Pismo

Buco,
sad sam primetio da nisam komentarisao onaj deo tvog maila gde se osvrćeš na 90-te, kad su ljudi, ili barem većina, kako ti kažeš, bili zavedeni i prevareni. Jedna od (retkih) stvari na koje sam ponosan je i ta što mene nisu uspeli prevariti. Ni onda ni sada. Verujem da je to zbog toga što sam živeo i ovde i tamo. Što sam upoznao ljude i tamo i ovde i shvatio da razlike nema. Video sam ljude i tamo i ovde, a video sam i neljude na obe strane. I video da su isti. I jedni i drugi. Shvatio sam da ne postoje naši i njihovi već dobri i zli. Pametni i glupi. I, opet, kažem, isti su.

A, video sam da ima najviše običnih, prostodušnih ljudi koji se uglavnom trude da gledaju svoja posla. Nažalost, video sam da i jako malo znaju o onima sa druge strane. Video sam veliku neizanteresovanost, neinformisanost. U svakom slučaju veliko neznanje. A, ljude je najlakše zavesti kad žive u neznanju.
Obični ljudi najlakše poveruju u laž jer oni sami laži nisu skloni.

Evo i danas. Prosto je neverovatno kako, u opštoj bedi i nemaštini, u kojoj radnici jedva sastavljaju kraj s krajem, političari oba entiteta ni o čemu drugom ne raspravljaju već o državnosti. Ne zna se gde je gore, ali to svejedno njima ne smeta da i dalje nadahnuto i mahnito trabunjaju o državnosti, naciji i podeli vlasti, tj. moći i bogatstva...
Opet nas navode na pomisao kako će se sve, samo od sebe, rešiti samo ako stvorimo valjanu (svoju) državu.
Mora biti da je država u očima državotvoraca vrsta starogrčke panakeje, onog svemogućeg antičkog eliksira što leči sve bolesti. Na svim TV kanalima i u svim listovima samo se vrte tzv. krupna državotvorna pitanja od kojih se ne živi, ali se doduše umire, vene i nestaje.
Za to vreme radnička klasa u nevolji do guše ne prima zaradu, nema zaštitu, nema perspektivu niti je nazire i preostaju joj brojni svakodnevni štrajkovi. Donedavni ratovi i privatizacija i dalje uzima svoj danak. Nema pravde. Doduše, pravedno nam je posejala tajkune i ratne profitere, tako da tog nakota ima i u ratom opustošenoj lijepoj našoj i lijepoj vašoj.
A lijepa je i jedna i druga.

Ali, valjda smo posle svega toliko naučili i shvatili da možemo posle svega da priznamo sami sebi da se rat i vodio da bi se fukara dočepala vrha sofre, onog gornjeg čela trpeze gde su đakonije najukusnije.
Gledajući sve to setih se stihova pesme Ace Sekulića, gde o majstorima na krovu kaže: "to više nije moja kuća, to više nisam ja".

Eto, tako, Buco moja, imali smo sreću i nesreću da smo živeli u jednoj kući, a sada imamo sreću da živimo u odvojenim kućama, ali to nije naša kuća.