SIRAK TUŽNI

Šta to vuče Srbiju u Evropu, a šta to Srbiji ne dâ u Evropu?
Srbija po svojoj geografskoj, ekonomskoj, kulturološkoj, socijaloškoj i političkoj strukturi, naravno, pripada Evropi. Nema ni jedne odrednice koja bi je stavila na neko drugo mesto. Govorim o Srbiji danas, a ne o Srbiji iz perioda 90-tih, jer izgleda da se, namerno, iz ko-zna-kojih razloga, pojam današnje Srbije još uvek veže uz pojam Srbije '90-tih.

Od 2000. godine, kad smo definitivno raskrstili sa nacional-socijalističkim režimom, Srbija bezuspešno pokušava da uđe u zajednicu evropskih naroda. Njena želja je normalna i razumljiva. Niko ne voli da bude sam i izolovan, ali iz nekog razloga to nikako ne biva.

Srbiji se stavlja do znanja da Evropa želi da im se ona pridruži, ali uz određene uslove. I to je u redu. Moraju da postoje određena pravila ponašanja koja važe za sve. Jedino je nezgodno što se Srbiji iznova i iznova postavljaju novi uslovi i razne prepreke na na njenom putu da postane ravnopravni član kao što su to Italija, Engleska, Bugarska, Rumunija, itd.
Da li je Srbija stvarno toliko ispod civilizacijskih normi gore navedenih zemalja pa joj se ne dozvoljava ulazak da bi se sačuvala čistoća zajednice?
Šta je u pitanju kad je očigledno da Evropa čini sve da se srpskoj eliti i srpskom društvu Evropa zgadi i pre nego što stignemo do njenog predvorja?

Možda se cilj te Europe najbolje vidi iz jedne rečenici predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava, Sonje Biserko, koja u svom godišnjem izveštaju, a opisujući stanje u Srbiji, kaže: “Dok god gubitnička nacija ima komandu nad svojim nacionalnim identitetom, ona će tvrdoglavo odbijati da se povinuje zahtevima pobednika za moralnom i duhovnom predajom.”

Ko će bolje razumeti i opisati duh Evrope ako ne ljudi iz Evrope i zaštitnici njenog morala - Helsinški komitet.
Da li je to Biserko, konačno, glasno rekla ono što Evropa misli? Da li je to politika Evrope? Da li se u Evropu može tek kad se izgubi nacionalni identitet i kad se narod moralno i duhovno slomi? Da li je samo takva Srbija i tek tada podobna da uđe u tu zajednicu? Da li je to Evropa, već, učinila svojim građanima, pa je sada došao red i na Srbiju?

Meni se čini da jeste. Čini mi se da je Evropa uspela da nacionalno, moralno i duhovno slomi svoje slobodne građane i potčini ih više nego što su ikada potčinjeni bili.
Rečenica zvuči jeretički, ali ja imam tu sreću ili nesreću da dugo pamtima i da sam proputovao Evropu uzduž i popreko, te puno toga video i doživeo. Video sam i Evropu dok nije bila u zajednici. Družio sam se sa evropljanima dok su još bili nacionalno svesni, moralno stameni i duhovno visoki. Video sam Evropu dok je još imala granice i nije bila saterana u ove današnje granice. Video sam Evropu dok još nije bila geto pravovernih.
Da me se pogrešno ne shvati. Ja nisam protiv Evrope bez granica. Naprotiv. Ja sam samo protiv getoizovane i dosadne Evrope bez identiteta i različitosti u šta se Evropa pretvara. Ja jesam za Srbiju u Evropi i Evropi u Srbiji sa svim razlikama. Ja sam za Evropu sa granicama koje spajaju i kulturama koje se dopunjuju i prožimaju. Ja sam za Evropu, ali stvarno slobodnih tokova i ljudi i ideja i kapitala. Ova, današanja Evropa sve to - nije. Evropa bez Srbije nije Evropa kao što Srbija bez Evrope nije Srbija.

I, naravno, postavlja se pitanje kome je potrebna ovakva, današanja, Evropa. Očigledno nekome odgovara i taj čini sve da se takvo stanje održi i proširi. I tome nekome ili nečemu je, očigledno, veoma stalo da se Evropa denacionalizuje, moralno i duhovno osakati, a svako ko još drži do sebe i moralnih principa mora biti slomjen i prelomljen da ne postane "trula jabuka" u globalnoj korpi Evrope.

E, neprskana Srbijo!
Što bi Njegoš rek'o: A ja što ću, ali sa kime ću? Malo rukah, malena i snaga, jedna slamka medju vihorove, sirak tužni bez nigdje nikoga...