Zaposlen sam u javnom preduzeću i kapiram da sam jedan od onih koji imam bezobrazno veliku platu u odnosu na neke druge koji ne rade u javnim preduzećima ili ne rade uopšte.
Takva slika se stvara kroz medije unazad par meseci i kapiram da su naše plate glavni uzrok i generator SEKE (srpske ekonomske krize) u nas.
Konkretno u mom preduzeću direktor još nije prešao famoznu cifru od 100.000 dinara ali samim tim što radi u javnom preduzeću to je dovoljan razlog da ga bude stid i sram što uopšte prima platu i da njegov rad bez obzira na rezultat mora da bude za svaku osudu.
A, je li baš tako?
Naravno da nije. Nije to tako prosto i jednostavno. Meni ta povika na visoke plate direktora u javnom sektoru više liči na demagogiju i uranilovku koja je, barem nama starijima, jako dobro poznata iz nekih ranijih vremena i strahovito podseća na akcije, koje su se tokom socijalističkog razvoja naše otadžbine, dešavale ciklično svakih par godina. Rezultat će i ovaj puta biti isti kao i onomad. Odnosno, na kraju neće biti željenog rezultata. To bez sumnje. Bez sumnje je i da će, u međuvremenu, sposobni otići tamo gde se znanje ceni i adekvatno nagrađuje, a nama će ostati prosek ili možda čak manje od toga, a onda ćemo, opet, imati preduzeća koja će ostvarivati prosečne rezultate ili čak manje od toga.
Ono što nama stvarno nedostaje je sistem. Dakle, manimo se više populističko demagoških akcija i hajki bez jasnih kriterijuma i počnimo već jednom da uvodimo sistem u kojem će se tačno znati ko šta radi, koliko doprinosi i koliko taj rad i doprinos vredi.
Dakle, nije suština u tome za koliko će se nekome skresati plata da bi to bilo medijski, socijalno ili politički prihvatljivo, nego da li je taj neko uopšte zaradio platu. Jedino merilo za visinu plate mora da bude rezultat rada. Ne, formalno obrazovanje, vernost partiji ili pokretu, boja očiju ili bilo šta drugo već samo ostvareni rezultat!
Kod javnih preduzeća situacija je malo specifična. U svojoj karijeri imao sam i tu čast da budem direktor jednog javnog preduzeća i govorim ovo iz "prve ruke". Realno, za većinu javnih preduzeća karakteristično je da uglavnom nemaju konkurenciju, a i da imaju manje-više konstatntan i siguran prihod. Sve greške u rukovođenju se lako nadoknađuju povećanjem cene usluge ili proizvoda.
Iz toga proizlazi da bi merilo uspešnosti rukovođenja javnim preduzećem trebalo da bude realno ostvareno smanjenje cene proizvoda i/ili bitno poboljšanje usluge koju javno preduzeće pruža korisnicima, a nikako ostvareni profit jer cilj javnog preduzeća ne sme da bude stvaranje profita već kvalitetno zadovoljenje potreba građana.
A plate? Ni tu nema velike mudrosti. Njih treba, jednostavno, razvrstati u jasno definisane "platne razrede" kao što se to radi u normalnim državama u sveta i onda je sve jasno i transparentno.
Kako stvari sada stoje mi smo još uvek daleko od uvođenja reda i jasnih pravila igre tako da će i ova "akcija" vlade završiti kao i one iz moje mladosti. Odnosno bez konačnog rezultata. Ustvari, rezultat će biti taj da će grupa "sposobnih" menadžera pronaći rupe da se provuku i kroz ovu turbulenciju i naravno izađu još jači jer: sve što nas ne ubije - to nas ojača.
Takva slika se stvara kroz medije unazad par meseci i kapiram da su naše plate glavni uzrok i generator SEKE (srpske ekonomske krize) u nas.
Konkretno u mom preduzeću direktor još nije prešao famoznu cifru od 100.000 dinara ali samim tim što radi u javnom preduzeću to je dovoljan razlog da ga bude stid i sram što uopšte prima platu i da njegov rad bez obzira na rezultat mora da bude za svaku osudu.
A, je li baš tako?
Naravno da nije. Nije to tako prosto i jednostavno. Meni ta povika na visoke plate direktora u javnom sektoru više liči na demagogiju i uranilovku koja je, barem nama starijima, jako dobro poznata iz nekih ranijih vremena i strahovito podseća na akcije, koje su se tokom socijalističkog razvoja naše otadžbine, dešavale ciklično svakih par godina. Rezultat će i ovaj puta biti isti kao i onomad. Odnosno, na kraju neće biti željenog rezultata. To bez sumnje. Bez sumnje je i da će, u međuvremenu, sposobni otići tamo gde se znanje ceni i adekvatno nagrađuje, a nama će ostati prosek ili možda čak manje od toga, a onda ćemo, opet, imati preduzeća koja će ostvarivati prosečne rezultate ili čak manje od toga.
Ono što nama stvarno nedostaje je sistem. Dakle, manimo se više populističko demagoških akcija i hajki bez jasnih kriterijuma i počnimo već jednom da uvodimo sistem u kojem će se tačno znati ko šta radi, koliko doprinosi i koliko taj rad i doprinos vredi.
Dakle, nije suština u tome za koliko će se nekome skresati plata da bi to bilo medijski, socijalno ili politički prihvatljivo, nego da li je taj neko uopšte zaradio platu. Jedino merilo za visinu plate mora da bude rezultat rada. Ne, formalno obrazovanje, vernost partiji ili pokretu, boja očiju ili bilo šta drugo već samo ostvareni rezultat!
Kod javnih preduzeća situacija je malo specifična. U svojoj karijeri imao sam i tu čast da budem direktor jednog javnog preduzeća i govorim ovo iz "prve ruke". Realno, za većinu javnih preduzeća karakteristično je da uglavnom nemaju konkurenciju, a i da imaju manje-više konstatntan i siguran prihod. Sve greške u rukovođenju se lako nadoknađuju povećanjem cene usluge ili proizvoda.
Iz toga proizlazi da bi merilo uspešnosti rukovođenja javnim preduzećem trebalo da bude realno ostvareno smanjenje cene proizvoda i/ili bitno poboljšanje usluge koju javno preduzeće pruža korisnicima, a nikako ostvareni profit jer cilj javnog preduzeća ne sme da bude stvaranje profita već kvalitetno zadovoljenje potreba građana.
A plate? Ni tu nema velike mudrosti. Njih treba, jednostavno, razvrstati u jasno definisane "platne razrede" kao što se to radi u normalnim državama u sveta i onda je sve jasno i transparentno.
Kako stvari sada stoje mi smo još uvek daleko od uvođenja reda i jasnih pravila igre tako da će i ova "akcija" vlade završiti kao i one iz moje mladosti. Odnosno bez konačnog rezultata. Ustvari, rezultat će biti taj da će grupa "sposobnih" menadžera pronaći rupe da se provuku i kroz ovu turbulenciju i naravno izađu još jači jer: sve što nas ne ubije - to nas ojača.
3 comments:
da, donekle ste u pravu!
Donekle je vrlo nedefinisan pojam tako da ostadoh u neznanju dokle sam u pravu, a odakle nisam :)
ispovesti s radnog mesta ...pogledaj
Post a Comment