Još malo o globalizaciji

U današnjem blogu namera mi je da malo podrobnije pojasnim svoje razloge za tvrdnju (teoriju) da razvoj ljudskog društva mora ići u smeru globalizacije i smanjenju uticaja države na svoje privrede.
Pri tome pod globalizacijom ne pretpostavljam stvaranje neke "super države", već skup organizovanih društavâ, (ne nužno država) koje koegzistiraju u okruženju podjednakih proizvodnih odnosa i podjednako snažnih proizvodnih snaga. Bitan preduslov za nastanak takvog društva je slobodno tržište i visoki stepen automatizacije i robotike uz maksimalno oslobađanje čoveka od fizičkog rada. Samo čovek oslobođen fizičkog rada i mogućnosti eksploatacije od strane drugog čoveka može da bude istinski slobodan.
Decenijama od marksista slušamo kako kapitalizam i slobodno tržište stvaraju siromaštvo i nejednakost među ljudima i podstiču konflikte i klasnu borbu između vlasnika kapitala i proletera. Po marksističkom viđenju stvari, ovaj inherentni klasni rat nužno vodi svetskoj revoluciji u kojoj će siromašni, politički, razvlastiti kapitaliste i uspostaviti egalitarno, komunističko društvo sa kolektivnom svojinom.

Njihovi rođaci po ideji, socijaldemokrate, se protive ovako radikalnom zaključku svojih komunističkih saboraca. Po njima, tačno je da neregulisani kapitalizam vodi socijalnoj polarizaciji, siromašenju većine stanovništva i na kraju sukobima i klasnoj borbi. Da bi se to sprečilo tu je demokratska država, koja svojom benevolentnom intervencijom – putem porez, pravnom regulativom i državnom potrošnjom treba da stabilizuje i racionalizuje kapitalizam, a klasnu borbu predupredi širokim merama redistribucije dohotka.
Posle velikih turbulencija 20-ih godina prošlog veka, ovo drugo gledište će pod imenom kejnzijanskog intervencionizma i države blagostanja nadvaladati u socijalističkom pokretu, i nametnuti se kao generalni društveni obrazac u zapadnom svetu. Njegova osnovna premisa bila je da slobodno tržište ne sme biti prepušteno vlastitoj samoregulaciji, jer ona vodi privrednoj nestabilnosti (depresijama), manjku privredne aktivnosti i velikim nejednakostima. Intervencija države kroz povećanu javnu potrošnju, regulaciju ekonomije i čak nacionalizovanje nekih privrednih grana često se smatrala nužnom za uspostavljanje efikasne privredne strukture. Lord Kejnz (John Maynard Keynes) je zbog toga čak smatran spasiocem kapitalizma, budući da se verovalo da “laissez-faire” sistem XIX veka ne može opstati u XX-om.

Istorijsko iskustvo koje smo u međuvremenu preživeli, pokazalo je da su sve to bile kolosalne zablude, a posebno u pogledu jedne osnovne činjenice koju su ekonomisti u XIX veku dobro znali, a koju su socijalni reformatori u XX-om potpuno zaboravili: upravo su slobodna trgovina i slobodna tržišna ne samo instrumenti ekonomskog progresa, već ništa manje i najbolja oruđa širenja svetskog mira i miroljubive saradnje preko nacionalnih granica.
S druge strane, svedoci smo da su socijalizam i država glavni i najveći izvori kako socijalne nestabilnosti, tako i siromaštva, konflikata i ratova. Svi veliki ratovi koji su vođeni u moderno doba vođeni su zbog ekonomskih razloga, odnosno borbe oko toga ko će kontrolisati ekskluzivno neke privredne resurse i zbog trgovinskog protekcionizma i carinskih ratova koje su neke zemlje nametale iz političkih razloga. Takođe, poznato je da su svi veliki ekonomski poremećaji unutar ekonomsksog sistema bili izazvani državnim intervencijama i željom da se kapitalizam "popravi".

Nasuprot tome, skoro celi XIX vek je bio razdoblje mira. Od kraja napoleonovih ratova 1815 pa sve početka I sv. rata 1914. godine vladao je mir. To je bio “laissez-faire – vek”. Vek potpuno slobodne trgovine i liberalne privrede u većem delu Evrope. Zbog socijalizma i trgovinskog protekcionizam, koje je kao prve političke mere uveo kancelar Bizmark, počeo je narastati nemački militaristički nacionalizam, iz kojeg će kasnije proisteći oba svetska rata.

Dakle, nasuprot levičarskoj propagandi koja se duboko uvrežila u moderno intelektualno javno menje, kapitalizam i slobodna trgovina promovišu mir i saradnju, dok socijalizam i državna intervencija stvaraju konfikte, ratove, mržnju i okreću ljude jedne protiv drugih.
Mi sa Balkana možemo možda najbolje, iz prve ruke, da vidimo rezultate delovanja države, kad ona dosledno istrajava na trgovinskom i političkom zatvaranju i promoviše rat i ekonomsku samodovoljnost kao svoje osnovne postulate.

Međutim, ne ogleda se destruktivnost i konfliktnost države samo u njenim najgorim ratnim manifestacijama, već glavni problemi nastaju njihovom u danas veoma raširenom, intervencionizmu. On stvara mržnju, surevnjivost i nepoverenje među narodima.
Malo ko smatrata EU socijalističkim eksperimentom koji nanosi veliku štetu slobodnoj ekonomiji, i podstiče siromaštvo širom sveta, a ipak, EU vodi vrlo protekcionističku trgovinsku politiku kojom zatvara svoje agrarno tržište za stranu konkurenciju, sprečavajući time siromašne zemlje iz trećeg sveta da prodaju agrarne proizvode na njihovom tržištu, i tako prevaziđu dobar deo svog siromaštva jer to su proizvodi koji u najvećem procentu učestvuju u bruto proizvodu tih zemalja. Netrpeljivost i mržnja koji se javljaju između razvijenog i nerazvijenog sveta nisu proizvod kapitalizma, već trgovinskog protekcioizma, kombinovanog sa lošim, antikapitalističkim politikama u siroamšnom svetu.
Jaz između ova dva sveta nije nikakvo filozofsko ni kulturološko pitanje, već stvar uvođenja nekih političkih i ekonomski reformi, kojima bi se smanjile barijere za ulazak kako "južnjačke" robe na "severnjačka" tržišta, tako i severnjačkog kapitala i investicija na južnjačka tržišta. Svuda u svetu gde postoji otvorena privreda i slobodan protok kapitala, uz male poreze i sigurna vlasnička prava, imamo brz napredak, i prevazilaženje zaostalosti u odnosu na Zapad. I u tim zemljama nema mržnje prema Zapadu, ili konflikata. Obrnuto, gde god se promovišu "trgovinske politike", političko-ekonomski blokovi i protekcionizam, rastu siromaštvo i međusobna mržnja. Najbolji primer je uzajamna mržnja između radnika na Zapadu i radnika u nerazvijenom svetu. Ovi prvi doživljavaju ove druge kao uljeze koji socijalnim dampingom preotimaju njihova radna mesta, a ovi njih kao bogate samožive koji svojim sindikalističkim i protekcionističkim nasiljem žele da ih spreče da im konkurišu za investicije zapadnih kompanija.

Zemlje koje ulaze u EU su jako plastičan primer toga kako političke restrikcije stvaraju mržnju i zlu krv. Skoro smo u novinama mogli da pročitamo kako čuvena slovenačka fabrika voćnih sokova "Fruktal" otpušta značajan broj svojih radnika i seli pogone u Makedoniju. Razlog tome je priključenje EU. Stupanjem u članstvo EU Slovenija je morala da suspenduje sporazume o slobodnoj trgovini sa zemljama Jugoistočne Evrope, i uvede im carine. A te zemlje predstavljaju glavno tržište za slovenačke proizvode. Kao posledica uzvratnih carina, slovenačka roba postaje nekonkurentna na istočnim tržištima, a ipak nema dovoljno kvaliteta da se probije na Zapadu. Zbog visokih troškova radne snage i velike regulacije u Sloveniji, njihove fabrike i radna mesta polako počinju da se sele na Istok. Verovatno nije daleko dan kad će slovenački sindikati i političari krenuti u kampanju protiv "Istočnjaka" sa zahtevima da se zaustavi “outsourcing”. Zauzvrat, Istočnjaci će krenuti sa kampanjom protiv arogantnih i sebičnih zapadnih suseda koji neće da podele sa njima blagodeti evropskog života, već uvode barijere da dodatno osiromaše nas koji smo i onako siromašni.
Ali, problem je što ni jedni ni drugi neće kriviti državne greške i intervencije za svoje nevolje, već ‘ajde da kažem, kapitalizam. I tražiće još više državnih intervencija da bi se ispravile posledice onih ranijih. I tako unedogled. Umesto da shvate da je rešenje u ukidanju ili smanjivanju svih vrsta barijera, intervencija i regulacija, oni će, na radost svoje političke i intelektualne klase, samo perpetuirati nesreću u kojoj su se našli, tražeći još više onog zla od koga pate, kao lek za njega samog.

Tu dolazim do ključne tvrdnje za moju teoriju.
Šta bi se desilo kad bi ljudi prihvatili da uzrok siromaštva, bede, ekstremne nejednakosti, produbljivanja jaza između Zapada i Istoka, Severa i Juga, nije tržište nego država? Da bi se to desilo, najpre intelektualna elita mora da shvati neke elementarne propozicije ekonomske nauke: privredna sloboda i deregulacija imaju sasvim suprotne efekte od onih koje im pripisuju levičarski intelektualci i političari i birokrati zainteresovani za perpetuiranje postojećih ograničenja i intervencija. Slobodan protok kapitala ujednačava cenu kapitala širom slobodnog svetskog tržišta; podiže onde gde je preniska a spušta gdje je previsoka, ubacujući sveže investicije u zemlje gdje ih ima malo (minimalno smanjujući investiranje u bogatim zemljama, pod uslovom da nisu preregulisane i sa velikom potrošnjom). Slobodno tržište rada ujednačava njegovu cenu, primoravajući bogate na konkurenciju sa siromašnima, i vodeći pravednijem radnom zakonodavstvu u svim zemljama, koje biva deregulisano i pojednostavljeno, da bi se održala konkurentnost sa drugima. Zbir prethodne dve slobode vodi rastu siromašnih zemalja zbog toga što mogu da koriste svoje manje troškove da bi privukle kapital koji slobodno luta tražeći investicije s najvećim stepenom prinosa i najmanjim troškovima. Zbog opadajuće granične produktivnosti rada i kapitala, sve mere liberalizacije u prvoj fazi disproporcionalno pomažu siromašnima, da bi kasnije ta disproporcija bila umanjena i konačno počela da iščezava sa smanjenjem razlika.
Naravno, pretpostavka za ovu igru je zaštita privatne svojine i poslovna sigurnost kroz, u prvom redu, poštovanje ugovora. Ukoliko toga nema, samo komparativna prednost jeftinijeg rada ili većih mogućnosti za investiranje, neće biti iskorišćena. To i objašnjava zašto neke ranije siromašne zemlje vrlo brzo napreduju u eri globalizacije, a neke nastavlaju da stagniraju. U odsustvu jasno definisanih i zaštićenih privatnih vlasničkih prava, transakcioni troškovi kretanja resursa ka najprofitabilnijim upotrebama rastu, što vrši pritisak na intenzitet trgovine (razmene) i investiranja, a time i privrednog rasta. Oni sa dobrim pravilima napreduju brzo (jer snižavaju transakcione troškove polsovanja), oni sa lošijim pravilma sporije. I tu nema pomoći.

Sem liberalizacije tržišta kapitala i rada, slobodna trgovina koristi kako bogatima tako i siromašnima, doprinoseći da jeftinija uvozna roba uvećava porodične budžete i potrošnju, stimulišući ekonomiju, kako u bogatijim tako u siromašnijim zemljama. I ovde siromašni imaju veću marginalnu stopu prinosa budući da startuju sa niže pozicije. Ali, mnogo važnije od toga, oni imaju apsolutni porast investicija i dohotka, zato što strana konkurencija prisiljava domaću privredu na restrukturiranje i prilagođavanje. Iz tog razloga ukoliko bogati i dalje budu zadržali svoje postojeće trgovinske barijere, siromašni bi trebalo da ih (sam)ukinu, jer bi time stekli dodatnu komparativnu prednost, dozvoljavajući, nepoćudnom kapitalu da se premešta.

Sve ove tri slobode zajednički doprinose istinskom integrisanju svetske ekonomije u jednu celinu, a to znači potpomažu širenje mreže podele rada i svih dobitaka od rastuće ekonomije obima i konkurencije. Integrisana svetska ekonomija ne znači da svi uvedu iste zakone i regulacije u skladu sa standardima preregulisanih zapadnih država blagostanja, već da vlade ukinu što je više moguće barijera konkurenciji i slobodnom protoku kapitala i radne snage. Tržište je jedini i najbolji instrument miroljubive saradnje ljudi širom sveta, i način na koji oni međusobno doprinose jedni drugima kroz kooperaciju i takmičenje.

Svaki pokušaj da se bilo koje, a najmanje svetsko, slobodno tržište, disciplinuje, racionalizuje i "popravi" državnom intervencijom i regulacijom, opstruira ovaj prirodni proces saradnje ljudi u svetskoj podeli rada.
Državna intervencija predstavlja rat koji vlade objavljuju svojim građanima, da bi se zaštitile privilegije uskog kruga protekcionističkih lobija (sindikata, krupnog biznisa, državne birokratije), a sebe izuzeli iz konkurencije.
Ima li boljeg primera od evropske poljoprivredne politike, kojom se dodjeljuju ogromne subvencije domaćim proizvođačima, a uvode velike carinske i vancarinske barijere za robu stranih zemalja? To je objava rata ne samo siromašnima u trećem svetu koji ne mogu da prodaju po tako surovo nepravednim protekcionističkim uslovima, već i domaćim potrošačima koji su dvostruko oporezovani da bi neko treći imao privilegije, jer oni moraju em da kupuju skuplju domaću robu (smanjujući time svoju ličnu štednju ili potrošnju), em da izdvajaju ogromna sredstva za direktno budžetsko subvencionisanje uskog kruga farmerskih lobija.

Državna intervencija zapravo predstavlja akt upotrebe zakonskog monopola fizičke prinude da bi se ljudi privolili da rade nešto drugo od onog što žele ili onoga što im je interes. Evo još jednog primera. Ukoliko evropski potrošač želi da kupi šećer od jeftinog srpskog izvoznika (proizvođača), briselska birokratija koju "kaptiraju" veliki proizvođači šećera ne da, već uvodi kvote, da bi sačuvala njihove monopolske privilegije. Dakle, birokrati uskraćuju ljudima slobodan izbor, da bi uskom krugu svojih “prijatelja” i finasijera obezbedili privilegije mimo tržišta. I to je logika državne intervencije u ekonomiju u svim oblastima. Ona uvodi obrazac alokacije resursa putem političke direktive i birokratske arbitraže, a ne dobrovoljne kooperacije, čime podriva temelje miroljubive saradnje među ljudima. Saradnjom među ljudima može da upravlja ili država ili tržište. Trećeg i kompromisnog puta nema.
Tržište, kao amorfni oblik, nepristrasni arbitar, ima jednu jedinu logiku, a to je da bude slobodno i da tu slobodu prenese na sve učesnike u “igri”.
Da zaključim. Čovek modernog doba mora da teži oslobađanju države od “obaveze” da štiti svoje podanike bilo kojom vrstom protekcionizma. Uloga države bi tebala da se svede samo na stvaranje uslova slobodne konkurencije i saradnje sa drugim državama u cilju ukidanja protekcionizma ne vodeći brigu o interesima pojedinih članova svoje zajednice. Država mora da se bavi stvaranjem uslova za brži i lakši protok ideja, kapitala i radne snage. Sve ostalo će regulisati tržište. I naravno, još jednom podvlačim ti procesi moraju da budu globalni i sveobuhvatni.
Utopija? Možda. Ja ne verujem da je to utopija već neminovnost. Da li je to moguće u ovom trenutku pri ovom stepenu razvoja društvenih i proizvodnih odnosa? Pa, stvarnost oko mene mi kazuje da nije, ali sve se menja pa će i razvoj tih snaga u određenom momentu prevazići današnje odnose.
Treba samo razmišljati u tom smeru i normalno, kad god je moguće, popularizovati tu ideju, ako ste zagovornik iste, jer društvo slobodnog čoveka je pred nama i mi nezaustavljivo idemo ka tom cilju. Samo od nas samih zavisi da li ćemo do tog cilja doći pre ili kasnije.