Ja nisam član ni jednog sindikata i čudom se ne mogu načuditi ovim ljudima oko sebe koji plaćaju sindikalnu članarinu. Daju pare nekoj fantomskoj organizaciji koja funkcionalno ne postoji sem ako se pod funkcijom sindikata ne smatara nabavka zimnice i polutki po nekim netržišnim cenama ili na kredit.
Sramotno je da i sama reč sindikalno kod nas ima pežorativnu konotaciju jer kad se kaže sindikalno prva asocijacija je - nešto bedno, jeftino, sirotinjsko.
Svi mi, inače, znamo kako to funkcioniše u ostatku sveta i koji su osnovni ciljevi sindikalnog udruživanja i delovanja radnika. To je masa i moć. I u ljudstvu i finansijski. Nezaobilazni faktor u funkcionisanju države.
Ajde, ranije, u vreme samoupravnog socijalizma kod nas mogla je i da se prihvatii uloga sindikata na neki drugačiji način, jer su tadi radnici bili i radna snaga i upravljači i vlasnici svega. Barem na papiru. E, sad što su neki uspevali da im (nam) podvale rog pod sveću to je druga tema.
Ali danas! Šta danas sprečava radnike i njihove sindikate da ponovo postanu ono što bi trebali da budu? Koji su to obziri u pitanju jer interes sigurno nije. Kod nas su danas prava radnika na nivou Evrope XIX veka.
Kod mene u firmi poslednji zabeleženi uspeh sindikata je mogućnost da kod 'Borelija' kupujemo cipele na rate!!! Jupi! Još ako na jesen dobijemo mogućnost da kupimo zimnicu na 3 rate učinak će biti, po merilima srpskog radnika, 100%. Šteta što matematika ne dozvoljava da jedno celo ima više od 100%. A to preko 100% bi moglo da bude:
Borba da minimalna plata ne može da bude ispod vrednosti potrošačke korpe.
Da nezaposlenim sugrađanima pripadne nadoknada koja bi im omogućavala da sebi mogu priuštiti barem kilo 'leba dnevno a ne da budu osuđeni da crknu od gladi ako nemaju zaposlenje.
Da se radnici ne mogu otpuštati sa posla kako nekom gazdi padne na pamet.
Da poslodavci moraju isplaćivati zarade zaposlenima ili da idu u stečaj.
Da poslodavci moraju redovno uplaćivati doprinose pod pretnjom višegodišnje robije.
Da poreska politika mora da bude primerena snazi društva a ne potrebama vlade.
Da ne gledamo ravnodušno kako neki radnici odsecaju delove tela da bi skrenuli pažnju na nepoštovanje svojih radničkih prava.
Da se izdejstvuju zakoni protiv mobinga koji je postao zaštitni znak Srbije.
Da se ograniči profit koji kapitalista može/sme da izvuče iz preduzeća.
Da postanemo solidarni i nepomirljivi sa bilo kojim vidom izrabljivanja.
Tek kad se izborimo za ovo gore nabrojano i nenabrojano te postanemo ponosni vlasnici svog rada možemo da razmišljamo o nabavci zimnice i cipela na kredit. Ali onda nam kredit za to neće biti ni potreban jer ćemo moći kao sav ostali normalan svet da odemo u supermarket i kupimo sve što nam je potrebno za normalan život.
U principu, ne volim da se zadovoljim samo opisom neke pojave a da ne predložim i konkretne mere da se ta situacija promeni.
Pa, evo, možda bi prvi korak bio da radnici prestanu plaćati sindikalnu članarinu!
Sramotno je da i sama reč sindikalno kod nas ima pežorativnu konotaciju jer kad se kaže sindikalno prva asocijacija je - nešto bedno, jeftino, sirotinjsko.
Svi mi, inače, znamo kako to funkcioniše u ostatku sveta i koji su osnovni ciljevi sindikalnog udruživanja i delovanja radnika. To je masa i moć. I u ljudstvu i finansijski. Nezaobilazni faktor u funkcionisanju države.
Ajde, ranije, u vreme samoupravnog socijalizma kod nas mogla je i da se prihvatii uloga sindikata na neki drugačiji način, jer su tadi radnici bili i radna snaga i upravljači i vlasnici svega. Barem na papiru. E, sad što su neki uspevali da im (nam) podvale rog pod sveću to je druga tema.
Ali danas! Šta danas sprečava radnike i njihove sindikate da ponovo postanu ono što bi trebali da budu? Koji su to obziri u pitanju jer interes sigurno nije. Kod nas su danas prava radnika na nivou Evrope XIX veka.
Kod mene u firmi poslednji zabeleženi uspeh sindikata je mogućnost da kod 'Borelija' kupujemo cipele na rate!!! Jupi! Još ako na jesen dobijemo mogućnost da kupimo zimnicu na 3 rate učinak će biti, po merilima srpskog radnika, 100%. Šteta što matematika ne dozvoljava da jedno celo ima više od 100%. A to preko 100% bi moglo da bude:
Borba da minimalna plata ne može da bude ispod vrednosti potrošačke korpe.
Da nezaposlenim sugrađanima pripadne nadoknada koja bi im omogućavala da sebi mogu priuštiti barem kilo 'leba dnevno a ne da budu osuđeni da crknu od gladi ako nemaju zaposlenje.
Da se radnici ne mogu otpuštati sa posla kako nekom gazdi padne na pamet.
Da poslodavci moraju isplaćivati zarade zaposlenima ili da idu u stečaj.
Da poslodavci moraju redovno uplaćivati doprinose pod pretnjom višegodišnje robije.
Da poreska politika mora da bude primerena snazi društva a ne potrebama vlade.
Da ne gledamo ravnodušno kako neki radnici odsecaju delove tela da bi skrenuli pažnju na nepoštovanje svojih radničkih prava.
Da se izdejstvuju zakoni protiv mobinga koji je postao zaštitni znak Srbije.
Da se ograniči profit koji kapitalista može/sme da izvuče iz preduzeća.
Da postanemo solidarni i nepomirljivi sa bilo kojim vidom izrabljivanja.
Tek kad se izborimo za ovo gore nabrojano i nenabrojano te postanemo ponosni vlasnici svog rada možemo da razmišljamo o nabavci zimnice i cipela na kredit. Ali onda nam kredit za to neće biti ni potreban jer ćemo moći kao sav ostali normalan svet da odemo u supermarket i kupimo sve što nam je potrebno za normalan život.
U principu, ne volim da se zadovoljim samo opisom neke pojave a da ne predložim i konkretne mere da se ta situacija promeni.
Pa, evo, možda bi prvi korak bio da radnici prestanu plaćati sindikalnu članarinu!
No comments:
Post a Comment