888

Kriza, kriza, e, pa šta je, ak' je kriza nije zmaj! Kriza, kriza, pa neka je ne boji se ko je - pametan!

Kriza ima i dobru stranu jer izbacuje na videlo sve što u jednom sistemu ne valja, a to onda daje šansu da se problem uoči i reši. Bez velike krize mnoge loše stvari, unutar sistema, ostaju neprimećene ili se na njih ne reaguje. Ova velika kriza koja je zahvatila celi svet, pa eto i nas, pokazala je postojanje dva velika problema. Prvo, država je u besparici i drugo, nezaposlenost vrtoglavo raste.
To su dva glavna sistemska problema koja moraju da se reše, a logično rešenje je da se prvo zaposle ljude, pa kad isti budu radili i zaradili biće i za državnu kasu. Naši ministri, naročito iz ova dva resora - za finansije i rad, batrgaju se na razne načine da reše "kvadraturu kruga" naše ekonomije. Neće im ništa uspeti, to mogu da potpišem.
Vanredna situacija zahteva vanredne mere a mi nikada nismo spremni za velike promene. Suviše smo mi lenji, neobrazovani i bojažljivi. Gde ćeš bolji dokaz za ovu tvrdnju od 5. okotobra 2000. godine. Mi evo i 9 godina kasnije čekamo da nastupi 6. oktobar. Ali, džaba!
A, rešenja, naravno, ima.
Evo, da vidimo šta se može učiniti po pitanju zapošljavanja.
Davne 1886. godine radnici grada Čikaga su se pobunili zbog teških uslova rada i eksploatacije te su postavili onaj famozni zahtev "Tri osmice". Šta je značio zahtev "888"? Prosto: osam sati rada, osam sati spavanja i osam sati kulturnog uzdizanja.
Nemate pojma koliko je to bio revolucionaran zahtev u ono vreme kada se radno vreme od 12 sati smatralo sasvim normalnim i jedino isplativim za poslodavce i državu.
Prođe od tada već više od 120 godina, a mi još uvek funkcionišemo po formuli "888". Nema veze što je u međuvremenu tehnika i tehnologija toliko napredovala da bi se stvarno moglo početi razmišljati o smanjenju vremena koje čovek provodi na poslu.
Po meni, došlo je vreme da radnici postave nove uslove i da izbace novu parolu "6-8-10". Odnosno, 6 sati rada, 8 sati spavanja i 10 sati kulturnog uzdizanja!
Šta bi se time postiglo? Pa kao prvo dodatno bi se zaposlilo više ljudi (koji sada čuče na biroima za zapošljavanje), jer bi bilo neophodno uvesti 4-tu smenu za poslove koji se obavljaju 24 časa dnevno.
Naravno taj potez bi izazvao dodatne troškove poslodavcima i oni bi, takođe naravno, ljubomorno čuvajući svoj profit, smanjili plate svima ne bi li ostali neokrnjeni. U praksi, ustvari, ništa se ne bi desilo jer bi ostala ista količina novca raspoređena na istu količinu robe i usluga. Uostalom i plate i cene su stvar uzanse i nepisanog dogovora. Da sad to ne elaboriram. Moraćete mi verovati na reč da se ništa loše ne bi desilo. Naprotiv. Cene bi ubrzo "pale", a broj kupaca i korisnika usluga bi čak porastao.
Pošto je ovo samo obični blog bez velikih pretenzija, ostavljam čitaocu na maštu da dalje sam razradi ovu ideju.

Preostaje nam problem punjenja državne blagajne. Paradoksalno, ali skraćenjem radnog vremena i povećanjem broja ljudi koji rade povećava se i broj subjekata koji se pojavljuju kao potrošači i koji pune kasu preko poreza na promet. Drugi izvor punjenja budžeta je porez na prihod. Kad bi smo promenili postojeći sistem koji nam je ostao u miraz iz vremena druga Tita&Kardelja i tu bi se moglo štošta napraviti. Barem kod nas.
Ali, moja osnovna ideja je malo revolucionarnija i ja predlažem da se na svaki mogući način globalno onemogućiti da neko (pojedinac ili institucija) može za godinu dana da zaraditi više od 1 million $ godišnje.
Ustvari, može da se zaradi ali ne može da prisvoji. Ovo već zvuči malo anarhistički, ali pogledajmo, realno, da li je milion dolara dovoljno jednom čoveku da, više nego komotno, živi godinu dana. Jeste. Bez obzira gde živi u Bijafri ili Japanu.
Tako bi u tom "mom sistemu" Ronaldo mogao da dobije za svoje usluge 94 miliona dolara ali bi 93 morao da preda u neki fond, po njegovom izboru. Da li "Fond za finansiranje istraživanja svemira" ili "Fond za pronalaženje leka protiv raka", ili... ma, našlo bi se gde treba para a da je korist globalna.
Ronaldu bi ostala satisfakcija da vredi više od nekog drugog čija je vrednost samo npr. 60 miliona $ i naravno puno srce što je bio u prilici da učini neko dobro delo za čovečanstvo. A sa milion $ bi mogao sasvim kvalitetno da živi godinu dana.

Zvuči šašavo ali, garantovano, funkcionisalo bi mnogo bolje nego ovo što sada imamo. Globalno.