti samo ako stvorimo valjanu (svoju) državu.
Mora biti da je država u očima državotvoraca vrsta starogrčke panakeje, onog svemogućeg antičkog eliksira što leči sve bolesti. Na svim TV kanalima i u svim listovima samo se vrte tzv. krupna državotvorna pitanja od kojih se ne živi, ali se doduše umire, vene i nestaje.
Za to vreme radnička klasa u nevolji do guše ne prima zaradu, nema zaštitu, nema perspektivu niti je nazire i preostaju joj brojni svakodnevni štrajkovi. Donedavni ratovi i privatizacija i dalje uzima svoj danak. Nema pravde. Doduše, pravedno nam je posejala tajkune i ratne profitere, tako da tog nakota ima i u ratom opustošenoj lijepoj našoj i lijepoj vašoj.
A lijepa je i jedna i druga.
Ali, valjda smo posle svega toliko naučili i shvatili da možemo posle svega da priznamo sami sebi da se rat i vodio da bi se fukara dočepala vrha sofre, onog gornjeg čela trpeze gde su đakonije najukusnije.
Gledajući sve to setih se stihova pesme Ace Sekulića, gde o majstorima na krovu kaže: "to više nije moja kuća, to više nisam ja".
Eto, tako, Buco moja, imali smo sreću i nesreću da smo živeli u jednoj kući, a sada imamo sreću da živimo u odvojenim kućama, ali to nije naša kuća.
sad sam primetio da nisam komentarisao onaj deo tvog maila gde se osvrćeš na 90-te, kad su ljudi, ili barem većina, kako ti kažeš, bili zavedeni i prevareni. Jedna od (retkih) stvari na koje sam ponosan je i ta što mene nisu uspeli prevariti. Ni onda ni sada. Verujem da je to zbog toga što sam živeo i ovde i tamo. Što sam upoznao ljude i tamo i ovde i shvatio da razlike nema. Video sam ljude i tamo i ovde, a video sam i neljude na obe strane. I video da su isti. I jedni i drugi. Shvatio sam da ne postoje naši i njihovi već dobri i zli. Pametni i glupi. I, opet, kažem, isti su.
A, video sam da ima najviše običnih, prostodušnih ljudi koji se uglavnom trude da gledaju svoja posla. Nažalost, video sam da i jako malo znaju o onima sa druge strane. Video sam veliku neizanteresovanost, neinformisanost. U svakom slučaju veliko neznanje. A, ljude je najlakše zavesti kad žive u neznanju.
Obični ljudi najlakše poveruju u laž jer oni sami laži nisu skloni.
Evo i danas. Prosto je neverovatno kako, u opštoj bedi i nemaštini, u kojoj radnici jedva sastavljaju kraj s krajem, političari oba entiteta ni o čemu drugom ne raspravljaju već o državnosti. Ne zna se gde je gore, ali to svejedno njima ne smeta da i dalje nadahnuto i mahnito trabunjaju o državnosti, naciji i podeli vlasti, tj. moći i bogatstva...
Opet nas navode na pomisao kako će se sve, samo od sebe, rešiti samo ako stvorimo valjanu (svoju) državu.
Mora biti da je država u očima državotvoraca vrsta starogrčke panakeje, onog svemogućeg antičkog eliksira što leči sve bolesti. Na svim TV kanalima i u svim listovima samo se vrte tzv. krupna državotvorna pitanja od kojih se ne živi, ali se doduše umire, vene i nestaje.
Za to vreme radnička klasa u nevolji do guše ne prima zaradu, nema zaštitu, nema perspektivu niti je nazire i preostaju joj brojni svakodnevni štrajkovi. Donedavni ratovi i privatizacija i dalje uzima svoj danak. Nema pravde. Doduše, pravedno nam je posejala tajkune i ratne profitere, tako da tog nakota ima i u ratom opustošenoj lijepoj našoj i lijepoj vašoj.
A lijepa je i jedna i druga.
Ali, valjda smo posle svega toliko naučili i shvatili da možemo posle svega da priznamo sami sebi da se rat i vodio da bi se fukara dočepala vrha sofre, onog gornjeg čela trpeze gde su đakonije najukusnije.
Gledajući sve to setih se stihova pesme Ace Sekulića, gde o majstorima na krovu kaže: "to više nije moja kuća, to više nisam ja".
Eto, tako, Buco moja, imali smo sreću i nesreću da smo živeli u jednoj kući, a sada imamo sreću da živimo u odvojenim kućama, ali to nije naša kuća.
7.7.09
Prvo - himna
Ne znam koliko ljudi zna, da bez pomagala u vidu semafora na jugu Marakane, otpeva današnju himnu Srbije, a koliko njih može u pola noći da otpeva bar prvu strofu "Hej Sloveni" pa makar nikada nisu stajali na pobedničkom postolju.Ovo je priča o momku koji može sve gore pobrojano. I da plače uz "Bože pravde" i da se popne na pobedničko postolje (ono predvidjeno za svetske šampione) i da otpeva "Hej Sloveni" punog srca. Ovo je priča o Ivanu Lendjeru i poslednjem "intoniranju" himne uz koju sam ja odrastao.
Dakle scena je postavljena na Rio de Žaneiro (Rio de Janeiro), godina je 2006-ta. Juniorsko prvenstvo sveta. Ivan Lendjer ima 16 godina a pliva za DZ SCG (skracenica koja je znacila "Drzavna zajednica Srbija i Crna Gora"). Poslednju državu u nizu kojoj je himna bila "Hej Sloveni".
Lendjer, trećeg dana takmičenja pobedjuje u trci na 100 metara delfin. Neočekivano. Organizatori imaju trobojku da je podignu na pobednički jarbol ali nemaju snimak himne. Ceremonija dodele medalje kreće uobičajeno, sportisti sa pobedničkog postolja se okreću ka jarbolima, zastave se dižu, plivalište je poklopljeno tišinom. I čuje se glas koji peva:
"hej sloveni, joste zivi, duh nasih dedova dok za narod srce bije njihovih sinova..."
Ivan Lendjer peva svoju himnu. Sam, bez pratnje ozvučenja.
Aplauz koji se čuo po završetku ceremonije zamišljam kao gromoglasan a ovo "intoniranje" himne često zamišljam jer je to bilo poslednje svetsko takmičenje na kome su učestvovali takmičari iz Srbije i Crne Gore.
Tog 24. avgusta 2006. godine poslednji put se zvanično cula himna drzave u kojoj sam rodjen.
Himna "Hej Sloveni" je poslednji put intonirana glasom jednog divnog dečaka, sportiste koji zasluzuje epitet sportskog heroja, uzora i idola.
Posle himne ... svakodnevica
Dakle scena je postavljena na Rio de Žaneiro (Rio de Janeiro), godina je 2006-ta. Juniorsko prvenstvo sveta. Ivan Lendjer ima 16 godina a pliva za DZ SCG (skracenica koja je znacila "Drzavna zajednica Srbija i Crna Gora"). Poslednju državu u nizu kojoj je himna bila "Hej Sloveni".
Lendjer, trećeg dana takmičenja pobedjuje u trci na 100 metara delfin. Neočekivano. Organizatori imaju trobojku da je podignu na pobednički jarbol ali nemaju snimak himne. Ceremonija dodele medalje kreće uobičajeno, sportisti sa pobedničkog postolja se okreću ka jarbolima, zastave se dižu, plivalište je poklopljeno tišinom. I čuje se glas koji peva:
"hej sloveni, joste zivi, duh nasih dedova dok za narod srce bije njihovih sinova..."
Ivan Lendjer peva svoju himnu. Sam, bez pratnje ozvučenja.
Aplauz koji se čuo po završetku ceremonije zamišljam kao gromoglasan a ovo "intoniranje" himne često zamišljam jer je to bilo poslednje svetsko takmičenje na kome su učestvovali takmičari iz Srbije i Crne Gore.
Tog 24. avgusta 2006. godine poslednji put se zvanično cula himna drzave u kojoj sam rodjen.
Himna "Hej Sloveni" je poslednji put intonirana glasom jednog divnog dečaka, sportiste koji zasluzuje epitet sportskog heroja, uzora i idola.
Posle himne ... svakodnevica
Ovo ne bi bila Srbija kakvu znam da ova lepa priča nema i nastavak.
Intervju sa majkom Ivana Lendjera - avgust 2008. godine (skraćeno): Ivan Lendjer je u sudskom procesu sa državom Srbijom jer nije dobio 37 000 eura kao osvajač zlatne medalje na svetskom prvenstvu. Iz ministarstva sporta i omladine kažu da su nagrade, tj nacionalna priznanja predvidjene samo za seniorska prvenstva. Formalno pravno ministarstvo je možda i bilo u pravu ali ja ne kapiram poentu. Nadam se da je u medjuvremenu (intervju je iz avgusta 2008. godine) uradjeno ono što treba.
Priča 2
Plivač koji je vezan za Ivana Lendjera je Čaba Siladji. Obojica predstavljaju deo onoga što je najbolje u ovom sportu. U današnjem "Blicu" ima izjavu povodom svog učešca na Univerzijadi:
"naš plivač je, takodje, rezignirano rekao da mu ovo takmičenje baš i nije bilo potrebno nakon nedavnih mediteranskih igara, u trenutku kad ga od svetskog prvenstva deli samo mesec dana - na Univerzijadi plivamo pod pritiskom. Ljudi koji nemaju veze sa plivanjem naterali su nas da plivamo na Univerzijadi".
Intervju sa majkom Ivana Lendjera - avgust 2008. godine (skraćeno): Ivan Lendjer je u sudskom procesu sa državom Srbijom jer nije dobio 37 000 eura kao osvajač zlatne medalje na svetskom prvenstvu. Iz ministarstva sporta i omladine kažu da su nagrade, tj nacionalna priznanja predvidjene samo za seniorska prvenstva. Formalno pravno ministarstvo je možda i bilo u pravu ali ja ne kapiram poentu. Nadam se da je u medjuvremenu (intervju je iz avgusta 2008. godine) uradjeno ono što treba.
Priča 2
Plivač koji je vezan za Ivana Lendjera je Čaba Siladji. Obojica predstavljaju deo onoga što je najbolje u ovom sportu. U današnjem "Blicu" ima izjavu povodom svog učešca na Univerzijadi:
"naš plivač je, takodje, rezignirano rekao da mu ovo takmičenje baš i nije bilo potrebno nakon nedavnih mediteranskih igara, u trenutku kad ga od svetskog prvenstva deli samo mesec dana - na Univerzijadi plivamo pod pritiskom. Ljudi koji nemaju veze sa plivanjem naterali su nas da plivamo na Univerzijadi".
I za kraj ponovo nešto lepo od Lendjera. Njegova majka izmedju ostalog i kaže:
"Ivan na takmičenjima brani boje svoje zemlje, boje Srbije. Ne želi da ode odavde. Prvi put sam videla svoje dete da plače na Evropskom prvenstvu u Beogradu, kada je počela himna Bože pravde".
Da se ponovim - sportista koji zaslužuje epitet sportskog heroja, uzora i idola.
Sve što ostaje posle svega jeste nada da će Ivan Lendjer, Čaba Siladji i jos mnogo druge divne dece uprkos okruženju koje ne zaslužuju i uz pomoć okruženja koju zaslužuju uspeti da ostvare svoje potencijale, a meni lično ostaje i romansirana slika poslednjeg intoniranja himne države u kojoj sam se rodio.
Preuzeto sa Blog B92 - "antioksidant"
Subscribe to:
Posts (Atom)
