Ne znam koliko ljudi zna, da bez pomagala u vidu semafora na jugu Marakane, otpeva današnju himnu Srbije, a koliko njih može u pola noći da otpeva bar prvu strofu "Hej Sloveni" pa makar nikada nisu stajali na pobedničkom postolju.Ovo je priča o momku koji može sve gore pobrojano. I da plače uz "Bože pravde" i da se popne na pobedničko postolje (ono predvidjeno za svetske šampione) i da otpeva "Hej Sloveni" punog srca. Ovo je priča o Ivanu Lendjeru i poslednjem "intoniranju" himne uz koju sam ja odrastao.
Dakle scena je postavljena na Rio de Žaneiro (Rio de Janeiro), godina je 2006-ta. Juniorsko prvenstvo sveta. Ivan Lendjer ima 16 godina a pliva za DZ SCG (skracenica koja je znacila "Drzavna zajednica Srbija i Crna Gora"). Poslednju državu u nizu kojoj je himna bila "Hej Sloveni".
Lendjer, trećeg dana takmičenja pobedjuje u trci na 100 metara delfin. Neočekivano. Organizatori imaju trobojku da je podignu na pobednički jarbol ali nemaju snimak himne. Ceremonija dodele medalje kreće uobičajeno, sportisti sa pobedničkog postolja se okreću ka jarbolima, zastave se dižu, plivalište je poklopljeno tišinom. I čuje se glas koji peva:
"hej sloveni, joste zivi, duh nasih dedova dok za narod srce bije njihovih sinova..."
Ivan Lendjer peva svoju himnu. Sam, bez pratnje ozvučenja.
Aplauz koji se čuo po završetku ceremonije zamišljam kao gromoglasan a ovo "intoniranje" himne često zamišljam jer je to bilo poslednje svetsko takmičenje na kome su učestvovali takmičari iz Srbije i Crne Gore.
Tog 24. avgusta 2006. godine poslednji put se zvanično cula himna drzave u kojoj sam rodjen.
Himna "Hej Sloveni" je poslednji put intonirana glasom jednog divnog dečaka, sportiste koji zasluzuje epitet sportskog heroja, uzora i idola.
Posle himne ... svakodnevica
Dakle scena je postavljena na Rio de Žaneiro (Rio de Janeiro), godina je 2006-ta. Juniorsko prvenstvo sveta. Ivan Lendjer ima 16 godina a pliva za DZ SCG (skracenica koja je znacila "Drzavna zajednica Srbija i Crna Gora"). Poslednju državu u nizu kojoj je himna bila "Hej Sloveni".
Lendjer, trećeg dana takmičenja pobedjuje u trci na 100 metara delfin. Neočekivano. Organizatori imaju trobojku da je podignu na pobednički jarbol ali nemaju snimak himne. Ceremonija dodele medalje kreće uobičajeno, sportisti sa pobedničkog postolja se okreću ka jarbolima, zastave se dižu, plivalište je poklopljeno tišinom. I čuje se glas koji peva:
"hej sloveni, joste zivi, duh nasih dedova dok za narod srce bije njihovih sinova..."
Ivan Lendjer peva svoju himnu. Sam, bez pratnje ozvučenja.
Aplauz koji se čuo po završetku ceremonije zamišljam kao gromoglasan a ovo "intoniranje" himne često zamišljam jer je to bilo poslednje svetsko takmičenje na kome su učestvovali takmičari iz Srbije i Crne Gore.
Tog 24. avgusta 2006. godine poslednji put se zvanično cula himna drzave u kojoj sam rodjen.
Himna "Hej Sloveni" je poslednji put intonirana glasom jednog divnog dečaka, sportiste koji zasluzuje epitet sportskog heroja, uzora i idola.
Posle himne ... svakodnevica
Ovo ne bi bila Srbija kakvu znam da ova lepa priča nema i nastavak.
Intervju sa majkom Ivana Lendjera - avgust 2008. godine (skraćeno): Ivan Lendjer je u sudskom procesu sa državom Srbijom jer nije dobio 37 000 eura kao osvajač zlatne medalje na svetskom prvenstvu. Iz ministarstva sporta i omladine kažu da su nagrade, tj nacionalna priznanja predvidjene samo za seniorska prvenstva. Formalno pravno ministarstvo je možda i bilo u pravu ali ja ne kapiram poentu. Nadam se da je u medjuvremenu (intervju je iz avgusta 2008. godine) uradjeno ono što treba.
Priča 2
Plivač koji je vezan za Ivana Lendjera je Čaba Siladji. Obojica predstavljaju deo onoga što je najbolje u ovom sportu. U današnjem "Blicu" ima izjavu povodom svog učešca na Univerzijadi:
"naš plivač je, takodje, rezignirano rekao da mu ovo takmičenje baš i nije bilo potrebno nakon nedavnih mediteranskih igara, u trenutku kad ga od svetskog prvenstva deli samo mesec dana - na Univerzijadi plivamo pod pritiskom. Ljudi koji nemaju veze sa plivanjem naterali su nas da plivamo na Univerzijadi".
Intervju sa majkom Ivana Lendjera - avgust 2008. godine (skraćeno): Ivan Lendjer je u sudskom procesu sa državom Srbijom jer nije dobio 37 000 eura kao osvajač zlatne medalje na svetskom prvenstvu. Iz ministarstva sporta i omladine kažu da su nagrade, tj nacionalna priznanja predvidjene samo za seniorska prvenstva. Formalno pravno ministarstvo je možda i bilo u pravu ali ja ne kapiram poentu. Nadam se da je u medjuvremenu (intervju je iz avgusta 2008. godine) uradjeno ono što treba.
Priča 2
Plivač koji je vezan za Ivana Lendjera je Čaba Siladji. Obojica predstavljaju deo onoga što je najbolje u ovom sportu. U današnjem "Blicu" ima izjavu povodom svog učešca na Univerzijadi:
"naš plivač je, takodje, rezignirano rekao da mu ovo takmičenje baš i nije bilo potrebno nakon nedavnih mediteranskih igara, u trenutku kad ga od svetskog prvenstva deli samo mesec dana - na Univerzijadi plivamo pod pritiskom. Ljudi koji nemaju veze sa plivanjem naterali su nas da plivamo na Univerzijadi".
I za kraj ponovo nešto lepo od Lendjera. Njegova majka izmedju ostalog i kaže:
"Ivan na takmičenjima brani boje svoje zemlje, boje Srbije. Ne želi da ode odavde. Prvi put sam videla svoje dete da plače na Evropskom prvenstvu u Beogradu, kada je počela himna Bože pravde".
Da se ponovim - sportista koji zaslužuje epitet sportskog heroja, uzora i idola.
Sve što ostaje posle svega jeste nada da će Ivan Lendjer, Čaba Siladji i jos mnogo druge divne dece uprkos okruženju koje ne zaslužuju i uz pomoć okruženja koju zaslužuju uspeti da ostvare svoje potencijale, a meni lično ostaje i romansirana slika poslednjeg intoniranja himne države u kojoj sam se rodio.
Preuzeto sa Blog B92 - "antioksidant"
No comments:
Post a Comment