Politička ekonomija i bauk tržišta

Društveni procesi stalno su u pokretu kao ustalasalo more.
Nepisani cilj svih društvenih zajednica je postizanja slobodnog društva slobodnih pojedinaca i sva društva teže tom cilju, ali paradoksalno, sve društvene elite i upravljačke strukture, dakle ono "najbolje" u nekom društvu nemaju taj cilj. Naprotiv, čak se radi o obrnutoj proporciji. Što je država bogatija to manje teži jednom takvom društvu.

Zadnjih stotinjak godina uočavamo da se društva u praksi lelujaju u traženju idealnog poretka tako da se "ljuljamo" od liberalnog kapitalizma, koje barem deklarativno, priznaje samo i isključivo tržište do istočno socijalističkih sistema koji su rešenje videli u diktiranoj privredi.

Politička ekonomija pokušava da dâ naučni odgovor koje je rešenje pravo hvaleći i kudeći rešenja pojedinih sistema, ali nisam primetio da se i jedan teoretičar osvrnuo na pogubno delovanje društvenih elita. Dobro, možda sa izuzetkom Karla Marksa, ali on nije baš omiljena figura među danas živućim politikolozima. Naprotiv. Ali o tome nekom drugom prilikom.

Osnovna stvar koju na početku moramo shvatiti je da nasilje i konflikti u društvu izviru iz mešanja politike u ekonomske procese i nedozvoljavanja samim procesima da nesmetano djeluje.

A stvar je u osnovi vrlo prosta. Ekonomskim aktivnostima mora upravljati volja slobodnih ljudi, iskazana kroz njihovo svakodnevno demokratsko glasanje na tržištu.
To nas dovodi do sledećeg uslova bez kojeg nema daljeg napretka ni u jednom sistemu, a to je slobodno tržište. I to ne bilo koje tržište već globalno slobodno tržište. Tržište bez ostatka.

Samo slobodno tržište i to, kao što rekoh, globalno može dovesti stvari u društvu i ekonomiji u ravnotežu. Državni intervencionizam ne sme da postoji. Ni u najboljoj nameri. Jer državni intervencionizam je samo relativno blaga i često podnošljiva forma diktature. Ali, zbog toga nije manje diktatura, i ne treba je uzdizati kao nekakav napredak u odnosu na ostale sisteme upravljanja privredom.

Postavlja se pitanje da li je moguće postići globalno tržište na koje politika ne bi imala uticaj. Naravno da je moguće, ali se tada političkoj oligarhiji, odnosno elitama, izbija ozbiljan adut iz ruku da mogu ostvarivati ekstra profit koji im daje nadmoć nad nekom drugom političkom oligarhijom. Dakle potrebno je samo iz ruku države izbiti višak sredstava (kapitala) koji im daje (pre)moć, a kapital bez obzira na oblik će sam odraditi preraspodelu.
Državne intervencije, bilo koje vrste, samo odlažu taj proces i udaljavaju nas od konačnog cilja.

Dakle da bi smo došli do slobodnog društva slobodnih ljudi potrebno je prevashodno izbaciti iz ruku države njihovo glavno oružje, a to su pre svega sve vrste izvozno uvoznih carina. Svi preferencijali,akcize i dozvole. Država treba da funkcioniše samo od poreza na promet. E, sad dolazimo do ključnog dela da taj porez ne sme da bude isti na globalnom nivou. On bi bio regulacioni faktor koji bi privlačio ili odbijao kapital. On bi određivao vrednost nekog društva i određivao kvalitet života određene zajednice. On bi kažnjavao nesposobne a nagrađivao sposobne.

Kapital, ta neman bez oblika, boje, mirisa i pravog vlasnika, će u takvim uslovima već naći svoj prirodni tok ka jeftinijim sirovinama i jeftinijoj radnoj snazi,a sve u cilju veće produktivnosti, odnosno nižim troškovima i nižim cenama proizvoda. Naravno iz sebičnog razloga dalje oplodnje.
Niže cene i veća dostupnosti najvećeg broja proizvoda širem sloju ljudi vodi nas ka krajnjem cilju svake ekonomije i cilju svakog ljudskog društva. Bez uplitanja države samo čist interes bi "peglao" sve ekonomske neravnine na putu ka slobodnom društvu slobodnog čoveka.

U jednom globalnom procesu to se u relativno kratkom vremenskom intervalu može postići. Nije daleko od pameti da bi u takvoj privredi i veliki kapitalisti, koji žive od rentiranja svojih sredstava za proizvodnju, odnosno kapitala, uskoro imali slične uslove života kao i oni koji na tržište iznose samo svoju radnu snagu.

Dakle ekonomska nauka bi vrlo lako našla put ka idealnom društvu, ali prepreka je politika, odnosno društvena elita pojedinih država koji iz vlastitih interesa, a sve pod maskom državnih i viših interesa, koče te procese.

Kao što vidimo proces je logičan i izvodljiv ali u ovom trenutku, na sadašnjem nivou postignutih proizvodnih snaga i produkcionih odnosa nije blisko pameti da će se to dogoditi.

Baš šteta!