U jedom periodu svog života shvatio sam da nije dovoljno da budem objekat društvenih događanja, već sam poželeo i smatrao da imam dovoljno snage, znanja i iskustva da pokušam aktivno da se uključim u njihovo kreiranje. Što bi se reklo, od objekta da postanem subjekt. Da pokušam da utičem na promene u društvu u kojem živim.
Kada sam doneo takvu odluku na ruku su mi išle i društveno-političke okolnosti u koje je Srbija ušla početkom 90-tih. Od jednopartijskog, maksimalno političi i ekonomski centralizovanog društva počeli smo da se razvijamo u višepartijsko, policentrično društvo. Društvo jednakih mogućnosti u kojem živiš onako koliko sâm uspeš da se dokažeš.
Naravno, nije bilo lako preko noći promeniti svest ljudi i ubediti ih da se dalje ne može onako kako su živeli do tada. Trebalo ih je ubediti u neminovnost promena, jer mnogima, gledajući kratkoročno, to nije odgovaralo. Lažni standard i lažna sigurnost, koju im je do tada pružao postojeći sistemem, otežavalo je ukazivanje na nužnosti promena. Društvo u kojem su krilatice bile: ' Radio ne radio, svira ti radio' i 'Ne mogu oni mene tako malo platiti koliko malo ja mogu da radim' je maksimalno otežavala taj posao. Ali, verovao sam da je to moguće. Verovao sam da će ljudi, kad posle izvesnog vremena uvide prednosti novog sistema, pristati da menjaju svoje stare navike. I ne mogu da grešim dušu, veliki broj ljudi je shvatio da onako, kako je bilo do tada, više ne ide i da su nužne, kako političke tako i ekonomske i društvene promene.
Ja sam se učlanio u stranku koja je u svom programu imala zapisano sve ono u što sam i sâm verovao. Jedna od bitnih stvari koja me opredelila baš ka toj političkoj opciji je bilo i njeno eksplicitno zalaganje za decentralizaciju. Izmeštanje vlasti iz jednog centra u regione i opštine se sasvim uklapalo u moju viziju efikasne države. Vlast bi bila toliko jako koliko bi bio jak zbir regiona, odnosno opština. Zalagao sam se za sistem u kojem dohodak ostaje tamo gde se ostvaruje, a samo deo bi se prebacivao u zajedničku kasu za alimentiranje potreba rada zajedničkih organa.
Pošto nijedna opština ili region ne mogu sami da zadovolje sve svoje potrebe, nužno je povezivanje radi zadovoljavanja nekih zajedničkih potreba na nivou države. Parktično to bi radila neka 'vlast' koja bi bila u stanju da vidi 'širu sliku' i vrši koordinisanje rada članova zajednice. Naravno rad te više vlasti bi bio strogo kontrolisan od strane članica, koje bi periodično ocenjivale kvalitet njenog rada, i opravdanost troškova koje proizvodi.
Kada sam doneo takvu odluku na ruku su mi išle i društveno-političke okolnosti u koje je Srbija ušla početkom 90-tih. Od jednopartijskog, maksimalno političi i ekonomski centralizovanog društva počeli smo da se razvijamo u višepartijsko, policentrično društvo. Društvo jednakih mogućnosti u kojem živiš onako koliko sâm uspeš da se dokažeš.
Naravno, nije bilo lako preko noći promeniti svest ljudi i ubediti ih da se dalje ne može onako kako su živeli do tada. Trebalo ih je ubediti u neminovnost promena, jer mnogima, gledajući kratkoročno, to nije odgovaralo. Lažni standard i lažna sigurnost, koju im je do tada pružao postojeći sistemem, otežavalo je ukazivanje na nužnosti promena. Društvo u kojem su krilatice bile: ' Radio ne radio, svira ti radio' i 'Ne mogu oni mene tako malo platiti koliko malo ja mogu da radim' je maksimalno otežavala taj posao. Ali, verovao sam da je to moguće. Verovao sam da će ljudi, kad posle izvesnog vremena uvide prednosti novog sistema, pristati da menjaju svoje stare navike. I ne mogu da grešim dušu, veliki broj ljudi je shvatio da onako, kako je bilo do tada, više ne ide i da su nužne, kako političke tako i ekonomske i društvene promene.
Ja sam se učlanio u stranku koja je u svom programu imala zapisano sve ono u što sam i sâm verovao. Jedna od bitnih stvari koja me opredelila baš ka toj političkoj opciji je bilo i njeno eksplicitno zalaganje za decentralizaciju. Izmeštanje vlasti iz jednog centra u regione i opštine se sasvim uklapalo u moju viziju efikasne države. Vlast bi bila toliko jako koliko bi bio jak zbir regiona, odnosno opština. Zalagao sam se za sistem u kojem dohodak ostaje tamo gde se ostvaruje, a samo deo bi se prebacivao u zajedničku kasu za alimentiranje potreba rada zajedničkih organa.
Pošto nijedna opština ili region ne mogu sami da zadovolje sve svoje potrebe, nužno je povezivanje radi zadovoljavanja nekih zajedničkih potreba na nivou države. Parktično to bi radila neka 'vlast' koja bi bila u stanju da vidi 'širu sliku' i vrši koordinisanje rada članova zajednice. Naravno rad te više vlasti bi bio strogo kontrolisan od strane članica, koje bi periodično ocenjivale kvalitet njenog rada, i opravdanost troškova koje proizvodi.
Ta 'vlast' bi morala da predlaže projekte od šireg društvenog značaja - elektrane, aerodrome, međunarodne puteve, železnicu, vojsku, policiju... sve što služi zajedničkim potrebama, u vidu predloga i elaborata, koje bi članice odobravale i finansirale.
Sve ostalo bi se gradilo, održavalo i izdržavalo lokalnim sredstvima, odnono, svojim parama po svojim potrebama i mogućnostima. Rečju, državni budžet bi bio oslobođen 'brige' o lokalnim problemima.
Sve ostalo bi se gradilo, održavalo i izdržavalo lokalnim sredstvima, odnono, svojim parama po svojim potrebama i mogućnostima. Rečju, državni budžet bi bio oslobođen 'brige' o lokalnim problemima.
Evo jednog 'palstičnog' primera:
Da li bi mogli da zamislite situaciju gde vi mesec dana radite, zaradite neku platu, ali je ne dobijete na ruke već ta plata stoji kod vašeg direktora u sefu pa mu vi onda, kad vam se ukaže potreba, pišete zahtev da vam se za te potrebe, na primer nabavke novog para cipela, odobri isplata određene količine para? Pa ako direktor nađe da je vaš zahtev opravdan on izvuče deo vaših para iz svog sefa i preda vam, a ostatak on i dalje čuva u svom sefu!
Ne možete to da zamislite? A upravo to nam se dešava. Upravo pod takvim uslovima žive naši regioni i naše opštine. Opštine su u vašem položaju, a država je onaj direktor.
Naime, kompletan prihod (sa izuzetkom jednog izuzetno malog dela prihoda) odlazi u 'Republiku', pa onda kad taj region ili opština želi nešto da izgradi ili popravi, mora da piše zahtev sa obrazloženjem 'Republici' da im se dodele sredstva za zadovoljenje te potrebe.
Naime, kompletan prihod (sa izuzetkom jednog izuzetno malog dela prihoda) odlazi u 'Republiku', pa onda kad taj region ili opština želi nešto da izgradi ili popravi, mora da piše zahtev sa obrazloženjem 'Republici' da im se dodele sredstva za zadovoljenje te potrebe.
Suludo, zar ne?
A, upravo tako funkcioniše sistem u kojem danas živimo. I svi smatraju da je to normalno, da je to ispravno i da tako mora da bude. E, ne mora! Ja ću se boriti do poslednjeg atoma snage da se to promeni, pa makar, samo, pisajući ovakave blogove koje retko ko čita.
3 comments:
eh, politika. Nego, vaš sajt je tako originalan! Žena i ćerke su vam lepotice i svi izgledate jako srećni! Cheers!
Da, ta politika. Veni, vidi, fugi - u mom slučaju! Sve je to stvar karaktera, a karakter je sudbina što reče Džoni Štulić.
Hvala na komplimentima za porodicu. Generalno jesmo srećni, cenim zbog toga što ne tražimo previše od života ako smem da govorim u ime svih.
:-)
Post a Comment