Milion dolara

Milion dolara! Kako to mnogo zvuči. A tek nekoliko miliona dolara?! O milijardi da i ne pričam.

Ma nema veze ovo sa Miladinom Kovačevićem za kojeg je naša država namerna da isplati milion dolara odšete što je prebio nekog Amera i onda uteko, a Hilari se bacila u poteru za njim tj nabrusila se da se narečenom sudi u Americi jer to je jedina zemlja na svetu gde se sudi "ni po babu ni po stričevima". E sad, ako taj babo ili stric ima višak dolara može malo ta pravda da se relativizuje čak i tamo jer, kako nas uče filozofi pa i g. Einstein lično, sve je relativno. Ma znate već o čemu pričam. Znate! Dobro. Dakle, ne pričam o tom milionu dolara. Pričam o milion dolara "an general".
Razmišljam, ima tome već neko vreme, o tome kako neki ljudi mogu i umeju da zarade milion ili, pak, nekoliko miliona dolara godišnje, mesečno, dnevno, po jednoj ili više transakcija - svejedno. A ja ne mogu. Ne umem. Nije da nisam pokušavao, ali valjda, ne vredim toliko. Ta osobina, da ne mogu, ne umem ili vredim svrstava me među 99% svetske populacije koji taj iznos ne mogu da zarade ni u igri Monopol.
Neophrvan ljubomorom, a ophrvan mislima o tome koliko je to pošteno da neki imaju jako mnogo, a drugi jako malo iako i jedni drugi daju svoj maksimum - došao sam do svoje teorije. Teorija se svodi na vrlo prost princip po kojem NIKO ne bi moga da zaradi više od milion dolara godišnje. Odnosno, mogao bi da bude plaćen ali bi se sve preko preko toga oporezovalo sa 100% ili bi dotični milioner mogao sam da odluči za šta će da opredeli "višak".

Još jednom da napomenem da iz mene ne govori ljubomora. Nemam ja taj osećaj prema ljudima koji zarađuju milione dolara. Kad čujem da su neki ljudi kao što su fudbaleri kalibra Beckama ili šoferi kalibra Šumahera ili spretne pametnica tipa Bill Gates ili Mark Zuckeberg zaradili toliko i toliko milona ja to ne nekako ne pojmim. Suviše mi je to apstraktno.
Ja sam ubeđen da godišnja zarada od milion dolara može da podmiri ama baš sve potrebe jednog čoveka i sve preko toga stvarno je višak. Realno, iznos od 100.000 dolara godišnje je dovoljan da čovek zadovolji sve svoje potrebe bez obzira gde živi na kugli zemaljskoj. Prema tome ako bismo maksimalnu zaradu ograničili na 1 milion još uvek ostaje dovoljno prostora da se napravi diferencijacija na deset puta sposobnije i zaslužnije.
Strah da bi smo ograničavanjem zarade ubili kreativnost i motiv za rad sasvim je nepotreban. I znatno manji iznosi su ljudima dovoljan motiv. Ako se radi o sujeti i medjusobnom vrednovanju da ne kažem takmičenju među izuzetno sposobnim ljudima ostalo bi dovoljno prostora i za to. Recimo, na primer, hoćemo vrednosno da izrazimo razliku između Ronalda i Ronaldinja. Nema problema! Recimo za Ronalda će neko da plati 25 miliona dolara a za Ronaldinja 20 miliona. To će svi mediji da objave uz napomenu da će Ronaldo svojih 24 milona "viška" da prosledi Institutu za borbu protiv raka, a Ronaldinjo svojih 19 miliona prosleđuje Agenciji za ispitivanje svemira. Na primer.
Mislite da bi ovakav sistem bio nepravedan?