Matematika i još neke stvari

Evo, već nekoliko dana sam na godišnjem odmoru. Nema potrebe da gledate u kalendar - jeste, danas je 16.decembar (btw, zašto li se ime meseca piše malim slovom?). Za one koji me ne poznaju moram da napomenem da je prilično tipično za mene da radim stvari koje nikom drugom, a da se vodi kao normalan, ne pada na pamet da uradi. Pokažite mi još nekoga ko je ovih dana, dobrovoljno, na GO?
Ali nije ovaj blog o pravopisu niti uputstvo o pravilnom korišćenju GO, to sam, samo onako, usput, spomenuo da možda opravdam silne sate koje provodim ispred kompjutera. A, šta drugo da radim kad su mi svi ortaci na poslu, žena i deca u školi i/ili fakultetu (žena iz profesionalnih razloga, a deca zato što misle da moraju) i šta mi drugo preostaje?

Elem, surfujući po ovoj zarazi od Interneta, najviše volim da odem na www.neshto.blogspot.com i da uz pomoć dugmeta [Next Blog] zavirim u živote drugih ljudi. Bože, koliko tu ima lepih, baš lepih tekstova i fotografija. Jutros sam, uz kaficu, svratio na jedan blog koji inače od skoro redovno pratim i još jednom pročitao priču čiji je naslov "Fragmenti". Autorka je pisala o fragmentima iz svog života i priča je zaista fenomenalna i mogu vam je preporučiti (ali samo preko PM, ne ovako javno). Negde pri sredini napisala je: "Svo zlo ovog sveta sažeto je u toj nauci. Ne zamerite na subjektivnosti. Jaka je to autosugestija, ali baš me briga. Nikad nisam doživela takav maltretman kao od nastavnice matematike."

E, to je razlog moje današnje pisanije. Matematika. Ta fundamentalna nauka koja je osnov za sve ostale prirodne nauke. Neizbežan predmet u svim osnovnim i srednjim školama. Nauka koja razvija naše logičko razmišljanje...
Sve je to divno i krasno, ali: zašto bi smo mi svi morali logično razmišljati?
Ko ima pravog životnog iskustva zna de je lepota života u njegovoj nepredvidljivosti i nelogičnosti. Zar nije veliki Einstain rekao: Mašta je važnija od znanja! Jer, stvarno, suvo znanje koje nije u funkciji ostvarivanja mašte ne služi ničemu. To je neki naučni "l'art pour l'artizam".

Uz pomoć svojih uspomena iz osnovne škole i iskustvo koje sam stekao kroz školovanje svoje dece daju mi za pravo da tvrdim da je kod nas pristup matematici u samom startu pogrešan. Nastavnici matematike, ubeđeni u svoju nadljudsku sposobnosts igranja brojevima, visoko iznad nas ostalih, logikom neobdarenih smrtnika, kao da se još više trude da nam taj predmet ogade u samom početku. Kao da im je krajnji cilj da nam te apstraktne pojmove još više zamute, a svoju skoro božansku veličinu i nadmoć potvrđuju poslovičnom strogošću i kažnjavanjem svakog pogrešno postavljenog matematičkog simbola, drakonskim kaznama. Niko ne uspeva bolje da kazni učenika od profesora matematike.
Na jednom roditeljskom sastanku sam brzopleto konstatovao da ako u odeljenju od 33 učenika 28 njih dobije "keca" iz kontronog, da je verovatno greška u onome ko nameće znanje a ne u objektima namicanja tj. učenicima. Ćerka mi je tada bila u VII razredu i naredne dve godine nastavnica nije propuštala nijednu priliku da ćerki dokaže, ono što je ona već znala, da ne zna matematiku i da sam ja u krivu sa mojom konstatacijom da ona (nastavnica) ne ume da prenese svoje znanje, već njena (ćerkina) urođena i verovatno od mene nasleđena glupavost. Ćerka se u međuvremenu zaposlila u jednoj banci i premda tu sve vrvi od brojeva, od matematike koristi ono što i 90% ljudi na ovom svetu. Četiri osnovne računske radnje, tablicu množenja i procentni račun.
Da li je moguće da ni jedan ministar koji se hvata u koštac sa reformom školstva nije u stanju da prilagodi program potrebama 90% ljudi već se i dalje insistira na forsiranju logike i dokazivanju pameti kroz rešavanje apstraktnih matematičkih jednačina. Ili se i oni plaše da ih nevidljivi lobi matematičara ne proglasi genetski glupim i nepodobnim za toliko željeno mesto ministra?
Slično se dešava i sa ostalim, u principu vrlo interesantnim predmetima prirodnih nauka, kao što su fizika i hemija. Umesto da se, ali bukvalno, kroz igru i eksperimente deca zainteresuju za materiju da počnu praktično da shvataju kako i zašto se neki procesi odvijaju, da deca postanu radoznala, barem u osnovnoj školi, pribegava se jednačinama i teoretisanju do nivo kada se i najupornijem sve zgadi.
Sad, ne znam zašto sam sve ovo napisao? Možda pročita neki klinac koji će kroz xy godina postati ministar obrazovanja pa odluči da školstvo organizuje primereno korisnicima; da škole počnu da proizvode radoznale, maštovite klince koji će umeti da koriste stečeno znanje jer danas se, nažalost, sve svodi na to ko će biti bolji "magnetofon" koji samo reprodukuje ono šta je čuo bez stvarne želje da shvati suštinu.